Dejan Đorđević | Zabludelom mladiću

Bože! Ne ostavljaj me nikad samog dok pišem

jer mogu zalutati u tuđu metaforu na nekom brežuljku misli i pomisliti da je moja.

Ne ostavljaj me gladnog,

mogao bih postati besan,

a onda svet postaje tesan i svi ljudi loši, svi do jednog

što u mraku krčme tuđe suze i svoje hlebove.

Može mi se učiniti

da istina - ta gladna zver izbija na površinu

i šta onda, skidaj do gole kože gluposti i fraze

plagiraj, imitiraj, jer

sve se može, bez odgovornosti.

Kako je teško biti sam sa svojim glavom

i juriti za slavom.

Kako je teško biti mlad, a biti slab i naivan

pa bežati u tišine koje ne leče.

Sam, bez igde ikoga

bez braće i sestara.

Žeže tvoja reč, Bože

i teško joj je na papiru

koji sve trpi

al' čuj me u ovoj borbi, strašnoj lomljavi:

"Poezija je azil za unesrećene!"