ti si most za rastanke i jedino vezivno tkivo
koje me drži prisutnim
provlačiš konce niz moja leđa
i prislanjaš me na veliku gredu
visim iznad iskopine u koju plačeš
poredao si oko mene tek ubrane gljive
kažeš da trebam rasti s njima
one rastu poslije tuge
greda se nakvasila i nagriza ju sol
i konci popuštaju od moje težine
sada sam ja most kojim prelaziš preko iskopine.
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.