Kolumne

utorak, 22. veljače 2022.

Dragan Uzelac | Knut Hamsun: ’’Viktorija“ (1898.)


’’Da, šta je ljubav? Vetar koji šumi u ružama, ne, žuta varljiva svetlost u krvi. Ljubav je pakleno vrela muzika koja čak i staračka srca nagoni da igraju. Ona je kao krasuljak koji se širom otvara dolasku noći, a kao sasa od daha se zatvara i od dodira gine. Takva je ljubav“.

’’Može čoveka uništiti, ponovo ga podići i opet ga srušiti. Danas može voleti mene, sutra tebe, a iduće noći njega, toliko je nestalna. Ali može biti i čvrsta kao nerazlomljivi pečat i može neugasivo da bukti do smrtnog časa, tako je večita. Kakva je ljubav?“.

Znameniti norveški pisac, Nobelovac i jedan od najboljih pripovedača kojeg je svet književnosti upoznao, vrhunski stilista i poeta tananih osećanja, Knut Hamsun (1859.-1952.) upoznao je 1894. godine svoju veliku ljubav, 25-ogodišnju Bergljot Beh, koja je tada bila udata, ali se razvela i 1898. se udala za Hamsuna. On je tada napisao i posvetio joj roman - Viktorija, a 1902. su dobili ćerku, kojoj su dali ime Viktorija. Čim se pojavila, ova istorija jedne ljubavi doživela je neizmeran uspeh, i do dan-danas ostala jedna od najčitanijih Hamsunovih knjiga. 


 Kada se oženio mladom Bergljot, poželeo je da se skrasi i to na starom porodičnom imanju u Hamsundu. Međutim, kupovina imanja nije mu pošla za rukom, pa se preselio u Dansku, gde je nastavio s boemskim životom. Jednoga dana u kockarnici u Odenseu izgubio je sve što je imao, a potpune propasti spasao ga je nemački izdavač. Iako je sa Bergljot Beh dobio kćerku Viktoriju, podneo je zahtev za razvod braka kako bi nastavio da luta. O lutanju je napisao knjige ’’Pod jesenjim zvezdama” i ’’Jesenja radost”, koje je nazvao ’’priručnicima o umetnosti kako da se bude u begu, sam, po strani, odvojen od svega”. Ipak, desetak godina kasnije oženio se dvadeset dve godine mlađom glumicom Meri Anderson, koju je upoznao na jednoj proslavi, dok je kao poslanik govorio s balkona Narodnog pozorišta. Po preseljenju na imanje u blizini Hamsunda, ostvario je zamisao o životu ’’zdravih seljaka”, ali tako što je ženu ostavljao kod kuće da brine o deci (njih četvoro), a sam putovao i pisao... Odbacivanje buržoasko-demokratskih oblika društvenog napretka, koji su energetski prodrli u različita područja društvenog života u Norveškoj, objasnilo je pojavu u delu Knuta Hamsuna slike poručnika Glana, čoveka koji se iz civilizacije povukao u prirodni svet. To je takođe objasnilo značaj koji su emocije, a pre svega ljubav, stekle u filozofiji Hamsunova života kao ne samo porobljavanje, već i oplemenjivanje, uzdizanje čovekova životnog principa.


Kvintesencija ovakvog Hamsunova stava prema ljubavi bila je njegova lirska priča Victoria - jedno od najznačajnijih dela moderne svetske književnosti, posvećeno temi ljubavi.


’’O, ljubav je kao letnja noć pod zvezdanim nebom, opijena mirisom na zemlji. Ali zašto pušta mladića da ide skrivenim stazama, zašto pušta starca da u svojoj usamljenoj sobi stoji na vrhovima prstiju? Ah, ljubav pretvara čovekovo srce u vrt pečurki, bogat i bestidan vrt u kome stoje tajanstvene i drske pečurke. Zar se zbog nje ne uvlači nečujno u zatvorene vrtove i noću baca pogled u prozore zaspale. Zar od nje monahinja ne ludi, zar ona ne pomračuje razum princezi? Ona baca kraljevu glavu na zemlju, da njegova kosa čisti prašinu po drumu, pušta ga da pritom šapuće bestidne reči, da se smeje i plazi jezik. Takva je ljubav“.


’’Viktorija - istorija jedne ljubavi” tanana je Hamsunova pripovest o životima, odrastanju i ljubavi dvoje mladih ljudi, o večnoj temi uzimanja i davanja, žrtvovanju i nesebičnosti, tragična priča o podelama kojima društvo uništava još jednu iskrenu ljubav. On, Johan, siromašni vodeničarev sin , koji putem obrazovanja napreduje na društvenoj lestvici i postaje književnik, i ona, Viktorija, prelepa vlastelinova kći, vezana bogataškim konvencijama i prikrivenom tragikom, bolno su razdvojeni u iskrenoj, potisnutoj i zabranjenoj ljubavi, prepunoj čežnje, slutnji, iščekivanja i uzaludnog nadanja.


