Marija Aleksić | Kišni ponedeljak

Jutro se rađa uz šum lifta

i miris vlage u hodniku.

Tvoje ime još je toplo na jastuku,

kao da si ga šapatom ostavio.

Na ulici — koraci,

ne tvoji, ali ih slušam

kao da jesi.

Ljudi žure kroz kapljice

a ja stojim,

zarobljena između kišobrana i nade.

U kafiću preko puta,

uvek ista narudžbina:

crna, bez šećera —

tvoja.

Stavljam ruku na sto gde bi sedela tvoja

i čuvam tu prazninu

kao svetu stvar.