Eda Budić | Kuća za mojo dico

 

Samo jeno malo - tantin-

neka buode va kraje,

ne muorajo jušto svi

tamo pasevat.

Jeno malo va jate,

ubrnjena proti sunca,

magari bura ne porta.

Neka buode puna štuoriji,

oneh povedaneh i premučaneh,

neka pod ruoko buodo

kora limuona bobice smrečki

arbaluvija i kakovo gnjizlo od lastavic,

da se more upočinut

ot radija i slabega.

Libri neka buodo duperani,

neka se domišljajo prsti, suz i smieha,

slike neka pametijo

ki hi je zavesi na zid i gleda.

Va frižidiere neka buode miris

svega dobrega, i lušega i siromaškega

ča se je tu prontevalo.

Žici ot struji i telefuona

neka buodo pune svetla i liepeh besied.

Ku i ne buode sve na meste,

sve najlušeje i najbolje,

neka se ućuti mir i smieh

va kejsten se more upočinut

i kejstega je dosti,

da doteče za seh

prez straha da će pofalit.