.jpg)
U dnu šupe moje,
Miš je napravio
Gnijezdo svoje,
Onoga dana
Kad se doselio,
U stari radio
Se uselio.
Takav mu je stan
Prikladan bio,
Jer se miš
Glazbom bavio.
U ritmu je
Zubima grickao,
Pa kabele
Isjeckao,
U zvučniku je
Napravio rupu,
Da dovede
Svoju grupu.
Moja je mama
Dobila šok,
Kad je vidjela miša
Kako svira rok.
_________________________________________________
Nekadašnje učilište potrošačkih navika generacija građana, raskošna gradska institucija, oslonac lokalnog identiteta i uspješan radni kolektiv – robna kuća NAMA odlazi putem kojim su otišla gotovo sva uspješna poduzeća iz modernog razdoblja Republike Hrvatske. O okolnostima koje su dovele do njezina gašenja, razlozima takvog ishoda te mogućim dugoročnim posljedicama razgovarat će se na ovoj tribini.
Sudjeluju: Marina Pavković, doktorica arhitekture i ekonomistica; Lana Kosovac, redateljica i politologinja; Mario Iveković, predsjednik Novog sindikata, uz sudjelovanje drugih stručnih dionika dugotrajnog procesa gašenja robne kuće. Razgovor će moderirati novinar Domagoj Novokmet.
„Ova salama je najbolša na svetu, sfrknuta po recepture kaj ju je zmislil pokojni Ambroz Matek Gubec probal i falil.“ Po istine, bil je kum z pra-pra-pra-pra-pra-pradedom majstora mesara Štefeka Zagorca.
Gda je kucnul čas za promene, majstor mesar je zel flajšmašinu na rukovrtlenka-pogona, vikal pod dvorcem kak vsi drugi pobuneniki i mahal ze svojim strojem. Ampak su mu kolege z bune vuputili naj gre domom salamu delati, oni buju z vilami i sekirami zatukli feudalizem, ni ga treba faširati. Potle neuspele bune, copyright holder Breg-salame je prebegel daleč od Tahija v našu prelepu moslavačku ravnicu. I dendenes negvi nasledniki nadevaju domaču moslavačku Breg-salamu, od mesa i špeka z španskih, nemačkih i holandskih pujceka.
Ide k letu, ve ti ga na, reklama za pivu! Šuk-šuk-šuk-šukunded predededeka našega pivara Đureka Lepoga, bil je bratić z Štefekom Zagorcem, od Jankeca i Bare sinekom, i pred sedumsto let je zmislil pivu. Bral je divli hmel, sijal jačmen, onak z eko-rukom, niks traktori. Pesticide još nesu zmislili a i ak je laket bolel, ni Voltarena a ni aspirina bilo, ništ od adikcije (ovisnosti, op. Ifkica). Žetelice su žetejuči popevale, a on je cmojlil pra-pivu i nagledaval im se v dekoleteje. Žnima je v društvu bil i mlinar Janko, a on pak ni niš zmislil, same je melu delal. Kesneše se prijel škrabanja dnevnika, tak sme zeznali istinu o prve pive i prve Breg-salame na svetu.
Ak očemo po istine, denes se od kojekakoveh terorizmi nemre pobeči; reklame nas ne vmore, ali skoro, prazne saborske fotele, crlene od srama, delaju velikoga stresa taki. Dok se človek seti zagasiti televizora, več je skroznaskroz sterorizeran! Interneta da ne spominjem. Jožek mi kazuje, gda je na paši i sluša kojekakve gluposti na tranzistoru, travica okraj nega sporeše raste. Ak se trave razbole – ne bu dobro. Potle planetarnoga valunga kaj je vmoril bokce dinosavureke, da trave nesu počele rasti i biti zelena dekica planete, ljudeki bi ze svojim ovcami i dendenes bili frentari, još bi morali rajzati po svetu i potepati se od nemila do nedraga z živinu za travami. I bilo bi ih na prste jene ruke zbrojiti, z dve tri nule pride. Vu zelenomu svetu su mogli ostati na mestu, i premeniti zanimanje v ratar. Skrčili su huste, zgrabili zemlu za se. Privatno vlasništvo. Biblijski brat bratu – zlo, zaradi nasledstva. Teror trave, ko bi rekel?
