Kolumne

utorak, 18. siječnja 2022.

Dragan Uzelac | Charles Bukowski – poezija agonije i užasa

 

"Hod kroz vatru života"

    Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, ’’najtežem od svih vremena“ i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka ’’koji je previše znao“. 


’’Po mom mišljenju, glavni problem je u tome što postoji jako velika razlika između književnosti i života, jer oni koji stvaraju književnost ne pišu o  životu, a oni koji žive život isključeni su iz literature. Naravno, tokom vekova pojavili su se jako važni pisci – Dostojevski, Luj-Ferdinand Selin, rani Hemingvej, rani Kami, Turgenjev i njegove kratke priče, a tu je i Knut Hamsun, ’’Glad“ i sve ostalo što je napisao, Gorki, taj lutalica pre Revolucije, nekolicina drugih, ali najveći deo svega ostalog bilo je obično sranje“.


   Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ’’ulica strave i agonije“.

DOSTOJEVSKI

uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.

a štа dа su streljаli Dostojevskog
pre nego što je nаpisаo sve to?
pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.

postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smeštаo me
nа bolje mesto.

čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svetu.

dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
deleći prljavi mrаk
sа mojom brаćom.

    Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ’’zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ’’sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Poezija je došla kasnije (ali ne i prekasno), na putu ka ’’ savršenom osmehu“ kada čovek napokon odluči da ’’tera do kraja“.


Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

možda najteže od svih vremena:

velike grupe ljudi u gradovima

širom sveta

protestuju jer ne žele da budu

tretirane kao smeće,

ali ko god da je na vlasti

neće da ih sluša.

Vidljivo je, naravno, da se

jedna moć bori protiv druge

dok je stvarna moć, naravno, u rukama

nekolicine koji vladaju nacijama

i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

koje im pripadaju.

Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

pobeći

kad finalna erupcija krene;

pobeći će u svoja bezbedna skloništa

odakle će posmatrati

erupciju do kraja,

a onda se, posle razumne pauze,

vratiti i početi da grade

novu besmislenu i

odvratno nepravednu budućnost,

što, po meni, nije baš

najsrećnija misao

dok s praskom otvaram limenku piva

u vreloj julskoj noći


    Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama ’’Cvet, pesnica i zverski jauk“(1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije... Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana: ’’Pošta“, ’’Faktotum“, ’’Bludni sin“, ’’Žene“, ’’Holivud“ ili pak priča ’’Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ’’Priče o običnom ludilu“.


Nije bilo šporeta

pa smo potapali konzerve pasulja

u vrelu vodu u lavabou

i čitali smo nedeljne novine

ponedeljkom

vadeći ih iz kanti za đubre

ali nekako smo nalazili

pare za vino i kiriju.

Novac je stizao sa ulica

iz zalagaonica, niotkuda,

i važna je bila samo nova boca.

Pili smo i pevali i tukli se,

lazili i izlazili iz

ćelija za pijance

iz saobraćajnih udesa i bolnica,

dizali smo barikade

između nas i policije

i ostali stanari su nas mrzeli

a nastavnik nas je plašio

i to je trajalo i trajalo

i bilo je to možda

najlepše vreme

u mom životu


U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po

sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici

i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:

,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.

Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:

,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.

I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša

doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)

ali

kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to

i sipao novo piće, jer,

na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.

Osim toga, imala je možda najbolji par nogu

koji sam ikad video,

na tim visokim štiklama, ti nežni

članci i prelepa kolena što svetlucaju u

zadimljenom pijanom svetlu.

Pomogla mi je kroz neka od najgorih vremena, i da je

sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha

znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak

uopšte nije bilo stvarno


     Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza. Poezija je postala njegova fatalna ljubav, ’’zamena“ za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao ’’stvaran“, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje.


Svi smo živeli zajedno

u jednoj kućici

u centru Los Anđelesa

žena je tada bila u krevetu

sa mnom

a veliki pas

pored kreveta

i dok su njih dvoje spavali

slušao sam kako dišu

i mislio: oni zavise od mene.

Kako je to čudno


I mada bi neki

kritičari nazvali ovu pesmu

običnom

meni je zaista draga


U ovoj sobi

sati ljubavi

još bacaju senke.

Kada si otišla

uzela si

gotovo sve.

Klečim u noćima

pred tigrovima

koji me ne puštaju.

To što si bila

neće se ponoviti.

Tigrovi su me našli

i nije me briga


Neki od kerova što spavaju noćas

moraju da sanjaju o kostima

Večito si psovala kad popiješ,

kosa ti je opadala a ti

htela da eksplodiraš

od onog što te mučilo:

od trulih sećanja na

trulu prošlost i

na kraju si

pobegla od njih u smrt

i ostavila me sa trulom sadašnjicom


Bila si jedina koja je shvatala

uzaludnost našeg života;

Džejn, tebe je ubilo to

što si previše znala.

