Kolumne

Jelena Hrvoj
Patnje mladog autora

Ela Ernoić
Rozin kutak

Mirjana Mrkela
Ispovijed jedne čitateljice

Jelena Miškić
Pramcem u sumrak

Martina Sviben
Sve je to u glavi

Aleksandar Horvat
Kajkavsko najže

utorak, 14. prosinca 2021.

Dragan Uzelac | Thomas Mann: ‚‚Smrt u Veneciji“(1912.)

     

Jedan od najznačajnijih nemačkih književnika, Tomas Man, tvorac epskog romana ,, Budenbrokovi“(1901), za koji će 1929. godine dobiti Nobelovu nagradu za književnost, i žestoki protivnik nacističke Nemačke koja se rađala u doba stvaralaštva njegovih najbitnijih dela (Čarobni breg, Lota u Vajmaru, Doktor Faustus...), u jednom od svojih mnogobrojnih ostvarenja, noveli Smrt u Veneciji“ (1912.), bavi se jednom od svojih večnih tema – životom umetnika. U gradu sumorne atmosfere, gradu osuđenom na propast i pošast kolere, Veneciji, odigrava se kobni susret književnika Ašenbaha i dečaka Tađa iz poljske porodice. Književnik, obuzet dečakovom nestvarnom lepotom, čiji se estetski doživljaj dečaka preobražava iz estetskog u erotski, pronalazi smrt u gradu u kojem vlada zarazna bolest. Robujući konvencionalnom moralu, on vlastitu smrt doživljava kao jedino rešenje koje ga spasava od poniženja koje bi zbog iskrenosti svojih osećanja prema dečaku doživeo unutar društva gde vlada laž kao osnovno načelo. 

Smrt koja ga zatiče u gradu okruženom zaraznom bolešću za njega je rešenje; spašava ga od poniženja koje bi zbog iskrenosti svog osećanja doživeo u društvu kojem je laž načelo.

     Pisac Thomas Mann je stvarao u 20. veku, a tada se po pitanju umetnosti događaju brojne revolucije i inovacije. Tokom prvih dvadeset godina tog veka javljaju se avangardni, radikalni umetnički pokreti, pre svih dadaizam i nadrealizam: ’’Avangarda se kroz svoje manifeste zalaže za nove vidove u slikarstvu i kiparstvu koji će biti u skladu s novim vremenima, odgovarajući novom načinu viđenja stvarnosti, osećaja života i zamišljanja budućnosti.“Javljaju se kubizam, futurizam, ekspresionizam, nadrealizam... ’’To je vek raznih eksperimenata u kojem umetnici izvode eksperiment za eksperimentom, u kojem se struje i tendencije razvijaju proizlazeći jedne iz drugih ili se ubrzo rastaču.“ Dvadeseti vek je obeležen i po izumima i inovacijama, a kao karakteristike se navode i tehnički napredak i rastuća urbanizacija. Funkcija književnosti se menja početkom toga veka i pisci pišu o svojim osećanjima i unutrašnjim stanjima. Pisci su sve više subjektivni, sve manje ih zanima stvarnost i oni se okreću prema sebi, odnosno prema svojoj unutrašnjosti.

…U noveli Smrt u Veneciji glavni lik je pisac Gustav Aschenbach (udovac, u pedesetim godinama, predstavljen kao čovek koji ne poznaje život, čovek koji je živeo po apolonijskim principima, čovek koji umetnost smatra hladnom, krutom i strastvenom dužnošću, a ne dionizijskom strašću, nadahnućem, razuzdanom proživljenošću trenutka koji se transponuje jakom emocijom i rečju u umetničko delo) koji odlazi iz Minhena u Veneciju na odmor (na tom neobičnom putovanju Aschenbach biva praćen spletom čudesnih okolnosti i grotesknih saputnika, Eros priziva Thanatos, Venecija priziva Smrt. Aschenbach će u Veneciju doći barkom crnom poput mrtvačkog kovčega) i odseda u hotelu u kojem vreme provodi i jedan poljski dečak koji zainteresuje Gustava...  

