Kolumne

utorak, 25. siječnja 2022.

Dragan Uzelac | David Honeyboy Edwards (1915.-2011.)

 

Dejvid Haniboj Edvards, jedan je od onih likova bogate blues istorije koji je svojim mitskim životom ’’lutalice i varalice“ ispisivao njegove nezaboravne stranice, družeći se, lutajući i svirajući sa legendama poput Džonsona, Patona, Šajnsa. 


I’m a gamblin’ man,
Gamblin’ everywhere I go,
I’m a gambling man,
Lord I gamble from door to door,

I gambled down in Louisiana
I gambled down on old men’s new sugar farm,
Well I can never get lucky,
To win my freight train home...


    

Rođen je 28. juna 1915. u mestu Shaw, Mississippi, samom srcu otpadničke Delte, oblasti prapočetaka bluesa i svega onoga što će svet obojiti dušom muzike
’’kada se dobar čovek oseća loše“. Gitaru je naučio svirati od oca, a potom se usavršavao učeći na gostovanjima tadašnjih velikih majstora poput Charlie Pattona. Već sa 17. godina napustio je rodni dom i krenuo putem kojim ga je vodilo njegovo senzibilno srce lutalice i sjajnog, kreativnog muzičara, zajedno sa još jednom legendom – Big Joe Williamsonom.


’’Otišao sam od kuće kad sam imao 17 godina s Joeom Williamsom. Imao je oko 36 godina, ja sam imao 17. Otišli smo u New Orleans. Joe se želio boriti sa mnom svake večeri, pa sam jednog jutra, kad je Joe bio pijan u krevetu, napustio ga i ostavio da se vrati u Greenwood. Nailazio sam na most gde su ljudi u mrežu hvatali rakove. Rekli su mi: ’’Možeš li svirati tu gitaru?“ Počeo sam svirati na gitari, a oni su mi počeli bacati sitne novčiće… Rekao sam tada sebi:’’Mislim da mogu uspeti i bez Joea.“ Otišao sam u Memphis i počeo raditi s Memphis jug bendom“.  


   Sredinom ’30 -ih imao je sedište u Memphisu (meka, središte Delta bluesa), gde je nastupao s mnogim gradskim sviračima bluesa u Handy Parku u čuvenoj Beale street - Frank Stokesom, Will Shadeom, Sleepy John Estesom. Takođe je sarađivao s mlađim bluesmenima kao što su Johnny Shines, Floyd Jones i njegovim čestim saradnikom Big Walter Hortonom, koji će svi kasnije migrirati u Chicago. Kasnije je u Greenwoodu u Mississippiju susreo velikane kao što su Son House, Willie Brown i Charley Patton i upoznao mladog Howlin 'Wolfa.


’’Kad sam počinjao, bio sam varalica. Svirao sam po celom Misisipiju, od brda do ušća, duž Tenesija pa sve do Lujzijane, od Arkanzasa do Alabame. Znam sve uzduž i popreko. Jer, bio sam lutalica i varalica“, prisećao se svojih početaka tada devedesetogodišnji bluz veteran i legenda Dejvid Haniboj Edvards.’’Prvi put sam nastupao 1928. godine. Imao sam 13 godina. Pravili su neku zabavu, nisu imali muzičare i razmišljali su šta da rade. Neko spomenu:’’Idi i nađi Honeyboya, on dobro svira“. Otišao sam tamo i tako sam počeo da sviram. Svirao sam istu melodiju i pevao stotinu pesama, ali oni su celu noć igrali uz tu jednu melodiju. Svaki put kad im se činilo da se umaram, davali bi mi viski, da nastavim sa pesmom. Kući sam se vratio u nedelju ujutru, u samo svitanje. To je bilo moje prvo pijanstvo. To je bila moja prva svirka u životu. Nikad nisam zaboravio, bilo je to 1928. godine“.


   Kao mladi bluesman iz Mississippi Delte, David ’’Honeyboy“ Edwards putovao je i nastupao zajedno s legendarnim Robertom Johnsonom sve do njegove misteriozne smrti 1938..