’’Ne, ne, ona je ipak sasvim drugačija. Njoj ne naliči ništa drugo na celom svetu. Ona je došla na zemlju jedne prolećne noći kada je mladić ugledao dva oka. On je zurio i video. Poljubio joj je usta i kao da su se u njegovom srcu srele dve svetlosti, sunce je sijalo prema jednoj zvezdi. Pao joj je u krilo i nije video ni čuo ništa više na čitavom svetu. Ljubav je božija reč, prva misao koja je skliznula niz njegov mozak. Kad je rekao: ’’Neka bude svetlost! bila je ljubav. I sve je stvorio, bilo je dobro, i hteo je da ostane onako kako se zbilo. A ljubav je bila poreklo i gospodarica sveta, ali svi njeni putevi su bili puni cveća i krvi“.


   U jednostavnoj, dramatičnoj i prostranoj radnji Viktorije Knut Hamsun govori o dubokoj, dugoj i neostvarenoj ljubavi dvoje ljudi, odvojenih klasnim barijerama, imovinskim interesima i lažnim moralom. Sin seoskog mlinara, Johannes Möller, i Victoria, kći vlasnika nekada imućnog, a sada propadajućeg imanja, tvore se poput dva pola voltinog  luka, između kojih večni plamen ljubavi zrači i svetluca. Godine prolaze, drveće u blizini mlinskog ribnjaka postaje sve razgranatije i više, dvorane imanja propadaju. Sin seoskog mlinara odrasta i postaje poznati književnik, a njegova slava stiže do rodnog mesta, gde će se vlasnik opadajućeg imanja profitabilno oženiti Viktorijom. I sam Johannes stupa u zaruke s Camillom, devojkom kojoj je jednom spasio život; Victorijin zaručnik umre od slučajnog hica u lovu. Johannesove zaruke se raspadaju, jer se Camilla zaljubila u drugu osobu. Na imanju koje je spalio Viktorijin otac, gde strada i sam zemljoposjednik, a Victoria ostaje sama, život, okolnosti, ljudi, ponos i dalje sprečavaju povezivanje Johannesa i Victorije. Ali plamen ljubavi i dalje gori istom snagom, a njegovo svetlo osvetljava poslednje dane umiranja Viktorije, a njezino pismo voljenom čisti je, pun tuge, oproštaj od sveta.


’’Bože, kako mu je srce lupalo, nije kucalo, treperilo je. Hteo je da kaže nešto, ali nije mogao, samo su se usne micale. S njene haljine širio se miris, s njene žute haljine, ili možda iz njenih usta. U tome trenutku nije imao nikakav utisak o njenom licu, ali je poznao njena fina ramena i video njenu dugu, uzanu ruku na ručici kišobrana. Cela njegova duša je strujala k njoj i hteo je više da kaže, više; to su bili zbunjeni izlivi, bio je kao opijen“.  

    Maestralni Hamsun nam prikazuje svu tragiku i lomove jedne nesretne veze, niz duševnih posrnuća, iščekivanja, izgubljenih nadanja i zlosretne sudbine koja potajno prigušuje sve titraje života jedne nedosanjane i čiste ljubavi, koja se, nažalost, samo na momente razbuktava, a zatim tinjajući lagano gasi... Hamsunova ljubav neprestano privlači Victoriju i Johannesa jedno drugom, uprkos svim preprekama, a Victoria je, zanemarujući konvencije koje su joj usađene vaspitanjem i svojim uobičajenim načinom života, sama odlučila otvoreno razgovarati s Johannesom o svojim osećajima prema njemu. I nije ovaj put ishodište njihove drame bilo u iracionalnoj fatalnosti ljubavi - bile su skrivene u objektivnim životnim uslovima. U Hamsunovoj Viktoriji narativ ima podređeni karakter - njegovo težište leži u prikazu emocija i psihologije glavnih likova priče. Bogata slika Victorijinog mentalnog života, prisiljena potisnuti njezin sjajan osećaj za Johannesa u ime interesa vlastite porodice, plemenitosti i ženstvenosti svoje prirode, neprestana borba sa sobom čini njezinu sliku privlačnom i poetičnom. Ljubav ispunjava postojanje Johannesa smislom i sadržajem, daje mu snagu da izdrži udarce sudbine. Ona hrani njegovu kreativnost i prisiljava ga da neprestano obogaćuje njegov duh. Napetost života srca Johannesa u priči prenose njegovi lirski unutrašnji monolozi koji odišu  strašću i uzbuđenjem.

’’Opet prolaze nedelje i meseci, i proleće je došlo. Snega je već nestalo. Daleko u svemiru šumilo je da se slap vode spušta od sunca do meseca. Laste behu došle, a u šumi van grada budio se čist život raznog zverinja i ptica koje su skakutale i veselile se na svom jeziku. Svež i sladunjav miris je prodirao iz zemlje“.


’’Ako neko pita šta je ljubav, ona nije ništa drugo nego vetar koji šumi u ružama, a potom umire. Ali isto tako ona je često neslomljiv pečat koji stoji celog života, do smrti. Bog je stvorio više vrsta ljubavi i video je kako ona traje ili prolazi“.


