ponedjeljak, 8. studenoga 2021.

Dragan Uzelac | T.S. ELIOT: ‚‚Šuplji ljudi puste zemlje“


I. Mi smo šuplji ljudi

Mi smo punjeni lljudi

Jedno o drugo oslanjamo se

Glave ispunjene slamom. Vaj!

Presahli nam glasovi, što se

Šapatom zajedničim glase

Tihi su i beznačajni

Ko vetar u suvoj travi

Il stope pacova što pretrči

U našem suvom podrumu po srči.


Bezoblični oblik, bezbojna senka

Zatomljena snaga, nepokretan gest;


Oni koji su prešli

Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo

Pamte nas – ako li pamte – na ko izgubljene

Žestoke duše, no samo

Kao šuplje ljude

Punjene ljude.

II.

Oči koje ne smem ni u snu sresti

Smrti u snovitom carstvu

Te ne pojavljuju se:

Tamo, oči jesu

Sunce na stubu slomljenome

Tamo, drvo se jedno njiše

I glasovi nam stižu

U zapevanom vetru tome

Svečaniji i iz veće daljine

Od zvezde koja pline.


Neka ne budem bliže

U snovitom carstvu smrti

I neka prerušen budem

Tako smišljeno, u krzno

Pacova, vranino perje, motke ukrštene

Na nekoj njivi

I krećem se kako me vetar prene

Ne bliže –


Ne taj konačni susret

U sumračnom carstvu.

III.

Ovo je mrtva zemlja

Ovo je zemlja kaktusa

Ovde su likovi kameni

Osovljeni, ovde ih stiže

ponizna molba ruke mrtvaca

Pod trepetom zvezde koja pline.


Je li ovako

U drugom carstvu smrti

Kad budimo se sami

U čas kada nas

Groznica nežnosti trese

Usne koje bi da ljube

Sriču molitve slomljenom kamenu.

IV.

Oči nisu ovde

Nema očiju ovde

U ovoj dolini zvezda na umoru

U ovoj praznoj dolini

Toj slomljenoj vilici naših carstava izgubljenih


Na ovom poslednjem zborištu

Mi zajedno napipavamo put

I izbegavamo govor

Skupljeni na toj obali natekle reke


Slepi, osim ako

Oči se ne jave opet

Kao trajna zvezda

Mnogolisna ruža

Sumračnog carstva smrti

Nada samo

Za prazne ljude.

V.

Ukolo okolo kaktusa

Oko kaktusa oko kaktusa

Ukolo okolo kaktusa

Izjutra u pet sati.


Između ideje

I stravnosti

Između pokreta

I čina

Pada senka

Jer Tvoje jest Carstvo


Između zamisli

I tvorevine

Između osećanja

I odaziva

Pada senka

Život je vrlo dug


Između žudnje

I grča

Između moći

I postojanja

Između suštine

I potonjeg

Pada Senka

Jer Tvoje jest Carstvo


Je Tvoje jest

Život je

Jer Tvoje jest


Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj

Ne s tutnjem već sa cviljenjem.

     

 Tomas Sterns Eliot je jedan od najznačajnijih evropskih pesnika modernista, a u Engleskoj naznačajnija književna ličnost 20. veka. Svojom poezijom uneo je preokret u načinu pisanja koji će biti prihvaćen zarad svoje neodoljive vrednosti. Ovaj Amerikanac, rođen na obalama Mississippija (8. septembra 1888.), u gradu St. Louisu, država Missouri, nakon studija na prestižnim Harvardu (1906-1910) i Sorbonni (1910-1911), ponovo Harvardu (1911-1914), te Oxfordu (1915), nastanio se u Londonu, te se kao nesvršeni doktorant oženio Engleskinjom Vivian Heigh-Wood, a kasnije je, kao što i dolikuje porodičnom čoveku, našao posao nastavnika u jednoj gimnaziji, High Wycombe Grammar School, gde je predavao francuski, matematiku, istoriju, geografiju, crtanje i plivanje, sve za 140 funti sterlinga godišnje, ali je imao i besplatnu večeru...  


