Gordana Burica | Lavandere

 

- Antice, Antice, ajde, digni se.

Ispod glasa da ne probudi drugu dicu, zazvala ju je i za rame protresla baba Marija.

- Brzo će svanut, zapuhalo je jugo. Morat ćemo malo zaprišit dok se vitar ne raspuše.

Stavila san sve šuprešano u konistru. - Evo ti malo bile kafe. Popij, pa gremo.

Iako je Marija već jemala sedamdeset i četiri godine, znala je da bez unuke Antice neće zaradit. Vodila ju je sa sobom svaki put u Grad. Mala je šumprešavala, ako se ča puten  škicalo. Sa svojih četrnajest godin, već je radila ka zrila žena. 

Bila je višta nosit konistru punu robe na glavi, čak i bez pridržavanja rukan. More joj ni škodilo. Druge divojčice bi rigale po uzburkanome moru. Ona, ništa.

Njezin trudbeni život i patnja počeli su prerano. Završili, isto.

Kad je prikinula najlipši san o svome dičaku, stvarnost ju je tisnula u polumrak kamare, di ju je baba dočekala s čikaron bile kafe i vojon da i danas gredu odnit robu i donit šporku za lušijavanje.

Mariji je bilo stalo da sve one preške lavandere idu baš danas. Bojala se da ako poslin južine učini kiša, da će se lancune i bjankariju  vuć mokre po kiši,  na sušilo, pa vanka, pa opet unutra, u kuću.

Kad su došle za rivu, žene i nikoliko muških već se bilo skupilo. Niki su u rukan jemali feralić na petroj. Duge šotane otočkih žen su se polako na blagaomu vitru motale oko njiovih nog. Svi su se nadali da će jugo kalmat. Među njima bile su i dvi noseće žene. Traveršan su pokrile poveće trbuhe, a na glavan su isto jemale pune koniste oprane i šumprešane robe. Niki od muških su pušili. Kad su svi bili na broju, ukrcali su se u leut.

Nosće žene i Antica ulizle su pod provu. Uza se su smistile sve konistre s robon. Bile su pokrivene starin lancunon.

Veslalo se s četiri vesla. Prva po redu bila su dva muška, a iza njih dvi žene, sridnjih  godin.

Do izlaza iz preške vale, bilo je lako. Kasnije, malo po malo, more je počelo divjat. Na vhu svakoga vala stvarala se pina.  Bili šudari na glavan žen  vijorili su  ka zastave prid predajon. A unutra, u glavan i duši počele su se stvarat crne slutnje. Bože, ni moguće da ćeš nas ovi put pridat moru. Zauvik. 

Jednome muškome jugo je odnilo kapu s glave. Oko jarbola klatilo se vezano jidro. Znali su da ga ne smidu razvit. Jer moglo bi se pod naleton vitra nagnut. Priviše.

Počelo je fijukat. Žene su zamukle. Samo se ču vitar i more. Oko njih na daleko ni bilo ni jednoga broda.

Kad su se odmakli od kraja, valovi su postajali sve veći. Između huka valova samo se čulo: 

- Majko Božja,  pomozi nan!

- Isuse razapeti, budi uz nas!
- Gospe moja, pusti nas žive do Grada!

Ni Isus, ni Gospe,  nisu čuli njihove molitve.

Sad su svi već bili mokri od valovi. Veslačima su ruke onemoćale. Vitar ih je baci na pajole. More je počelo ulivat u brod. Noge su in klecale i udarale u bandu od broda.

Jedna noseća žena pokušala je izać ispod prove. Rigala je. Kako se uvatila rukon za bandu broda, bacilo ju je nauznak. Plakala je i ridala na vas glas. Držala se je jednon rukon za drob. Svitla Grada nisu se ni vidila. 

Svakih malo Antica bi ispod prove poskočila cilin tilon na gornji pod škafa. Žene su  ležale jedna priko druge. A po njima, njihovi mokri trudi. Lancuni koji su još vonjali na domaći sapun. I njihove izborane i izmučene ruke. Na savijene škine i suzne oči.

More je izgubilo boju. Umišala se crna, siva. Crni oblaci pomišali su se s horizonton, a svitla grada ka da su se ugasila. Zauvik.

Kad je jedan ogromni val udri u bandu leuta, brod se nagnu na stranu i svi su popadali u more. Brod je poče gucat vodu i malo po malo tonut. Čulo se zapomaganje, plač molitve. Uzaludne.

Među ženan bilo je i onih koje nisu znale plivat.

Babu Mariju za korpet je u moru uvati njezin nećak Vice. Kroz valove vuka ju je  prema jarmu od leuta, koji je ugleda između pine blizu njih.  Držeći se drugon rukon za spasonosno drvo pusti se je vitru i valovima da  ih  nosidu  prema kraju.

Marija je preživila. 

Šesnajest lavandera ni. Nastavile su  prat i šumprešavat u Rajskome vrtlu.

I Antica je produžila svoj vječni san. Koji je započela to jutro, dok je  Misec još bi na  nebu, a ugledala ga je kroz polu otvorene škure rodne kuće u Preku, na otoku Ugljanu.