... Dekadentna Venecija 1912., morbidni šarm, belosvetska buržoazija, luksuzni hotel na Lidu, ulični muzikanti, koji i – pored zabrane – žele da dobiju koju šaku lira, i zabave bogate goste, ili da ih na kraju ismeju… Thomas Mann opisuje asketski život Gustava von Aschenbacha, koji u svojoj usamljenosti i posvećenosti na kraju nailazi na dečaka Tadzia, kao inkaranaciju savršene lepote. Svoju fasciniranost njim on opravdava filozofskim argumentima u kojima ponavlja platonski dijalog Sokrata i Fedra, po kojem je lepota ’’jedina forma duhovnog, koju možemo da prihvatimo našim čulima. Aschenbach uverava sebe da je njegov interes za dečaka estetske naravi“ Gustav gleda gde je dečak, kako je obučen, opisuje i njegovo telo i pokrete dok se kupa. Vremenom Gustav se više ne može suzdržavati i postaje opčinjen dečakom. Njegova ljubav prema dečaku je platonska... Zdravlje mu je sve lošije i na kraju on umire u stolici gledajući dečaka kako se igra na plaži…

... Thomas Mann vešto stavlja u vlastiti filozofski fokus ( pod neupitnim uticajem tada dominantnog nemačkog filozofa Friedricha Nietzschea i njegove teorije o apolinijskoj i dionizijskoj umetnosti) sukob između umetnika, individualca i banalnosti društva i njegovih ograničavajućih konvencija. Mann koristi dijaloge, i opisuje mesta na koja dolaze likovi, a pogotovo Veneciju te tim opisima stvara sumornu i mističnu atmosferu. Iako opisuje okolinu koja okružuje glavne likove, u prvi plan stavlja njihove dojmove i razmišljanja. U delu Smrt u Veneciji glavni lik je Gustav von Aschenbach i on je umetnik... On nietzscheanski shvata umetnost kao viši nivo života koji ga usrećuje... 

... Gustav se oseća usamljeno i kaže da zapravo u samoći nastaje nešto što je originalno i lepo, a to je pesma: „U samoći, naprotiv, sazreva i nešto suprotno tome, nešto nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.“ U hotelu u kojem je odseo, odsela je i jedna poljska porodica. Među njima je i dečak Tadzia koji ima otprilike četrnaest godina. Gustav posmatra dečaka i smatra da ima veoma lepe crte lica. Drugo jutro ugleda dečakove sestre kako doručkuju, ali dečaka nema, pa Aschenbach zaključuje kako je dečak povlašten te da može spavati do kada hoće. Aschenbach ipak čeka i ugleda dečaka… Aschenbach je zapanjen dečakovom lepotom te celo vreme razmišlja o njemu. Uzvisuje dečaka do božanskih visina jer se njegova lepota može meriti samo s božanstvom… Četrnaestogodišnjak se igra s ostalom decom na plaži, a Aschenbach sluša pažljivo ne bi li otkrio nešto o dečaku. Gleda ga kako se kupa i roni…

’’On se vratio, trčao je morem, pa je ono, zapenjeno, prskalo, glavu je zabacio; a to gledati kako taj živi lik, pun rane muške umilnosti i oporosti, nakvašene kose i lep poput nežnoga boga, dolazi iz dubine neba i mora, kako izranja iz elementa i izmiče mu, taj je prizor nalikovao na mitske predstave, bio je kao neka objava pesnika o davnim vremenima, o poreklu oblika i rođenju bogova.“

... Gustav potom odluči prošetati venecijanskim ulicama. Međutim, ta ga šetnja nije opuštala jer je bila velika gužva i vazduh je bio težak i gust. Oblivao ga je nesnosan znoj, pa on beži iz te gužve i odlazi tamo gde je prevladavala sirotinja. Seo je, brisao znoj sa sebe i odlučio da mu ovde ne godi i da treba otputovati. Nekoliko trenutaka nakon što je doneo odluku o odlasku, kaje se. Ugleda dečaka Tadzia (unutar radnje novele kojom dominira mitološka simbolika, dečak za umetnika Ašenbaha predstavlja simbolički lik božanskog Dionisa)  i shvati da je dečak razlog zbog kojeg ne želi otići. Shvata koliko mu je teško biti u Veneciji i da mu to škodi zdravlju, ali on oseća potrebu biti pored dečaka i gledati njegovu lepotu. Ovo leto u Veneciji je drugačije... Ali ovo ga je leto, opčaravalo, otupljivalo njegovo htenje, činilo ga sretnim…