Gda nekakvi žgolavi mladič, lepi kaj slika z nekterega zaslona laprda... „Ja vsako jutro jem 3 mehko skuhana jaja, dve šnite špeka, jen paradajz, šnitu kruva, pol litre kave i do obeda niš!“ vsi bedaki sveta očeju baš to jesti. Če sekire padaju z neba, Jožeku moram na mekano skuvati tri friška račja jajca, i vse kak je gore navedeno. Bormeš sem prekčera pregovarala z racami, jajca su išla kraju a one su štrajkale. Nejni sindikalni predstavnik je odkvakal svoje, toboš članovi negve sindikalne jedinice nečeju jesti novu kuruzu, ni dobra! Same one staru, domaču! Iskale su i novu, vekšu baru. Problem rešen, stari racak, sindikalni predstavnik je nogice zgrijal v rolu, z mlincima! Rasteju novi racaki.
A teror lepoga lica? Dok bedaki zuriju v televizor i kompjuter, tu su lica z filterima, kozmetičerana i kolagerana, plastificerana i botokserana, popravlana i prepravlana po regulami lepote za te godišne doba. Vusta puna porculana. Gda zideš na cestu i v grad, vsi ti se čine grdi. Doživiš šok tega realiti šoua. Bokčija penziči bez zubi, motaju se po metropole, zborani, dame bez flizure vu vintage obleki. Glediju kafiče pune gospode za radnoga vremena.
Terorizem po imenu sreča je najvekše zlo. Vsi bi šteli biti srečni. I mlado i staro. Zdravi nesu srečni kaj su zdravi, mladi nesu srečni kaj su mladi, siti, ideju v škole; neda im se vučiti i možgane terorizerati. Stareši bokci su zadovolni ak su još na nogmi, a to ni sreča. Ili je? Vučeni stručnaki terorizeraju bokčiju, govoreči da sreče ni. Drugi laprdaju da je sreča kaj jočale, iščeš je po celoj hiži a si pozabil da su ti na nosu.
Najpodmukliji je ti terorizem kaj tera ljude v dučane! Su vučena gospoda endlich razmela da ni treba vojsku delati, deliti narod na leve i desne, več je kak ovce v tor, vu markete stirati i vse im peneze scicati. Z potrošačkim mentalitetom je cepiti, i ve ti ga na, troduplo vekša korist. Vse more biti orožje v rukama bedaka. Kaj se kučnoga terorizma tiče, gazda mora paziti na meru; ak pretera zotem kak vele zlostavlanem, ne bu tak skoro obedval poriluk cušpajs z belu kobasu ni ladetinu.
______________________________
Manje poznate riječi: flajšmašina – stroj za mljevenje mesa; pujcek – prase; sporeše – usporeno; frentari – skitnice; šnita – kriška; možgane – mozak; laprdati – brbljati; iskati – tražiti; scecati – isisati; orožje – oružje; pbedvato – ručati.
O romanu Branke Primorac "Nestala"
(Ilustracije Matija Pisačić; Zagreb: Alfa, 2025.)
Piše: Mirjana Mrkela
Mirjana je nestala
Razgovaramo o knjigama. Najednom, moja prijateljica Branka začuđeno bulji u mene. Buljim i ja u nju. Onda ona pita:
– Ti si Mirjana.
– Jesam. – kažem ponosno – Moje ime nije baš popularno. Ima nas...
– Mirjana K. je nestala! – prekida me Branka.
– Znaš i sama da ja nisam Mirjana K. To je neka druga Mirjana. Slučajno se isto zovemo.
– Druga jest. – tumači Branka Primorac – Ali slučajno nije. Ja sam je izmislila.
– Izmislila si Mirjanu K. i ona je nestala. – kažem ja, Mirjana M.
– Možda. – kaže moja prijateljica, vragoljasto se smješkajući.
Vadi iz torbice knjigu "Nestala". Prelistava i prstom mi pokazuje gdje da pročitam.
"'Nestala četrnaestogodišnja djevojčica. Jeste lije vidjeli?'”
– Nisam. – priznajem – Ali nadam se da ću je vidjeti u knjizi.
– Hoćeš, hoćeš. Iako knjiga nije o Mirjani nego o Petri.
Petra Z.
I tako sam počela čitati roman o jednoj Petri. Ta Petra sigurno ne sliči na mene jer kaže:
"'Ja ne volim čitati, a imam punu kuću knjiga. Ne moram ići po njih u knjižnicu. Udaram nosom u njih, a ne vidim ih.'
