Lorena Vojtić | Preduga žalovanja

Često se zamislim...

Bože, zašto baš ja?

Zbog čega si meni

dodijelio ovaj križ,

ovu pulsirajuću bol?

Retoričko pitanje...

Moja žalost 

ne jenjava.

Samo ju, 

pokatkad,

uspijem 

zataškati.

I evo, 

ne nazire

se kraj!

Tu su još jedni

nesretni blagdani...

Usamljenička lica

na nepostojećim -

božićnim fotografijama.

Uporno tražim 

"to nešto" njegovo

u drugim ljudima,

ali ne mogu ga naći.

On stanuje 

daleko od nas, 

iako je srcu 

godinama blizu.

Čak i kad 

kontriramo

jedno drugome...

Namjerno tjeramo 

inat, nadajući se

nekoj reakciji

druge strane...

I to je, makar,

neka vrsta ljubavi.

Doduše, 

nespecifična.

Ona šutnja 

poslije svađe.

Mučne stanke, 

teške riječi.

Mi ne znamo 

drugačije.

Takav je brak -

sve samo 

ne idila.. 

Previše se čemera

skuplja ispod 

naših trepavica.

A oboje 

nas je sram -

pustiti suze da 

slobodno klize...

Razdvojeni,

ustrajno, čekamo 

oslobođenje...

Za koje se 

konstantno čini -

kao da nikad 

neće ni doći.

Ili ipak hoće,

ali možda...

Suviše prekasno

za novi početak.

- osma zbirka -