... U dečačkim godinama  poezija Omara Hajama podstiče ga da i on počne da piše, a kasniji susret sa francuskim pesnicima simbolistima – ukletim pesnicima Remboom i Verlenom ostaviće trag u njegovom pesničkom formiranju. Njegovo stvaralaštvo je pod snažnim uticajem Dantea koga je obožavao, ali i Rasina koga je smatrao najvažnijim predstavnikom evropske književnosti. Za njegov je razvoj važan avangardni uticaj Ezre Pounda, ali i anglokatolička tradicija, engleski metafizički pesnici, Shakespeare, Dante i francuski simbolisti. Upotrebom mita rasvetljavao je savremenost. Njegova poezija je neka vrsta ogledala društva u kojem je živeo, ali i lični misaono – etički stav i osećanje koje je prema  životu imao. Njegove pesme su u punom smislu moderne, bez lažnih skrupula govori o životu, pojedincu, društvu… govori smelo ali sa prisustvom samo njemu svojstvene igre rečima i osećajem za slog i ritam koji prodiru duboko u nas, budeći sablasni nemir, upitnost, egistencijalnu jezu čovekove nemoći i prolaznosti, ono duboko, večnom tajnom skriveno, iskonsko, mistično…

... Pesma ’’Šuplji ljudi“ T.S.Eliota čisti je destilat osećanja užasa i ispraznosti kojim odišu mnoga mesta zbirke ’’Pusta zemlja“. To je ujedno možda i najokrutnija i najbeznadnija pesma izgubljenih iluzija, a njene slike i ritam nalik su na strašnu moru. Jedinstvenu sposobnost da shvati značaj tek minulih događaja u opštem kulturnom i istorijskom kontekstu Eliot je pokazao u poemi „Šuplji ljudi“. Ne pominjući niti jednom rečju rat ili stradanja on stvara delo koje svojom univerzalnošću reprodukuje stanje generacije koju ne treba pamtiti kao izgubljenu, već kao šuplju. Pesma je zbog svoje složenosti podložna mogućnosti višestruke interpretacije koja, kao i Pusta zemlja, često ne daje dovoljno dokaza ni za ni protiv određenog čitanja. Ono što se uistinu može iščitati nije konkretno objašnjenje šta koji stihovi znače i odnosi li se pesma na Prvi svetski rat ili ne, već upravo taj strašan osećaj užasa i ispraznosti koji prožima celu pesmu i koji ostaje u čitaocu i nakon što ju je pročitao...

... Eliotovi proročanski stihovi vremenom zloslutno se obistinjuju...

Tako će nestati svet
tako će nestati svet
tako će nestati svet
    Ne u prasku, cvileći...

... Tako je jer čovek živi mimo zdravog života,  ljudi  se pretvaraju u “prazne ljude”… njihova nada je smrt. Sopstvenim koracima čovečanstvo odlazi cvileći... I osuda i tužaljka, TS Eliotov iskusni The Hollow Men opisuje ne toliko strahote rata, već neodrživu situaciju u kojoj su se ljudi našli na prestanku rata. Pisano da bi izrazio Eliotovu zabrinutost nakon svetskog rata "šuplji ljudi" Eliotovog naslova upućuju na savremenog čoveka koji je u Eliotovom umu, praznu, korumpiranu vrstu nesposobnu za odlučno delovanje i stoga je potpuno pod njegovim prezirom. Obložen lepim i zamislivim slikama koje artikulišu neplodnost i nedostatak identiteta kojeg ljudi osećaju ovim Šupljim ljudima, The Hollow Men je lepo i tužno istraživanje egzila, nezadovoljstva i slomljenih nada… 

’’Razni kritičari su mi učinili tu čast da tumače pesmu kao kritiku savremenog sveta, te su je smatrali značajnom društvenom kritikom. Za mene je ona bila tek olakšanje jednog ličnog i sasvim beznačajnog prigovora životu, tek ritmično gunđanje.“

