Jelena Hrvoj | Poštarska služba

   Mislil sam si ja cijeli tjedan i mislil, Lojzek, kak pisati ovoga romana? Možda da napišem autobiografiju? Niš od toga. Nisam baš nekak zanimljivoga života imal i to bi brzo bilo gotovo. Pa si mislim, da pišem o ljubavi? Niš ni od toga. Cure bježiju od mene ko' komarci od Autana. Cijeli Božji tjedan si ja tak postavljam pitanja i na kraju sam se zmislil. Budem pisal bajku. A kak i svaka prava bajka moram početi ovak:

Poglavlje prve

Bilo jednom jedno malo mjesto po imenu Zaritek. Smješteno između lijepih brega i Kobilice gornje i Kobilice doljnje. Nije to bilo veliko mjesto,al svi koji su tam živjeli imali su velika srca, riti i trbuhe. Ja, Lojzek, dobil sam poštarsku službi i sad znam sve kaj se u Zaritku znati može. A vjerujte mi, dragi ljudi, svega se tu događa.

Na samome početku sela, nalazi se birtija. Birtija „Kod kobile“ je kak i svaka druga birtija na selu. Mala, starinska i unutra se skupljaju svi u selu, od zadnjega pijanca, pa do bogatoga fiškala…pardon, gospona odvjetnika Gabreka. Ja si tam svako jutro stanem prije posla i naručim si tri stvari. Kocku šećera, crnu kavu i mali konjak. Stara je to medicina koju je meni još moj deda predao. Prvo se pojede kocka šećera tak da bakterije dođu na slatko. Onda brzo treba popiti crnu kavu, da im se vid zamuti. Na kraju ih potamaniš s konjakom. I znate kaj, ljudi moji! Ja sam zdrav ko' dren. Zna deda vradžbine. Moj doktor nije baš oduševljen bil. Veli, „Lojzek, gama vam je visoka. Ne tolko piti!“ I onda je doktor odapel, a imal je svega šezdeset. Deda je pak, laka mu zemljica, doživel osamdeset i pet. Istina i Bog, na kraju je videl kak se po krovu kravice šetaju i bijeli miši mu vino iz bačve puštaju, al lijepa su to sjećanja.

Nego, vratimo se mi na birtiju. Svako jutro konobarica Draga otvara vrata, a pred njima nas je uvijek barem pet. i svi smo mi radni ljudi. Dragica je, Bog joj oprosti, isto stara puca koja si misli da je ljepša nek kaj zbilja je. Ima četrdeset i nekaj godina. Kosu je zblajhala tak da izgleda ko zreli limun. I nju ne budeš nikad videl bez minice. A, ljudi moji, ta noge obrijala u životu nije. A i jaka je ženska. Baš onak, ko pravi nogometaš. I da nema te štiklice i minicu, čovjek bi si pomislil da mu Ronaldo ujutro kavu nosi.

U desnom uglu stalno sjedi Tonček. Tonček je željezničar već dvadeset godina. I njega razumijem zakaj ujutro prvo u birtiju pobjegne. Ima doma ženu…uh…ta bi i vraga s pakla stjerala. Po selu se čak govori i da ga s kolcem tuče ak dođe doma pijan. A pijan je bogec stalno. I nije mi baš jasno kak je pijan. Ja ga u birtiji stalno vidim kak pije čistu vodu.

Onda dolazi naš fiškal, ovaj, odvjetnik, Gabrek. Ima Mercedesa staroga petnaest godina kojega parkira svako jutro točno pred ulaz. Da si gospon ne bi cipele zamazal. I svako božje jutro živčani kak mu golubi ispred „Kobile“ zasereju taj auto. I mislim si ja, nije on baš Bog zna kakav fiškal kad se vozi u starom posranom autu. Al tko sam ja da mu sudim.

Tu su i Matek i Slavek. Oni dva svako jutro počnu s malom pivicom prije nek ih kombi za bauštelu, ovaj, gradilište, pokupi. Moraju se ljudi hidrirati. Na krovu je vruče, pa čak i po zimi. Tak bar oni govore. Obadva već imaju tak crveni nos da bi mogli pomagati Tončeku na željeznici. Da se za ruke primiju na prijelazu i idu: „Ti-ru, ti-ru.“ komotno bi moglo proći pod signalnu rampu. Ili kad bolje razmislim, tak idu rotirke na vatrogasnim kolima. Al nema veze.

Na kraju, svako jutro dolazi i Anđelka. Ona je šefica u malom dućanu na kraju sela i svako Božje jutro dolazi na nekakav kapučino. I svako Božje jutro sjedi sama u kutu i sve nas pod okom gleda. Meni se čini da si je ona zagledala našega Gabreka i da bi se vozila u posranom Mercedesu. Zakaj si to mislim? Ha, vidim ja kak ona njega gleda, a kak nas druge. Samo kaj je Gabrek oženjen. Istina i Bog, oženjen je bil bar pet puta, ali govori se po selu da je ovaj put za zbilja sretno oženjen.

I tak vam, ljudi moji dragi, počinje svako jutro u našem malom Zaritku. Svi si lepo popijemo nekaj i onda svaki u svoju službu. Ja pak, nakon medicine, moram sejesti na motora i s punom torbom krenuti od kuće do kuće, bježati od peseka do peseka i poslušati njihove brige. Prva kuća kod koje stajem je kuća od stare Ankice. Selo za nju govori da je coprnica, vještica, ali ja znam da nije tak. Ne bi ona mene s jajima gađala svaki put kad joj donesem račune da je coprnica.

A sad moram ići jer mi bude prokleti mačak pojeo šnicle koje sam ostavil na stolu. Mislim da je ovo čisto dosta za prvo poglavlje. Bome, možda budem moral koju rečenicu i obrisati, ali uvjeren sam da bude ovo pravi bestceler.