... Aschenbach oseća prema dečaku nešto što pre nikad nije osećao. On je opčinjen dečakom i želi biti u njegovoj blizini. Oseća ushićenje svaki put kad ga ugleda i svaki susret i pogled predstavljaju vrhunac njegovog dana. To je za njega potpuno nov osećaj (neki čudesni dionizijski, ničeanski simbolički aspekt) i dečak ga jako privlači:

„Njegova kosa, boje meda, obavijala je kovrdžama slepočnice i vrat, sunce je obasjavalo, pahuljice na gornjem delu kičme, fin crtež rebara, skladan sklop grudi, sve se to isticalo kroz pripijenu tkaninu, pazuh je bio čist kao u statue, potkolenice se sjale, pokrivene modrim žilicama, činilo se, da je njegovo telo sačinjeno od svetlog gradiva… Njegov se duh napinjao, obrazovanost se uskomešala, pamćenje izbacivalo na svetlo dana prastare misli, koje je primao u svojoj mladosti i koje nije nikad oživio vlastitom vatrom”…

… Aschenbach je svakoga dana gledao gde je dečak. Aschenbach je imao izraz obrazovanog i staloženog čoveka kako ne bi odao unutrašnje uzbuđenje koje oseća. Jednom prilikom Aschenbach nije stigao namestiti izraz ozbiljnosti i Tadzio mu se nasmešio te je Gustav bio veoma rastresen napokon shvatajući da ga voli. Dečaka upoređuje i sa Narcisom zbog njegove lepote. On mu je toliko prelep i smatra da je dečak savršen poput Narcisa. Kao što je Narcis opčinjen samim sobom i svojom lepotom, ne mareći ni za koga, tako je i Gustav opčinjen dečakom do te mere da ne primećuje druge osobe u hotelu…

... Ipak, Gustav vremenom  primećuje neke neugodne stvari. Primetio je da iako je leto, sve je manje gostiju u hotelu. Jednom prilikom je začuo i razgovor između jednog gospodina i lokalnog brice o tome kako bolest hara gradom. Bilo je nešto čudno oko njega.  Thomas Mann opisuje istovremeno stanje u gradu i psihu Gustava Aschnebacha,  tako da grad predstavlja stanje u kojem se nalazi njegova duša. Bolest koja hara gradom je zapravo bolest njegove duše jer je sve više opčinjen dečakom. Kada Thomas Mann piše kako se bolest brzo širi gradom tako se zapravo u njemu povećava i buja ljubav prema dečaku. Kako je vreme prolazilo, više se Aschenbach nije zadovoljavao slučajnim susretima s dečakom, već ga je pratio i vrebao: ’’Glava i srce behu mu puni opijenosti, a koraci su sledili naloge demona, kojem je to činilo veselje, da nogama gazi razum i dostojanstvo ljudi.“ Tako je jednom stajao pred vratima dečakove sobe. Naslonio je čelo na kvaku i dugo ostao u tom položaju ne želeći se odvojiti. Bio je izložen opasnosti da ga neko zatekne u takvom položaju, ali to mu više nije bilo važno. Bitno je samo da je u dečakovoj blizini i da ga gleda...

