Branka Smoje | Široka polpeta

Volim kad mi udovoljava. Volim kad me zasmijava. I volim kad me voli više nego ja njega.

Tek smo se oženili.

Sinoć je, dok smo bili u kafiću svom kumu spomenuo kako su mogli ovaj tjedan na marendu na polpete. 

Listam po svojoj knjizi riceta. Baš ću ih  sutra načinit.

Kad san vidila da voli juvu, nju san prvu naučila kuvat. I lipo mi ispadne.

Mater mi načini šalšu za lešadu.

Nađem mamin ricet. Ne izgleda mi težak. Moram kupiti bile bublice, meso i petrusimen. Ostalo imam doma. Baš se veselim. Sutra ću mu slikati oduševljenje na licu. Sladak je kad mu se pojave jamice smijalice na obrazima i kad malo podigne livu obrvu. Onda mu se i ona bora između obrva vidi. I oni ricasti cuf mu padne na čelo. Ako mi fotka uspi, povećat ću je i uokvirit.

Kupim kilo mlivenog i tri bublice. Odem do pazara, ali mi nema one moje s povrćem, pa u druge kupin petrusimul. 

Piše u riceti za po kila mesa jedna feta kruva. Znači meni tribaju dvi fete, aj dobre ruke, tri bublice, ka tri fete. Mislin da nisan falila.

Ostavin ih priko noći vanka da se osuše, da sutra lipše popiju mlika.

Sićan se kad me iša zaprosit. Bija je sedam dana ono ka malo vanka škvare. Mislila san da je nešto na poslu. A onda mi je u ti petak reka da moramo ići napunit bidone mora za oca mu.

„A šta ti ocu triba more, a?“, baš mi je bilo čudno.

„Ma bija je u likara, i reka mu je da mu otiču noge i da bi tribalo točavat se u more“, i vozi put Merjana.

„A di ćeš? Oli ne idemo na Žnjan?“.

„Ma ne, idemo  na Prvu vodu, tamo je more čistije“, činilo mi se da mu već gren na živce.

„Oš sa mnom ić napunit kanistre?“, mislin da sam mu vidila lagani smješak.

A ča ću s njin. Aj, učinit ću mu jubav. Tako zna biti nježan prema meni.

Napunili smo kanistre mora za cili kvart.

I sidnemo mi u auto, a on gleda isprid sebe. I samo čujen kako diše.

„Amo, Pave, šta je?“, već mi je čudno.

„Ma nismo zato došli“, kaže tiho.

Ja se sagnem za izvadit kamenčić iz šandale, i kad podignem glavu isprid očiju mi modra kutijica, a u njoj blišti prsten.

„Oš se ti, Lano, Lanice moja udat za mene?“, vidin mu širon otvorene oči.

Ja ga gledam i mislin se, a bilo je već i vrime da si me pita. Ali ga pustin deset sekundi da čeka. Čekala san i ja pet godina, od kad smo skupa. Znala san ja odma da će on biti moj čovik, ali sam činila fintu da me  ni briga.

„Znaš da oću“, nasmiješin mu se.

Izbacija je zrak iz pluća, skoro me ispuva iz auta.

„Ti znaš da ti ne znan kuvat, a? Isti ćemo jaja, blitvu i šnicele na teflonku“.

„Ti si Lana moja hrana“, ima on tu umitničku crtu za pisme. Smije se. Smijen se i ja skupa s njin.

Posli mi je reka da mu se ona bora na čelu učinila u oni tjedan kad je sve mislija  i smislija kako će me zaprosit. Tija je da to bude na Prvoj vodi, jerbo smo se tamo prvi puta pojubili.

Subota je . Pave je iša s ekipon na mali balun. Reka je da će doć na obid oko bota. Iman vrimena za načinit polpete.

Najpri si skuvan kavu, sidnem na teracu i pogledan ča ima od novitadi na mobitel.

Iman doma veliku i malu kapulu. Za ricetu mi tribaju dvi. A da stavin samo veliku. Ma ne, stavit ću obe. Nek bude bogato. Počnem rezat. Znan ja lipo na sitno sić. Proplačen oma na prvu. Brišen rukon i još više plačen. 

