Zoran Gavrilović | Zagrliti snove

Rekao sam joj:

nisam se htio ustati iz kreveta.

Kiša je bila prozračna kao san,

nad glavom su mi se odmarala

dva, tri tamna oblaka.

Ali onda se nešto slomilo.

Telefon mi je zazvonio u uhu

i netko mi je šapnuo:

ustani, trebamo te.

Ona se počela smijati

i rekla mi:

ne vjeruj lažima.

Svijet je uvijek isti,

s tobom ili bez tebe.

Vrati se u krevet,

a kad završim s poslom,

i ja ću doći,

do tvog kreveta,

i naseliti se.

Pogledao sam je,

htio sam je zagrliti,

ali noge su me

odvele dalje u dan.

Ja zaista ne znam

zagrliti svoje snove.