... Gustav potom sanja planinski predeo, sličan onome koji se nalazi oko letovališta:

„ I u zadrtoj svetlosti, s pošumljenih uzvisina, između stabala i mahovinom obraslih stena rušilo se i valjalo: bili su to ljudi, životinje, roj, pobesneli čopor, sve je to preplavilo proplanak telima, plamenom, metežom i pijanim plesom.“

... U snu, unutar dionizijske, raskalašne atmosfere, žene udaraju po bubnjevima, stenju, mašu mačevima te drže zmije u rukama. Svu tu buku nadglašava frula čiji zvuk mami. Gustav shvata da ga sve to mami, ali ga hvata i strah i gađenje u isto vreme:

„ S bubnjevima udaralo je i njegovo srce, zavrtelo mu se, uhvatilo ga besnilo, zaslepljenost, slepa razbludnost, a njegova je duša žudila, da se priključi tom božijem kolu.“

... Nakon tog sna, Gustava više nije bilo briga hoće li ga neko uhvatiti dok posmatra dečaka: „Snaga je fascinacije takva da Aschenbach i nije svestan svih posledica svoga stanja. Postepeno postaje rob dečakove lepote.“

... Thomas Mann ga više ne zove imenom nego ga naziva zaluđenim i zaljubljenim zbog toga što više nije bio onaj Gustav na početku letovanja, promenio se zbog svoje opčinjenosti dečakom. Aschenbach je često odlazio kod hotelskog brice. Hteo se podmladiti te menja svoj izgled, a time i boju kose. Hteo je izgledati mlađe i zanosnije. Možda da bi ga dečak primetio ili možda da sakrije svoju životnu dob kako bi ono što oseća prema dečaku izgledalo primerenije: „Šezdesetogodišnjak, dopuštajući da ga kozmetički podmlade ne bi li izgledao privlačniji, prilika je bedne, žalosne obmane.“ Kako je dečak išao s porodicom u grad, tako se i Gustav našao u gradu. Pazio je samo da mu dečak ne izmakne iz vida i držao se podalje kako ga ne bi niko od poljske porodice uočio. Prikrada se i vreba dečaka. Tadzio se nekoliko puta okrenuo kao da gleda prati li ga još uvek njegov zaljubljenik. Ugledao ga je, ali ga nije odao: „Takvo saznanje dovodilo je zaljubljenoga do opijenosti, dečakove oči su ga mamile, zaluđen strašću prikradao se napred.“

... Na kraju ga savlada umor i iscrpljenost te odustaje od praćenja dečaka. Gustav je iscrpljen i ne oseća se dobro. Zadnji put gleda dečaka kako se igra s prijateljima. Tadzio se hrva s jačim dečakom i ovaj mu gura glavu u pesak i ne popušta pa izgleda da će se Tadzio ugušiti. Tuča prestane. Dečaku je bilo žao zbog tuče, ali Tadzio je produžio dalje: „A zaneseni gledalac onde sedeo je, kao što je i nekad sedeo, kad se ono prvi put, s onog praga poslan, taj sutonski pogled susreo s njegovim.“...

... Aschenbach je klonuo i skoro pao sa stolice u kojoj je sedeo. Ljudi mu dolaze pomoći i nose ga u sobu. Istoga dana Gustav Aschenbach umire...

    Najznačajnija dela Thomasa Manna govorila su upravo o uzajamnom odnosu života i umetnosti: Jer ukoliko su pravi, pošteni umetnici bivali izdvojeniji u građanskom društvu, utoliko su dublje proživljavali stvarne, lične, ljudske probleme nastale usled ove osamljenosti. Novela Thomasa Manna Smrt u Veneciji složeno je delo prepuno dubokih simboličkih i alegorijskih značenja, nastalo u samo predvečerje Prvog svetskog rata, slika dekadencije posustalog i posrnulog buržoaskog društva koje nestaje u vlastitim lažima, odsustvu morala i istinskih vrednosti, licemerju i perverzijama, unutar kovitlaca jednog prelomnog vremena. Epidemija kolere koja zahvata Veneciju u kojoj Aschenbach želi pronaći svoj novi mir i utočište doživljava se kao kazna za nepoštovanje moralnih i kulturnih vrednosti, simbolički prikazana kroz boleštinu Aschebachovog sladostrašća... Čini se da svaka slika ima dvostruku prirodu: može se percipirati realno i alegorijski.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.