’’Prvi put kad sam se susreo s Robertom, imao sam 20 godina, 1935. Počeo sam prilično dobro svirati s Memphis Jug Bandom. Pokušao sam se vratiti natrag do Greenwooda. Zaustavio sam se kraj jezera Carmen i ušao u seosku trgovinu. Dva mlada dečaka mojih godina sedila su i razgovarala. Rekli su da Robert i Son House tamo sviraju preko polja, idi slušaj. Rekao sam, ’’Verujem da hoću.“.Ubrzo nakon toga nestao je, otišao. Ljudi su bili iznenađeni njegovim povratkom i sviranjem u tom stilu. Johnsonova novootkrivena, znatno poboljšana tehnika potaknula je legendu da je prodao dušu vragu u zamenu za njegove sposobnosti. Ja i Robert svirali smo zajedno celu 1937. i polovinu 1938. godine. Nekad smo trčkarali po Greenwoodu, Mississippi“.


   U jednom od brojnih intervjua, stari bluesman Honeyboy Edwards, čovek koji je vlastitom muzikom i životom ispisivao stranice burne i mitske istorije američkog bluesa Delte priseća se poslednjih dana i uzroka i načina smrti Roberta Johnsona... Mit ili stvarnost, ostaće samo da se naslućuje. Po sećanju Edwardsa izgledalo je to ovako.

’’Robert je svirao za vlasnika krčme otprilike godinu dana. Dogodilo se tada to da je Robert počeo ići sa njegovom suprugom. Greenwood je bio mali poljoprivredni grad, i ako bi padala kiša, svi bi se vratili taj dan u grad. Videli bi Roberta i nju, vlasnikovu ženu. Vlasnik nije želeo izgubiti ženu, pa ga je maknuo s puta (kako legenda kaže sipao mu je otrov u piće, tj. viski). Bila je lepa žena. Kosa joj je padala do struka. Kad sam stigao tamo oko 11 sati, pozlilo mu je. Pokušavao je te noći neko vreme svirati, a onda je rekao, ’’Ne osećam se dobro, nekako sam bolestan.“ Otišao sam kući tog nedeljnog jutra i mislio sam da će s njim biti sve u redu. U utorak sam otišao tamo gde je živeo, a on je puzao unaokolo, sav uznemiren, ljudi su mu davali gaziranu vodu i razne stvari da ga pokušaju naterati da se digne. Preminuo je 16. avgusta 1938. Pokopali su ga isti dan jer nije imao osiguranje. Robert je bio lud za viskijem i ženama, ali bio je najbolji muzičar kojeg sam upoznao svirajući blues. Nikad ga nisam čuo kako se ruga ili galami, niti se želi boriti poput mnogih muzičara. Bio je fin momak. Da je ostavio suprugu tog čoveka na miru, verovatno bi živeo duže“. 

   Ranih četrdesetih, nakon godina lutanja, učenja i svirki po krčmama sa Williamsonom i Johnsonom, naleteo je na Alana Lomaxa, slavnog američkog etnomuzikologa koji je tih godina takođe lutao jugom i skupljao snimke za čuvenu Kongresnu biblioteku, beležeći razvoj bluesa i američke muzike u momentima nastajanja, pre nego se sve pretvorilo u mit – kao u slučaju Roberta Johnsona iza koga je ostalo zabeleženo svega 29 snimaka u razmaku od nekoliko meseci 1936.- 1937.. Lomax se u svojoj knjizi, objavljenoj 1993. pod nazivom: ’’The land where the blues began“ priseća Honeyboya tih dana na sledeći način: ’’ Njegov crni šešir od filca bio je smešten na zatiljku, njegove moćne ruke plesale su po vratu gitare, dok je usisavao i duvao furioznom energijom u usnu harmoniku podignutu do njegovih usta na čeličnom držaču. Instrument mu je blistao na koži poput širokog srebrnog osmeha“. Bila je to sjajna slika jednog čudesnog vremena putujućih blues muzičara i njihovog prirodnog okruženja u proteklih par decenija. Bližilo se novo doba kada se nekadašnja akustična muzika iz drumskih krčmi i kafana lagano selila u urbane sredine severne Amerike, gde su nekadašnje lutalice zamenili novi junaci sa električnim gitarma i ostalim instrumentima, dovoljno glasnim da nadjačaju buku gradskih barova. Zadimljena atmosfera i feeling ostali su isti, kao i jaka emocija ’’kada se dobar čovek oseća loše“. Lomax je u trenutku susreta sa Honeyboy Edwardsom uspeo da zabeleži nekoliko snimaka (’’Wind howlin’ blues“, ’’The Army blues“), ali bez objavljivanja istih. barem ne tada. Sledeći savete koje mu je prilikom tog susreta dao Honeyboy, Lomax je otišao potražiti lokalnog muzičara o kojem se već neko vreme brzo širio glas. Bio je to niko drugi do McKinley Morganfield (zvani Muddy Waters). Lomax je krenuo put Severa, kao i muzika zvana blues, seleći se nakon par mitskih decenija iz ruralne Delte – ostatak priče bio je istorija moderne muzike ispisana rečima – Chicago blues, a potom i – rock and roll

