Marija Aleksić | Pre nego što me otvore

 

Krećem.

Ne ka ratu, ne ka bekstvu -

već ka svetlu

koje me čeka iza maski i tišine.

Telo mi više nije samo moje:

tu su ožiljci, senke,

tu je bolest kao neko ko mi kuca iznutra,

hoće da bude čuta,

a ja - ja hoću da živim.

Strah me hvata za ruku

kao majka što ne zna

da li će oprostiti,

ali vera stoji uz mene,

bez glasa,

kao anđeo koji ne dokazuje ništa.

Osećam:

u meni cvetaju i bol i mogućnost.

Kao dve sestre, nerazdvojne,

koje su naučile

da se neka ljubav zove

preživljavanje.

Bolest nije kazna,

ona je reč koju sam morala naučiti

da bih znala šta znači zdravlje

kad ga vratim.

A vratiću ga.

Sa ožiljkom kao amblemom

na koži što pamti.

Motivi su svuda:

u hodu sestre koja mi namešta čaršav,

u pogledu čoveka što ne spava,

u krstu iznad vrata operacione sale

i u mom dahu koji kaže:

„Još sam tu.“

Krećem.

U meni se skuplja svet.

I sve što nisam rekla,

sve što jesam volela,

sve što ću tek biti -

ide sa mnom.

I kad se probudim,

biću žena što zna

da je vera bila

jača od noža.