Marija Aleksić | Kafka

 

Ti si hteo da nestaneš.

Da vatra proguta sve što si bio,

da bol ostane lična tajna

između tebe i boga u koga nisi verovao.

Molim te, ne ljuti se što te čitam.

Nisam ja Brod,

ali razumem:

ponekad je prijateljstvo

neposlušnost.

Tvoji rukopisi -

kao kosti iz mračnog arhiva,

ispisani drhtajem

tuberkuloznog dana,

punog gladi,

srama,

i onog što si zvao

život u sistemu bez izlaza.

Kafka,

ja sam bolesna kao ti.

I moje telo zna svoje zidove.

I moje misli često prelaze granicu

između snova i presude.

Kad te čitam,

ne osećam da sam sama.

Tvoja tišina postaje moj glas.

Tvoja naredba o nestanku -

moja dozvola da ostanem.

Možda te je Brod izdao,

ali nas je spasao.

Jer svet bi bio još prazniji

da nije bilo Procesa,

Zamka,

pisama koja si pisao,

a nisi smeo da pošalješ.

Ja ih primam.

Sve.

Kao što neko prima vruć kamen

i zna -

to je istina.