Hold back the rushing minutes
Make the wind lie still
Don't let the moonlight shine
Across the lonely hill
Dry all the raindrops
And hold back the sun
My world has ended
My baby's gone

The milkman whistles softly
As he comes up to my door
The mailman brings the letters by
Just like he did before
They seem so busy all day long
As though there's nothing wrong
Don't they know the world has ended
My baby's gone

I wake up sometimes…


    Honeyboy je u međuvremenu nastavio putovati. Njegova lutanja odvela su ga takođe putem Chicaga, uoči najvećeg gradskog blues razdoblja tokom kasnih četrdesetih do ranih pedesetih, pridružujući se legendi usne harmonike Little Walteru. Godine 1953. snima za Chess records moćan rhythm and blues hit ’’Drop down mama“, te potaknut uspehom napokon se odriče života lutalice, bacivši sidro u Chicagu, postavši jedan od glavnih oslonaca lokalne legendarne scene koja je inicirala sudbinu sveukupne moderne muzike. Čikaški bluz postao je osnova svega, pre svega onoga što će svet koju godinu kasnije zadesiti kao moćni rokenrol. Zamagljen pogled u mitsku, močvarnu, mračnu prošlost Delte učiniće nepravdu prema mnogim znamenitim blues legendama poput Honeyboy Edwardsa ili pak Roberta Johnsona (koji će napokon biti otkriveni i priznati gotovo pola veka kasnije – delom samo šezdesetih godina dvadesetog veka zahvaljujući interesovanju mladih belačkih rokenrol i ritam i bluz bendova za stare majstore i obradu njihovih moćnih blues standarda). 

  Kako su pedesete godine ustupile mesto šezdesetima, nalazeći se sve više marginalizovan pojavom Soul muzike u svesti javnosti s obe strane Atlantika, Honeyboy je snimao samo sporadično, a ponekad je bio prisiljen preduzeti fabričke poslove kako bi nadopunio svoj prihod. Oživljavanje interesa za predratni blues ponovno je zaživelo u karijeri mnogih preživelih iz ranije ere i Honeyboy će na sreću na kraju imati koristi od tih nagrada. Godine 1969. pojavio se s Otisom Spannom, Willijem Dixonom, Big Walterom Hortonom i drugima na sesiji koju je u studijima Chess Recordsa snimio britanski blues sastav Fleeetwood Mac. Album je bio poznat pod nazivom - Blues Jam at Chess - Fleetwood Mac in Chicago (1970.) godine... Sedamdesetih godina Honeyboy Edwards snimao je albume za kompanije Trix i Folkways. Saradnja koju je započeo  s Michaelom Frankom, mladim  belim blues obožavateljem, koji je osnovao izdavačku kuću Earwig, pokazala se više nego uspešnom i donela je kao vrhunske plodove hvaljene albume “Old Friends” (1979.) i “Roaming & Rambling” (2008.). Michael Frank svirao je takođe usnu harmoniku na nastupima Honeyboya, putujući s njim na turneju po SAD-u, Evropi i Japanu, kao i upravljajući njegovim poslovima do kraja života. Nema sumnje da je jedna od kruna slave bila nastup u prestižnom Carnegie Hallu u New Yorku 1979. godine pred sviračkim bendom u kojem su bili veterani iz Chicaga, poput Sunnylanda Slima i Waltera Hortona... Poslednji Edwardsovi snimci uključuju albume ’’White windows“ (1989.), live ’’The World Don't My Me Long“ (1997.), ’’Shake 'Em On Down“ (2000.) i Roamin' and Ramblin’(2008.).

   David Honeyboy Edwards, legendarni gitarista i pevač Delta bluesa iz Mississippija uvršten u Blues Hall of Fame 1996. godine, sledeće godine objavljena je njegova iskrena autobiografija ’’Svet mi ne duguje ništa“. 2002. godine, Nacionalna fondacija za umetnost imenovala ga je članom Nacionalne baštine, te je takođe bio predmet izvrsnog dokumentarnog filma ’’Honeyboy“. Godine 2008. osvojio je nagradu Grammy za Last of the Great Mississippi Delta Bluesmen, vredan zapis koncerta u Dallasu u Teksasu 2004. godine na kojem je nastupio zajedno s kolegama iz Delta bluesa Pinetopom Perkinsom, Henryjem Townsendom i Robertom Lockwoodom Juniorom. 2009. godine prigodno je dobio Grammyja za životno delo. 

