Ivan Meroveus | omen

s rezignacijom koja naplavi pogled oteža ruke a potplat glasniji preda uhu čvršće se primiš koplja i znamen podigneš više ne daš nikome bastionom kurtinu sebe odsudnije paziš nema toga koji će prići nitko rođen ne može proći jer u animalnom kriku red do reda ne spava nikada i svi do zadnjeg opekom do opeke ognjište su i utvrda odslušaš kashmir more ispod oceana i još teže dobaciš sebi uđeš u predvorje prođeš razgledavaš spuštaš se stubama tami iza koje gledaš sve do oblika otkucaja koje blagom čuvaš i s njima sobom vladaš