Dižem piće

za tvoje kosti

o kojima

ovaj ker

još uvek sanja


    Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, često sarkastičan, ironičan, gotovo brutalan i ’’neizdrživo“ iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, bezidejnosti, lažima i materijalističkim vrednostima. Jezik ulice, onaj sirovi beat sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera starog pokvarenjaka plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj ’’duboko proživljenoj“ praznini, zlobi i gluposti.


Stare sjedokose kelnerice

po kafeima u noći

odustale su,

i dok koračam

niz pločnike svjetlosti

i gledam u prozore

staračkih domova

vidim da toga više nema

u njima.

Gledam ljude po klupama u parku

i vidim po tome kako

sjede i gledaju

da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze

i vidim po tome kako

voze svoja kola

da niti vole niti su voljeni

niti više mare za seks

sve je zaboravljeno kao

neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama

i samoposlugama

dok se kreću među rafovima

kupujući stvari

i vidim po tome

kako im stoji odjeća

i po načinu na koji hodaju

i po izrazu njihovih lica

i očiju

da im nije stalo ni do čega

i da ničemu nije stalo

do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno

koji su sasvim odustali.

Ako odem na hipodrom

ili na stadion

vidim hiljade

koji ne osjećaju ništa

ni za koga

i niko ne osjeća za njih.

Na sve strane vidim one koji

ne žude ni za čim osim za

hranom, krovom i

odjećom,

usredsređeni samo na to,

BEZ SNOVA.

Ne shvatam zašto ovi ljudi

ne iščeznu,

ne shvatam zašto ovi ljudi

ne izdahnu,

zašto ih oblaci

ne usmrte,

zašto ih psi

ne usmrte,

zašto ih cvjetovi i djeca

ne usmrte,

ne shvatam.

Biće da su već mrtvi

pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje,

jer toliko ih je mnogo.

Svakoga dana,

svake noći,

sve ih je više,

u metrou,

u zgradama,

u parkovima.

Oni ne osjećaju užas

što ne vole

ili što nisu voljeni.

Toliko, toliko, toliko

mojih bližnjih


    Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra.


Sedim iza spuštenih roletni u zasedi

dok ambiciozni ljudi s novim kolima i

novim plavušama

vladaju ulicama.

Sedim u iznajmljenoj sobi

rezbarim drvenu pušku

crtam gole žene

bikove

ljubavne poze

starce

dečjim bojicama

po zidovima.

Na svakom od nas je da živi

kako god zna i ume

dok nas generali, doktori, policajci

opominju i mrcvare


Vi

bez lica

bez ikakvog lica

što se smejete ničemu –

samo da vam kažem

pio sam u sobama za bednike

s imbecilnim pijancima

čiji je razlog bio jači

u čijim je očima još bilo svetlosti

čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,

i kad bi svanulo

bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,

bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,

legali smo na naše postelje i dizali se

u kasna popodneva

kao milioneri


    A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života.


Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek

totalno van koloseka u ovom svetu.

Jedva da sam jeo, samo su me vino i

klasična muzika

držali u životu.

Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao

zbunjeni pacov.

Ne sećam se više kako sam dolazio do para,

ali sećam se radnje s pločama

gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.

Kupujući poneku ploču i

stalno ih menjajući

vremenom sam odslušao skoro sve

ploče klasične muzike u toj radnji.

Ali kako sam uglavnom bio bez para

često sam bio primoran da puštam te dve ploče

koje imam

ponovo i ponovo i ponovo.

Pio sam i slušao

dok svaka nota i muzička fraza

sa tih ploča nije postala deo mene

zauvek.

Sada

decenijama kasnije

ponekad čujem

neku od tih meni bliskih ploča

na radiju –

isti dirigent, isti orkestar –

momentalno pojačavam ton

i s ljubavlju se sećam tog dalekog

melanholičnog vremena


U mojim najgorim danima

na klupama u parku

u zatvorima

ili živeći sa kurvama

uvek sam imao određeno zadovoljstvo –

ne bih to nazvao srećom –

pre je to bila unutrašnja ravnoteža

prilagodljiva svemu što se dešavalo

Važno je

koliko si dobar

u hodanju kroz vatru

     Jedna od najpoznatijih pesama Čarlsa Bukovskog jeste ’’Plava ptica“, objavljena 1992. godine u zbirci pesama pod nazivom ’’Poslednja noć pesama na zemlji“. U središtu pesme je jedna od najdublje ukorenjenih ljudskih emocija, ranjivost, kao i potreba čoveka da ono najnežnije i najvrednije sačuva duboko u sebi. Gotovo lirski, romantičarski ugođaj provejava stihovima ove veoma osećajne pesme, senzibilitet koji je neprepoznatljiv i nestvarno drugačiji u odnosu na ogoljenu, sirovu estetiku, estetiku ružnog koja je u bitničkom maniru stvorila većinu pesama i proznih dela Bukovskog – buntovnika s razlogom. 

