Jelena Stanojčić | Jutra mirisna

Donedavno su u roditeljskoj kući mirisala jutra
Na tople uštipke i kajmak slasni
Budila me nježnost tvoga glasa, majko
I oči pune ljubavi,  ko jutro rose.

Ponekad si tiho pokucala na vrata moje sobe
Bojažljivo, strepeći da me ne probudiš ako još spavam
Lagano  bi ih otvorila, 
A miris kave koju su nosila u šalici
Ušao bi prije tebe i poškakljao bi mi nosnice.

Nekad si, opet , samo tiho zazvala moje ime
Pa kad bih te pospanim glasom pozvala da uđeš
Sjela bi na rub moga kreveta
Zagrlila bih te jako,
Ti bi mene isto tako 
A onda bi smo pričale i smijale se...
Sve dok ti veselo ne bi rekla da pečeš 
Onu finu pogaču... i požurila u kuhinju
da je okreneš da ne zagori...

Donedavno su jutra mirisala na tebe, majko
Kad bi ti došla  iz Zagreba.
A sad su  jutra iščezla, nema ih!
Sve miriši samo na prazninu i nedostajanje
Jer tebe više nema, majko.

Iz zbirke „Ples ljubavi“