Branka Smoje | Oči od papra

„Ajde zlato moje, vrijeme je za ustajanje“, tankom rukom je uhvatila kvaku. Kako se sunce pojavilo u hodniku, tako su se bore i pjege na ruci još jače isticale. Sjetila se kako je svojoj mami govorila da maže svoje ruke, da se te staračke pjegice toliko ne vide.

„E, čerce moja, vrime ih je već premazalo“.

Tišina.

„Senčika, idemo na nogice“, malo glasnije će Magi. Voljela je kad joj unuka dođe. Kći je otputovala kod muža na brod, i mala će biti s njom sedam dana.

„Možda Antoniji nisam prije puta trebala sve ono reći, ali smatram da mater mora reći i ružne stvari,“ Magi je u mislima vraćala razgovor. Kći joj je odbrusila da se nikoga ne tiče što navečer izlazi, i da je boli briga što susjedi govore. Ako bude kakvih promjena koje bi trebala znati da će je na vrijeme obavijestiti.

„Pusti me još malo,“sneno će djevojčica.

„Ma kako sliči na Tonča. On bi joj se tako radovao“, pomisli na svog preminulog supruga. Davno je ostala udovica. Antonija je imala pet, a Krešo dvije godine.

„Vrijeme je, sad će ti doći ujo i Vava, pa te vode u vrtić“, Magi  zagrli djevojčicu.

„Ja ne bi u vrtić“.

„Moraš mila, baka mora kod zubara. Doći ću ranije po tebe. Važi?“

„A oćeš mi kupiti kinder, a?“

„Ako budeš dobra“

„Uvijek sam dobra, to mi mama kaže“

„Ajde vidjet ćemo. Da znamo mami reći“.

 „Nikad nisam imala vremena za maženje s mojom djecom. Stalno sam bila u agenciji.Sad tek shvaćam kad bi mi  mater rekla da joj je divno s Antonijom i Krešom“, Magi je zagrlila unuku.

 „Hoćeš li kuhano ili pečeno jaje, a?“ Magi će iz kuhinje.

„Mmm, aj može kuhano,“mrmlja Senči.

„Ma ne, ne, oću na oko“.

„A jadna li sam ja s tobom“. Slatko se nasmije.

„Di je moja princeza?“, ulazi Krešo.

„Ujooooo, di je Vava?“ glasno će Senči.

Ulazi Vava, maše repom, djevojčica je grli. Senči ii Vava imaju istu boju  očiju. Kao da su premazane čokoladom. Kosa djevojčice je tek za nijansu tamnija od pseće dlake. Na suncu im se presijavaju boja konjaka i mahagonija. 

„Idemo u šetnju,jeeee“, Senči je ljubi po njušci.

„Prvo doručak, pa ajte“.

„Sad će tebi ujo bacit jaje na oko, može a“. Krešo obožava Senči, i baš se veselio da će  provesti dan s njom. Danas je vodi na pizzu. Pitao je svoju suprugu hoće li s njima.

„Nisam stvarno od volje“, sa suzama u očima  mu je rekla Jasna. Ubit će ga ovi dani čekanja.

Približava stolicu štednjaku.

„Može dva, jedan za mene. Oči stavljamo….“

„Od papra“

„Nos stavljamo od…“

„Dva papra“, Senči se glasno smije. Iz bočice vadi po dva papra i dodaje Kreši.

„Usta stavljamo od….“

„Majonezeee, jeeee. Mama mi nikad neda da stavim majonezu, kao ti ujo“.

„Joj, kako ćeš je ti razmaziti“.

„Pa jedina nećakinja mi je“.

„Bilo bi ti bolje da radiš svoju djecu.“ 

Tišina.

 „Ujo, ujo, ajde sa mnom jesti.“

„Ma nisam gladan. Pojedi koliko možeš“.

„Oprosti“, tiho će Magi.

Krešo odmahuje rukom.

Zazvoni  mobitel.

„O, Antonija, stigla si?“, Magi će pomirljivo.

„Možda je najbolje da ti kažem odmah. Upravo sam razgovarala s Vjekom. Rastajemo se. Letim za Pariz. Pronašla sam ljubav svog života, i mama, jako sam sretna, sve ću ti potanko objasniti kada dođem kući. Ne brini, dobro sam. Poljubi mi  Senčiku“, Antonija je u dahu rekla.

Magi nije ništa govorila, samo je kimala glavom.

 „Amo se, bakino zlato, obući. Evo ti plava veštica“, uspjela je Magi reći.

„Neću vešticu. Ja bi tutu. I tene“.

„Ma daj Senči, idete na predstavu. Mama je rekla da obučeš vešticu“.

„Neću vešticuuu“, lagano šmrče.

„Onda ništa od kindera“.

„Aj možeš obuć tene“, smiruje Krešo.

„Lipo će ti ići na veštu“.

„Neće na veštu, nego na noge, ujo“.

Magi i Krešo se nasmiješe.