Slava Rosandić | Tako mrtav

Sve što i bila jesam –

više nisam, 

sada nisam!

Jer u tratini na grobu

grozničavo tražim 

tebe 

i tebe

i tebe

zaspalog poput crne tratinčice 

u sutonskome 

umiranju 

u smiraju dana. 

Dan je tako nujno uzdisao za tobom; 

noć te tako halapljivo 

zatrpala zvijezdama. 

Vjerojatno kiše nisu znale 

da me tako neporecivo

tako neizrecivo 

zagrobno i voliš

razaraš

i boliš!

Vrištala bih

sve do grlenoga krika 

sputana nedokučivošću, 

neomeđenošću, 

nestalnošću, 

nestvarnošću, 

neponovljivošću…

Jer slutih – 

bio si 

savršen u svojoj paperjastoj mladosti, 

pahuljastoj dražesti, 

mjehurastoj (ne)postojanosti…

Sad pak

jesen 

nemoćna već ludi – 

crne vlati 

nit' su razigrane

nit' su raspjevane

nit' su raznjihane…

tek ljupko uzbibane 

od tvog tkanja 

rascvjetanog

od tvog tkanja

rasparanog!

Ćutim krotko

tebe, o baš tebe!

sićušna tratinčice

u svitaje nijeme

u ranjeno vrijeme…