Dejan Ivanović | Koliko teško

Snalazih se.
Često, svuda zalazih;
htedoh da napišem
savršenu pesmu,
bar za nijansu
bolju od prethodne.

Tek, ponestade reči;
nekolike se još vrzmahu
po mraku, zalutalom simbolikom.
Progovorio je samo čist papir
užasnom patetikom,
poetikom praznine,
uzaludnosti i besmisla.

***

Koliko teško zvuči,
vrisak u mome uhu.
noćima; podižem utrnulu ruku,
stavljam hartiju pred oči
pa zgužvam ...

Jedva sričem slovo po slovo,
raskrečenim perom.
Ponos me vuče za nos,
napolju pljušte koraci pod kišom;
sam na domašaju potpražnih senzacija,
ćutim duboko, u polusnu, dok brzo

shvatam kako ponovo,
nestaju most i pruga;
izvan mog uklještenog, suženog vidokruga.
Mislim da se i aerodrom udaljava ...
Dok on nepomičan; ukrašen
tačkastim svetlima,
upravljan radiofarom,
obdaren sfernim talasima;
ključa pod bombama, umesto dijaloga.