Saša Mićković

DUŠA I NOĆ

Noć je i tama drobi zgrušani vazduh tromi.

Senke šuškaju kao raspete blede duše.

Kiša rominja crepom, munja prskajuć zgromi,

granje i lišće žuto, lipara što se suše!

O zamagljeni prozor vetar krilima bije!

Začujem kako vrata od kuće teška škripe.

Strah mi svaljen na čelo, licem kao dažd lije,

a iz očinjih škrinja kapljice bola sipe!

Nenadni gost već seda za mojim radnim stolom!

Pod uzdrhtalo grlo naslanja britku kosu.

To Smrt je u crnini, vodi me hladnim holom…

Osećam smrtni zadah, miris krvi u nosu.

U Crnoj knjizi što je puna truležne zime,

Smrt mi žilavom rukom beleži noćas ime!