Mario Habajec | Jedina

Ne susrećem tebe, a više ni nju

   koja je drugi dio duše tvoje

       nesvjesna i dana , i tebe 

    dok šutke vodiš je u šetnju 

            u okrilju zore 

Ona je sretna u svijetu 

   kojeg ne prepoznaje 

U svijetu bez proljeća, ljeta 

   i bez zime

U čijim mijenama ti ponavljaš

    " jedina , moja jedina "

          uz njezino  ime 

I dalje je u srcu nosiš :

njena nasmiješena  usta,

   njene   divne ,  modre  oči 

                prste, zgrčene  od  boli ;

I voliš  je  nekako  tužno ...

     kod tebe nema zaborava 

I u snu kad se javi , kad te budi 

     ti je poljubiš , ti je zagrliš 

   ko nekad želiš, sav joj se dati