'A što voliš ako ne voliš dobru knjigu?'
Htjela sam reći: krasti, ali sam se predomislila.
'Akciju! Volim akciju! Ludosti na TikToku.'”
Petra je počela krasti zbog nosa. Činilo joj se da je prevelik pa će ga popraviti operacijom.
"Opsjedala me ideja o operaciji. Trebam novca, to mi je bilo na pameti. Puno novca. Iz roditeljskih novčanika, neoprezno ostavljenih bez nadzora, bilo gdje po kući, u tišini sam ne pitajući počela otuđivati pare. Više i ne znam kad je počelo jer ništa mi nije nedostajalo [...] Nešto me ispod kože tjeralo u krađu. Roditelji možda nisu primjećivali manjak, a možda jesu."
Petra je roditeljima bila sve na svijetu. I sve su joj dopuštali.
"Kako god bilo, ja sam to koristila i hranila se ugodom koja je dolazila iz nepoznata unutarnjeg, možda bolesnog izvora. S kovanica prešla sam na papir, manje iznose, pa malo veće. [...] Bilo mije nepunih deset, a sad ću za koji dan navršiti četrnaest."
S pubertetom, Petra je postajala sve zločestija.
..."u školi i kod kuće, na ulici, u tramvaju, u trgovinama. Ništa i nitko mi nije valjao osim mene same i prijateljice Vladimire. U načelu bila sam ona ista Petra čije su rođenje Mirka i Mirko jedva dočekali, a koja sad pravi nered veći nego što bi ga se smjelo opravdati teškom naravi puberteta.
I tako, nakon briga o nosu došle su brige o grudima. A nakon kućnih krađa, krađa grudnjaka u velikoj trgovini.
Obitelj K.
Krađa u trgovini donijela je Petri novo poznanstvo. Obitelj K., tata i nekoliko kćeri, bavila se krađama i prijevarama. Najstarija kći, Slavica, povela je našu junakinju u nove avanture.
Petrini roditelji ništa nisu znali, samo su se brinuli i brinuli.
"Pomišljam koliko bi duboka bila istraga da znaju gdje sam danas bila i s kim. Umorna sam, nisam raspoložena ni za istinu ni za laži iako bih mogla nešto smisliti da su uporniji, a ja prisebnija. Čekam rutinsko pitanje gdje si dosad pa da nestanem. Nije palo, ali jest ovakvo:
'Zašto se nisi javila mami na mobitel?'
To je bilo lako:
'Nisam čula! Utišala sam zvuk'".
Obitelj K. još je neobičnija od Petrine obitelji Z., ali i mnogo problematičnija.
Nestala ili nestale
Kad je nestala Slavičina sestra Mirjana, Petra je slučajno vidjela oglas u novinama. Lice joj se učinilo poznatim pa je pretraživala po internetu.
"Stranice MUP-a s katalogom ne- stalih osoba otvorila sam jednostavno. Rubrika je očigledno vrlo tražena jer se najava ne može preskočiti. [...] Nema kraja imenima s portretima, nevjerojatno koliko je nestalih ljudi u jednoj maloj zemlji poput naše. [...]
Nigdje lica koje tražim. Počinjem sumnjati. Možda je Mirjana nađena. Sretan kraj. Je li sretan? [...] Umjesto da se veselim, postajem neprijateljski nastrojena. Ne želim da bude nađena i zaboravljena. Želim ja biti njezina spasiteljica!"
Naravno, neću vam otkriti što je bilo s Mirjanom. Ali u romanu "Nestala" Branke Primorac, nije nestala samo moja imenjakinja.
„Cijeli je grad oblijepljen plakatima o nestaloj Petri Zibar. Društvene mreže su se zapalile. [...] Podnevne vijesti već su objavile izjavu roditelja. Dvoje bivših novinara pokrenuli su medije, nevjerojatnu hajku da nađu kćer. Cmolje, plaču, uzdišu pred kamerama".
- Frane, Frane brže dolazi kući, mater ti je došla! Rekla je da će raditi kaiš ako ne dođeš odma! - vikala je susjeda Milka sa svog prozora koji je bija odma do našega.
- Iđen, iđen, samo još malo. – raka san joj.