’’Još odavno sam došao do zaključka da je POEZIJA najkraći, najsočniji, najdelotvorniji oblik pisanja. Zašto pisati roman kad sve možete iskazati u deset stihova? Zašto deset romana kad možete napisati 10.000? Naravno, roman ZLOČIN I KAZNA nije mogao biti napisan u deset redaka, uprkos tome što se ne slažem sa završetkom, za koji verujem da je bio iznuđen pod pritiskom opštedruštvenog licemerja, to je ipak sjajno delo. Zbog toga osećam naklonost prema svega nekolicini romansijera, ali oni ne mogu biti opravdanje za sve one silne mudrijaše i pametnjakoviće koji su usledili“.

   Tema pesme Plava ptica je pesnikova najdublja unutrašnja patnja, ranjivost jedne hipersenzibilne, umetničke duše koja ne želi da se ogoli pred brutalnošću sveta. U pesnikovom srcu je plava ptica, koja je jednostavno metafora i personifikacija za njegove emocije. Pesnik se plaši da se plava ptica pokaže, da izađe van. Dok je među ljudima, Bukovski hoda sa pticom u kavezu smeštenom u grudima, zaštićenom od drugih ljudi pod teškim kaputom. Tek kada napokon ostane sam on pokazuje svoju neizmernu ljubav prema maloj dragocenosti, ranjivoj emociji koju skriva od svih. On pokušava da spreči postojanje plave ptice kroz veštine poricanja, a u nameri da odvrati svoj um od njenog prisustva beži od stvarnosti, ’’naliva je viskijem i uvlači dim od cigareta“. Jer, on ne želi da neko sazna da je plava ptica unutra i zato joj kaže: ’’Ostani unutra, neću da te svako vidi.“ On potiskuje svoja osećanja, jer društvo očekuje da čovek bude snažan i stoik. Iako plava ptica zarobljava njegova osećanja, pesnik je ipak ’’isuviše opasan za nju“. Tek kasno noću kada je sam, on ponekad može pustiti svoje emocije napolje, svoju plavu pticu. On zna da mora da zaštiti svu sreću koju ima, bez obzira koliko mala ona bila, a on ju je ostavio duboko unutra tako da niko drugi nije mogao doći do nje i da je odnese sa sobom... ’’Znam da si tu i zato ne budi tužna“ lirično je milovanje, u trenucima osame, vlastitih najdubljih emocija, vlastite ranjivosti koju svi skrivamo negde duboko u sebi – daleko, daleko od sveta. Pesnik joj pevuši, miluje je rečima i ’’ onda mi tako spavamo zajedno sa našom malom tajnom“. Lirski ugođaj je potpun, kulminira u čovekovoj ušuškanosti u vlastiti svet najskrivenijih snova i osećanja, kulminira unutar najtananijih emocija iz kojih izviru najčistije i najdublje ljudske kreacije, sve ono najlepše što ljudsko srce i duša mogu da ponude svetu stvarajući slapove umetničkih kreacija, korespondirajući unutrašnjom svetlošću sa večnim, onim neizrecivim, što se samo ’’plavom pticom“ u svima nama sluti i u retkim trenucima oslobađanja kreativnošću pokazuje kao umetničko delo... Plava ptica zauvek će ostati kao poetična slika čoveka i umetnika Bukovskog kakvog smo veoma teško mogli nazreti iza svih onih grubosti i ispada, ogoljenog i sirovog stila po kojem će ga većina pamtiti ... Ostaće ona skrivena, romantičnija i ranjivija strana jednog nesvakidašnjeg čoveka i umetnika koju je vešto prikrivao estetikom ružnog, čuvajući je samo za sebe i retke trenutke sreće ’’ dok svako živ spava“.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

    Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom ,, hodanja kroz vatru“ dovodi do kraja – tamo ’’gde je čovek sam sa bogovima“ i gde ,, noći gore u plamenu“. Pesma Roll the dice (ili Go all the way) (moj apsolutni favorit, uz ’’Plavu pticu“ i ,,Dostojevskog“) Charlesa Bukowskog jedna je od najemotivnijih pesama u američkoj istoriji. Tokom 1950-60-ih godina dvadesetog veka ljudi su krenuli putem da budu drugačiji. Bez obzira na to je li to značilo slušati različitu muziku, različito se odevati, ponašati, ophoditi prema sebi i drugima ili prosto imati dugu kosu, svaka pesma tog vremena govorila je ljudima da ako nešto nameravaju da teraju to do kraja (kao i stihovi Bukovskog ’’ ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ“), inače nema smisla to činiti. Biti drugačiji nešto je što se ne može učiniti ako niste spremni ići do kraja. Bukowski daje snažnu izjavu govoreći ’’učini to, učini to, učini to, učini to.“ Ovo je jedan od najsnažnijih citata iz pesme, koji je pokazao ljudima da se ne boje i da rizikuju, da se oslobode nametnutih strahova. Bukowski nam kroz moćne stihove pesme o ’’ bacanju kocke u životu“ pokazuje da je u redu rizikovati, dati se do kraja i biti siguran u ono što radiš, bez obzira šta je to. Svakodnevno ljudi u životu donose odluke koje su važne. Prilikom donošenja odluka možete odabrati samo jednu od opcija. Bukowski pokazuje da kad donosite odluku, idete do kraja, a ako to ne učinite, nemojte to ni počinjati. Bukowski kaže ’’ako ćete pokušati, idite do kraja. inače, nemoj ni započeti. “ On želi da čitaoc od početka zna da kakav god vaš izbor ili odluka bili, da morate biti spremni na sve što dolazi s tom odlukom. Ako niste spremni ili niste potpuno predani onome što vas očekuje, onda nema razloga da odaberete ići tim putem. Postoje posledice s kojima se svakodnevno suočavamo kao ljudi, te posledice proizilaze iz toga kako i šta radimo u svom životu. Pisac, poeta, buntovnik, boem i bitnik Charles Bukowski živeo je svakodnevnicu svog života punim plućima, bez obzira kakve su posledice s tim dolazile. Odabir načina da svoj život živite na određeni način isključivo će zavisiti od toga šta ste spremni učiniti da biste tako živeli. Bukowski kroz ovu božanstvenu pesmu sugeriše da znate da bez obzira na to kakav je način živite ga punim plućima. Postoje stvari koje neki žele, a neki ne, ali šta god da želite, idite do kraja da to postignete, verujte vlastitom srcu, budite hrabri, dosledni, beskompromisni, odlučni, bez straha i nedoumica. Jaka vera je poenta svega, jer ako je iskrena ona je jedina nesalomiva. Bukowski navodi ’’to bi moglo značiti da se ne jede 3 ili 4 dana. To bi moglo značiti smrzavanje na klupi u parku.“. Pokazuje čitaocu šta bi trebalo učiniti da postignete stvar koju najviše želite u životu, i nikada je ne prestaje pokušavati postići bez obzira na sve... Izolacija je dar za svakog umetnika koji se osami da bi stvarao bez obzira na teret i posledice koje ona nosi, svoje strahove i nelagode koje veliki ljudi moraju da istrpe na putu do veličanstvenog osećanja na koje ne liči ništa drugo – osećanja kada napokon ostaješ sam sa bogovima i tvoje čudesne noći nadahnuća i božanske kreativnosti gore u plamenu... Hrabrost da budete sami i iskoristite tu izolaciju kao dar, da se uzdignete iznad svega i svih do savršenog osmeha najveća je ovozemaljska radost koju čovek može da primi... Zato, učini to, učini.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

U suprotnom, nemoj ni da počinješ.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

To može da znači gubljenje devojaka,

žena, rodbine, poslova i možda razuma.

Teraj do kraja.

To može da znači 3-4 dana bez hrane,

to može da znači smrzavanje

na klupi u parku,

to može da znači zatvor,

to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.

Izolacija je dar,

svi drugi su test tvoje istrajnosti

koliko zaista želiš da učiniš.

I učinićeš to

uprkos odbacivanju i nikakvim šansama

i to će biti bolje od bilo čega

što možeš da zamisliš.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

Ne postoji osećanje nalik na to.

Bićeš sam sa bogovima

i noći će goreti u plamenu.

Učini to, učini, učini, učini

do kraja, do kraja.

Vozićeš život pravo do savršenog smeha,

što je jedina dobra borba ovde


      A ’’tamo“, s druge strane, uz ’’vino i klasičnu muziku“, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ’’ZABAVI JE KRAJ“.


Samo su biljke i životinje

pravi drugari.

Pijem za njih i sa njima.

Oni čekaju dok punim

njihove čaše


      Pre nego što je ’’zabavi došao kraj“, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Onda je pronašao  utočište u Los Anđelesu – ’’L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta.

      Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu.


Ako ćeš da pokušaš,

teraj do kraja.

U suprotnom,

nemoj ni da počinješ

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.