   Meni lično u sećanju će zauvek ostati njegov nastup na koncertu u New Yorku (organizovanom u čast proslave stogodišnjice bluesa, na inicijativu slavnog režisera Martina Scorsesea – čiji je doprinos promociji bluesa nemerljiv) i maestralna, emotivna izvedba pesme ’’Gamblin’ man“ (sjajno kombinovana u filmu o tom događaju sa dokumentarnim snimcima Honeyboya i drugih blues legendi i njegovom pričom o prapočecima svega). O nastupu devedesetogodišnje blues legende u Novom Sadu (2006.) nekom drugom prilikom... Ta vrsta emocije prevazilazi moć reči, kao gotovo svaka priča o muzici koja se oseća, upija čulima i izmiče (ne)moći reči koje sežu samo do...

If a was a cat fishin
Swim in a oh deep blue sea
Oh deep women oh nough nough
Fishin after me
Yes i am going, yes i am going
And you come on make me still
Murk a dont know know
First you dreamy way, first you dreamy way
Will my mama told my papa
Just a debt before i was born
Boy child come on now
Gonna be rollin stone
Yes i am going, yes i am going
And you come on make me still
Murk a dont know know
First you dreamy way, first you dreamy way

       Honeyboy je odsvirao poslednju svirku na Juke Joint Festivalu i Cathead Mini-Festivalu u Clarksdaleu, Mississippi, 16. i 17. aprila 2011. Edwardsov ovozemaljski kraj desio se 29. avgusta 2011. godine, u gradu Chicagu, rodne Amerike, kolevke bluesa i jazza... Tog dana preselio se, mirno, u snu, oko 3 sata ujutro na blues nebo... Njegove vanvremenske verzije standarda poput ’’Gamblin’ man“, ’’My baby’s gone“, ’’Sweet home Chicago“, ’’Crawlin’ king snake“ ostaju u amanet svetu izgubljenom u bezdušju i muzici koja se više nikog ne tiče i ne dotiče - svojom prazninom i surovom komercijalizovanošću. Za razliku od prijatelja i mitske figure bluesa – Roberta Johnsona, Honeyboy nikada nije prodao dušu vragu poput one legende povezane s njegovim prijateljem i mentorom, već je svirao s njim na uglovima ulica i u barovima, diljem gradova nekadašnje blues Delte. Prisutan i na Johnsonovoj poslednjoj svirci, one noći kad je ljubomoran muškarac otrovao Robertovo piće ’’zbog zezanja sa svojom ženom“, Honeyboy je bio uz samrtnu postelju koja će zauvek cementirati legendu o Johnsonu u blues folklornu tradiciju. Tako će do kraja svog dugog života (ovozemaljskih 96 godina, gotovo koliko i sama istorija bluesa) postati ’’doušnik”, tačnije vedok gotovo neprocenjive vrednosti za storičare Bluesa. Bio je jedan od onih nestvarnih ljudi, mnogo većih i od samog života, bio je jedan od onih koji utiru put i svetlošću razgrću tamu unutar izgubljenih ljudskih duša.

I’m a gambling man’
gamble from town to town
I’m a gambling man’
gamble from town to town

yes, ain’t gonna stop my ways, baby
’til I bring my bull calf home

’’alright!“
’’alright, here we go, now...“
’’yeah!’’
’’alright, man...’’
’’is that alright, Honeyboy?’’
’’you sound alright to me!“

gamblin' down in loosianna
gamblin’ down on old man needle’s sugar farm
gamblin’ down in loosianna
gamblin’ down on old man needle’s sugar farm
you know I can't never get lucky
to win my train fare home

’’yeah, yeah! Charlie Patton used to do that, too... you see what I mean? you're right in there... you know it, you're right in there! yeah, that sounds good...“

   ’’Blues je nešto što vas vodi, što vam pada na pamet“, poručio je na kraju svog dugog i plodnog životnog puta David Honeyboy Edwards u svom memoarskom štivu ’’ Svet mi ne duguje ništa“. U sećanjima bliskih prijatelja ostaće upamćen kao neko duhovit, razbarušen i samo svoj, neko ko je isključivo sledio svoju nemirnu muzu. upravo onakav kao i njegov jedinstveni blues kojim je oplemenio i obojio sve(t) oko sebe – zauvek. velikim srcem i dušom koje jedino umeju da stvore istinski blues. 





Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.