     Priča se bliži tragičnom završetku, kraju neostvarene ljubavi koja nestaje u vlastitom plamenu. Nakon Viktorijine iznenadne smrti , ostaje samo njeno opraštajno pismo i treptaji večno tinjajućeg ognja ljubavi , nikad neugašene želje.


’’Tako mi je strašno da umrem, ja to neću, još se u sebi tako nadam u boga, da bi možda mogla biti malo bolje, ako ne duže a ono do proleća. Dani su tada svetli, a na drveću je lišće. Kad bih sad ponovo ozdravila, izvesno se nikad ne bih ljutila na vas Johane. Toliko sam o tome razmišljala i plakala. Ah, izašla bih i sve bih kamenje milovala i kraj svakog stepenika kraj kog bih prošla, zastala bih i zahvalila mu i bila bih dobra prema svima. bilo bi svejedno koliko bi mi rđavo bilo, samo da mogu živeti. Moj život je tako neživljen, ni za koga nisam mogla nešto učiniti, i taj promašeni život treba sada da se svrši“.


’’Da, Johane, volela sam vas celog svog života, samo sam vas volela. Viktorija to piše, a Bog to čita preko mojih ramena. Zbogom, Johane, hvala ti za svaki dan! Kad odletim sa zemlje, još jednom ću vam zahvaliti. Do poslednjeg trenutka i na celom putu ću izgovarati vaše ime. Budite dobro celog svog života i oprostite mi za ono što sam učinila, i što se nisam mogla baciti pred vas i moliti vas da mi oprostite. To činim sada u svom srcu“.


’’Sada su mi upalili svetiljku i meni je mnogo svetlije. Ležala sam u dubokom snu i opet sam bila otišla daleko od zemlje. Hvala Bogu, nije mi bilo više tako strašno kao ranije, čula sam čak malo muzike, a pre svega nije bilo tamno. Tako sam, zahvalna. Ali sada nemam više snage za pisanje. Zbogom, ljubljeni moj“.


 Nije li još slavni američki pisac Edgar Alan Po u ’’Filozofiji kompozicije“ ustanovio da je ’’smrt lepe žene” najpoetičnija od svih tužnih tema. Setimo se samo Poove beskrajno tužne ljubavne pesme Annabel Lee (1849), posvećene pokojnoj dragoj – Virdžiniji, koja prikazuje svu raskoš njegovog pesničkog talenta i dirljivost muzikalnog jezika ili pak mračne pesme Gavran (1845) o izgubljenom ljubavi kao glavnom temom, melanholičnih pesama čiji je središnji motiv neprežaljeni gubitak voljene osobe i nesmirljiva bol nanesena nemilosrdnošću vremenskog toka stvarnosti. Ona peva o Lepoti i o tuzi koju Lepota neizbežno u senzibilnom ljudskom biću pobuđuje. Za Poea, nema lepše, poetičnije teme za pesmu od preuranjene smrti voljene devojke. Logika njegovog zaključivanja je sledeća: Lepota kao jedina legitimna provincija pesništva u svom vrhunskom obliku neizbežno iz ljudske duše iznuđuje suze, odnosno u njoj pobuđuje Tugu, melanholiju. Od tuda krenuvši, on postavlja sledeće pitanje: „Od svih melanholičnih tema, koja je po univerzalnom shvaćanju čovečanstva najmelanholičnija?" Jedan, i samo jedan odgovor mu se pritom nametnuo: Smrt., ujedno i preduslov za nastanak savršene stihovane književno-umetničke tvorevine.


    Roman ’’Viktorija” Knuta Hamsuna najviše nalikuje umetničkoj bajci sa sumornim završetkom, oslanjajući se svojom melanholijom i tamom na poetiku i tragiku dve pomenute, verovatno najlepše i najtragičnije pesme Edgara Alana Poa. Roman Viktorija bio je čudesni literarni hamsunovski ’’brutalni udar stvarnosti”. Stilski izuzetno lep i istančan, doprinoseći potresnoj priči, ali, bez imalo ’’sladunjavosti”... Nehajan, čak i u najdirljivijim lirskim romantičarskim trenucima, poput većine njegovih junaka.


  Iza varljive jednostavnosti poetike priče krije se zrela i profinjena Hamsunova umetnost.Victoria kao umetnička celina ima prilično složenu strukturu. Objektivno pripovedanje prošarano je u Hamsuna umetnutim kratkim pričama, lirske su digresije prošarane u dinamično razvijajući se zaplet, a jedna od njih - nekad poznata pohvala ljubavi - zapravo je pesma u prozi. S gledišta estetskih normi koje je razvila moderna strana književnost, Hamsunova Victoria može se činiti donekle sentimentalnom. Ali sadrži osobine koje su postale retke za modernu književnost, naviknutu na suzdržanost u izražavanju: u priči glas osećaja, iskren i razumljiv, zvuči snažno i otvoreno, oblikovan u celovitu umetničku formu.





Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.