Marija Petranović Šerifović | Naš raspust

Dočekat ćeš me na aerodromu

let će kasniti, a ti ćeš odahnuti.

Raspravljat ćeš s Anom preko telefona

i izgubiti pojam o vremenu.

Kasnit ćeš, ali manje nego let.

Dugo ćemo se grliti i odmjeravati,

mirisat ću ti kosu,

pronjuškat sve što te tišti,

ljubit ću ti rupice na obrazima,

moja dva utočišta.

Otići ćemo u kuću na Hvar.

To će biti samo naši dani od mora i soli

Ti ćeš me pitati o poslu, kako mi je tamo

nagovarat ćeš me da se tetoviramo,

da imamo jednake tetovaže, a ja ću pristati.

Nasmijavat ćeš me imitirajući oca.

Krenut ćeš s pričom

kako želiš pokrenuti posao

i da ne znaš da li je sa Anom to to.

Odgovorit ću ti pitanjem:

Koliko novca treba za to?

I kratki savjet:

Ako ne znaš onda nije.

Brat ćemo ružmarin za didu

On će doći po nas sa starim saksom

U autu ćete pričati o pecanju

i kako ti je kad si bio mali namjestio da uloviš veliku ribu

kako bi se zaljubio u pecanje

U Zagrebu će biti gužva

i kao po običaju dida će se izgubiti

pa ćeš se sjetiti kako nam se isto dogodilo

kad smo te išli gledati na utakmicu pa stigli na kraj.

Tiho ću reći da skrene desno ka bolnici.

Još malo ćemo se smijati u autu

smotano ćete vaditi moje stvari iz auta.

Na kraju će mi dida spasonosno uručiti

bocu soka od brokule

a ti ćeš pažljivo spremiti bocu u moju torbu.

Stajat ćemo u tom vakuumu trenutka

Oko nas će prolaziti žene s maramama

Nas troje nimalo uzdrmani sa svetim gralom u torbi,

čudom koje će spasiti ovo trojstvo, zagrlit ćemo se.

Smrt će biti prevaziđena