Zorica Antulov | Ostavi plug i zemlju

Ako u modroj mjesečini jutra

opet pronađeš miris djeteline, 

izgubljen list trputca

iz nekih davnih priča

i začuješ zemlju kako priča

i tamu kako se budi i sviće

 u nekoj staroj pa opet novoj  i sasvim istoj

već doživljenoj zori, 

ostavi plug i zemlju, 

napusti tamu i kreni

u smiraj, k ljubavi koja te zove

opet te zaziva. 

Ako u noći, u san kad toneš,  začuješ jecaj kamena užeglog u boli i vapaj 

nedosanjanih snova, 

pa zastaneš, 

u pepelu se davno zapisanih grijeha nametnutih opet izgubiš, 

ne osvrći se. 

Ostavi plug i zemlju. 

Napusti tamu i kreni. 

Zaboravi iskru lukavo potpaljenu. 

Izgorenu. 

Koracaj. 

Koracaj

u smiraj k ljubavi koja te zorom zove. 

Koja te zvati nikad i nije stala. 

Koracaj k

ljubavi koja te od začetka zazivala. 

Ostavi plug i zemlju. 

Napusti tamu i kreni.

Idi. 

Idi i slijedi Nju.