Katarina Zadrija | Na svitnjaku bieba

Ficlek papiera.
I olofku kej ne se tak brže podrla.
Jen kout de našla si bi miera,
Stoljec more, a more i obična klada
Nie važne dok duša je mlada.

I same me pustete nek živim kak znam
Drieve il' dva, de koja voćka,
Vrta male onak, falačec
Za ruček prežgane juve lončec.

Jenoga mačka da pravdati se imam s kiem
I cucka da gra od srne mi čuva
A kej morem kad fina mi je
I graova juva.

Kavu ja lake i z senicu popijem,
Za vrapcem dok skače gimnastike se žijem.
Poutniku, šetaču, gemišta ponoudim
Nek počine si prije nek dalje odbloudi.

Štacune nek vaše nosi sam vrak.
Špica za kavu moje je hiže prag.
Od vanjskoga svijeta knjiga mi same trieba,
Takva sem, kakva sem,
Em niesem na svitnjaku bieba!