Zan san da moran brzo kući jer je mater bila došla sa sela. Išla bi mater često na selo. Baba je bila tamo sama kad je dida umra, a blaga je bilo puno; kokoša, tuka, ovaca, prasaca, jedan magarac i jedna krava. Tribalo je vrtal okopat i vinograd uredit. Kad bi se vratila, donila bi svašta: mesa, jaja, mlika.
Ćaća je bija iznajmija stan u kalelargi i radija ka poštar. Nosija je poštu i penzije po Docu. Nosija je on i ljubavna pisma jednoj lipoj šinjorini koja je imala momka koji je naviga. Ta pisma joj je uvik nosija posakrito da joj mater ne vidi jer je njezina mater tila da se ona uda za Marka postolara. Govorila joj je da je Marko u gradu i da će se postole uvik šjolavat i da je to lipi zanat. A da oti mornar more završit ko zna di i da će je uvik na vijađima varat.
Nisam ja to onda ništa razumija kad bi ćaća priča s materon, ni šta je to varat, ni ko će šta šjolavati. Meni je bilo važno igrati nogomet s dicon po kalelargi.
-Evo me majo, doša san!- viknija san s vrata.
- A di si ti bija do sad, a? Vidi ga na šta liči, ka da si se po blatu valju s prasadima. Oma da si se iša tamo oprat i prominit majicu. Ići ćeš kod gospođe Marije u Dolac. Odnit ćeš joj litru mlika i deset jaja. I da si prije vamo nego tamo, jes čuja! Pomalo da si oda, nemoj da mi šta razbiješ. Kad ti dade novce dobro ih čuvaj, nemoj da ti ispadnu po putu – grmila je mater.
Deset jaja bila je stavila u zdilu na cvitiće, a mliko u bukliju i ja sam kroz kalelargu iša u Dolac. Bija bi ja brzo doša da nije bilo Stipe i Ive. Kad san doša do katedrale, Ive, a za njim i Stipe su se stvorili isprid mene, uprav sašli sa onih skala od vijećnice.
Kada noć odluči
da još nije vrijeme
da me pojede.
Sjedim na rubu kreveta,
izmišljam razloge
zašto ne mogu
uhvatiti san rukama.
Kada krevet opet nije prazan
i ona spava pored mene.
Gledam njeno tijelo
i pratim disanje
kao da mi od toga
ovisi sudbina.
Prozor je otvoren.
Ja trebam malo sna.
Adio prijatelju
dan je danas tiši nego noć
čaše kao nedovršene rečenice stoje na stolu
a dim cigarete pamti oblik tvojih riječi
Sjedimo kao nekad
isti stol isto rano proljeće
ali stolica do prozora lakša za jedno srce
i konobar ništa ne pita
Sada si u biblioteci bez zidova
među knjigama koje ne gore
gdje je svaka stranica ogledalo
a ja mislim na tebe kao na putnika
koji je shvatio
da su zidovi načinjeni od vremena
Sjećaš li se kako smo nadmudrivali ljeto
lošim vinom i dobrim snovima
kako smo od sitnih sati pravili velike priče
Ako te zazovem znam
odazvat će se blagi trzaj svjetlosti na stolu
ili san o knjizi koja već postoji u vječnosti
Govorio si da je život tek fusnota
u našim knjigama
a ja sam se smijao kao da se nas to ne tiče
Sad listam dane unatrag
i nalazim te na svakoj margini
sada ti znaš ono što nisu znali ljudi
u tvojim knjigama
da smo i sami pripovijest koju netko čita
u nekoj drugoj noći
pod drugim zvijezdama
Podignimo čaše za sve naše poraze
za sve ljubavi koje su nas
napuštale
sad ti vrijeme više ne duguje sate
oslobođen hodaš kroz vrtove
koji su možda raj
jer znam da ne umiru oni koji znaju
slušati svemir u praznoj čaši
ni oni koji ostave toplinu
u rukama što se rukuju
Tvoje su rečenice još za stolom
naslonjene na naše umorne laktove
i malo sporiji suton
Adio prijatelju
Neću reći da si otišao
vrata ni dalje nisu zatvorena
mi smo oduvijek stanovali
u jeziku
Neka te čuva beskraj
ako je svemir doista knjiga
koje nikada ne završava
Tomislav Marijan Bilosnić
Na vijest o smrti prijatelja, 25. veljače 2025.