„A jebemlitikapulu“, gredu mi suze.

Skuvan si još malo kave i odem na teracu za malo se smirit. Natočin si i malo višnjevače.

Već je jedanaesta ura. Ajme, neću stić.

Vratin se. I režen luk i petrusimul. I to mi dobro gre. E, to lipo vonja. Ma mi se para da je ovi petrusimen jak. Ćutin ga u pluća. Možda postoji nekoliko vrsta.

Pitat ću mater.

Pomišam to sve lipo s mljevenim. Ti miša, cila terina smjese. Ma ko će to izist?

Stavim malo soli i papra. 

Pogledan u ricetu i vidim da na dno piše, ako ti je ljuta kapula stavi je malo u ladnu vodu. Aj, sad znan za drugi put.  Stavin jaje i one moje tri bublice ča su se baš lipo potočale u mliko.

I krenen pravit polpete. Kaže riceta, nabrašni ruke i učini male loptice.

Činin ja, činin, ma mi se nekako lipi za ruke. Uspije mi nekako, ali nisu mi jednake. Ma volit će moj Pave i vake.

Zagrijen veliku tavu, ubacin prve četiri. I kako koju ubacujen, ona mi se širi ii vata za ostale. Dobiven jednu smjesu. Pomišan. Vidim dobila sam jedno razbacano tilo. Stavin i ostatak polpeta i sve lipo spojin. I mišan, mišan. Ma lipo vonja, ča je, je.

Pogasin plin za lonac od kumpira za pire, i stavin ih u procidaču.

Ositin kako mi polpete malo goru. Brzo ugasin i njih. Pribacin ih u drugu teču.

Ma kuvat juvu je mala maca prema polpetama.

„O Lano, Lanica, jel nam gotova hranica?“, uvik me vako štucigaje. Pojubi me u kosu.

Vidi lipi bili stoljnjak, čaše na nogicu, i one nove pjate od matere mu.

„Ženo, ovo ti lipo vonja“, cuf mu lagano padne na čelo.

Vadin Pošipa iz frižidera.

„Ol slavimo?“, šire mu se oči. Bidan misli da je šta zaboravija.

„Danas nan je sedandesetisedmi dan braka“, nasmijen mu se i pružan čaše.

Kucnemo se.

Onda donosin pjate. Na sredinu san stavila malo brdašce od mlivenog, a okolo san malon žličicon od pirea pravila latice. Sad mi pari ka suncokret, onako malo tamniji. Načinila san i zelenu salatu.

„O,o,o“, samo reče.

Ja kiman glavon.

„A, jesu li ovo polpete?“, smoga je hrabrost.

„E, tako mi činimo. To se zove široka polpeta „, ne gledan ga.

Pave najpri jede latice, a onda zagrabi pun pirun polpete.

Počne kašjat. Jako. Podigne livu obrvu. Ona mu se bora jako ističe. Cuf mu skače  na čelo.

Uzme tavajol i ispljune zalogaj.

„Ajme, šta si to stavila u polpetu?“, rukon se tuče po prsima.

„A joj, to je korijander, ol ga nisi ćutila?“, kašje sve jače. Zaškarpunija se cili u licu.

E, jebiga, zato je meni to tako vonjalo. A reka mi je da ga ne voli, da mu se diže štumik na njega.

Isfrigala sam mu jaja na pancetu.

„Kad je malo doradiš, biće to super polpeta, ali bez korijandera. Bolja i od moje matere“, reka mi je posli ručka ka smo sidili zagrjeni na kauču.

Nisan mu tila ništa na to reć. Jebiga, zasrala sam s korijanderom. Ma san se isto bokun namusila.

„A, ćerce, kakve su bile polpete“, pita me mater uveče.

„Ma ne znan, šta bi ti rekla, ka, malo su mi se raspale“.

„A jesi li metila kapulu, luk i sve kako san ti napisala?“

„Jesan“.

„ A jesi li dobro ožmikala kruv?“.

„Nisan“.

To nije pisalo u riceti.

Ja san posli nadožuntala.