Marija Aleksić | Dvojka se penje prema gradu

Stojim na uglu Pariske i Karađorđeve

Jedem bajati sendvič i držim stare novine u ruci

Bacim pogled ka nebu

Čekam da mi padne nešto 

Zvuk starih šina trgnu me iz sna

Ne mogu da stojim na suncu

Krenuh ka nekom hladu

Sve stoji u Beogradu

Samo se dvojka penje ka gradu

Udaraju metali kao olovne ruke

Sedim i čekam nekog novog Beketovog junaka

Nema nikog već pola sata

Sve spava

Rano jutro pola šest

Ništa ne pada s neba

Gubim i poslednju nadu

Beograd spava

Sve miruje

Samo se dvojka penje ka gradu

Čekanje se pretvori u očaj

I klupa na kojoj sedim ne želi više da me drži

Ustajem i krećem

Nekud 

U neki pravac nepoznat meni

Čini mi se sedela bih ovde čitavu večnost

Da sedim i slušam bat šina

Prolazim Pariskom i idem ka mom hladu

Sve miruje

Grad u smiraj tone

Samo se dvojka penje ka gradu.