... Eliotova “Pusta zemlja” (1922. godina; zbirka povezanih pesničkih celina koju nazivaju i poemom) sa kojom počinje njegov blistavi pesnički život je i neka vrsta sopstvenog suočavanja sa sobom, sa krizom u poeziji i društvu.  U njoj Eliot, kao što svi pesnici od početka ljudskog stvaranja rade, traga za smislom, svog života, svakako, ali zajedno s tim i ljudskog života uzetog u celosti u nestabilnom dobu u kome se obrisi dolazećeg novog sveta još nisu ustalili, a onaj prethodni je u ruševinama. Kao i Wagnerove opere, Eliotova pesma prvenstveno funkcioniše preko lajtmotiva, to jest smene niza prizora iz istorije i mitologije koji sežu od Upanišada sve do Evrope nakon Prvog svetskog rata s jedne, i scena iz mitske puste zemlje s druge strane, pri čemu se ističe podudarnost različitih doba izražena preko pretapanja ličnosti jednih u druge…


April je najsvirepiji mesec, što gaji
Jorgovan iz mrtvog tla, meša
Uspomenu i žudnju, podstiče
Tromo korenje prolećnom kišom.
Zima nas je grejala, pokrivajući
Zemlju nehajnim snegom, hraneći
To malo života suvim gomoljima.
Leto nas iznenadi, dolaskom preko Starbergersee
Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,
A nastavismo put po suncu, u Hofgarten
Pa smo pili kafu i razgovarali čitav sat.
Bin gar keine Russin, stamm' aus Litauen, echt deutch.
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga rođaka, poveo me je na sankanje,
A ja se bojala. Marie, rekao je,
Marie, drži se čvrsto. I odosmo nizbrdo.
Planine, u njima se čovek oseća salobodno.
Čitam duboko u noć, a zimi odem na jug.

Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste
Iz ovog kamenog darmara? Sine čovečiji,
Ne možeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo
Hrpu razlupanih slika, gde sunce udara,
A mrtvo drvo ne pruža zaklon, ni cvrčak olakšanje,
Ni suvi kamen vode šum. Jedino
Ima senke ispod ove crvene stene,
(Uđi u senku ove crvene stene),
I pokazaću ti nešto različito
Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vuče
Il tvoje večernje senke što ustaje ti u susret.
Pokazaću ti strah u pregršti praha.

... Opisujući svet koga nije on stvorio nego je rođen u njemu, svet političkih previranja i pokušaja prilagođavanja okvirima modernizma koje su naznačili u okviru ideja pre svega Einstein i Freud negirajući dotadašnje fizičke i psihološke aksiome, tako nalik našem, Eliot stvara paradigmatičnu poemu modernizma, iscepkanu i nepravilnu, ponekad obeleženu prisustvom, a ponekad odsustvom tradicionalnih versifikacijskih sredstava, poput rime ili metra, temeljno se oslanjajući na kanonsku pesničku tradiciju, a istovremeno je u citatima parodirajući, a zajedno s njom i istorijske trenutke u kojima je nastajala i koji su je obeležavali. Izjednačavajući prošlost i sadašnjost u prostorno-vremenskom kontinuumu on sagledava neadekvatnost, nedovoljnost dosadašnjeg ljudskog života, u zaprepašćujuće iskrenom, ali istovremeno i mladalački naivnom, vrlo američkom viđenju ljudskih mogućnosti, koje svakako, ne moraju biti ograničene. Odatle je slika traganja za Gralom vrlo pogodna za ovu Eliotovu pesničku, ’’wagnerovsku“ kontemplaciju sveta. Gral je slika vere u teologiji, dakle u svrhovitost postojanja, ili barem u postojanje nečeg transcendentnog, koja se u modernom svetu nauke i racionalnosti izgubila. Struktura i pesnički metod Puste zemlje mnogo duguju nemačkom kompozitoru, pesniku i teoretičaru umetnosti Richardu Wagneru (1813-1883). U samoj pesmi pojavljuju se dva citata na nemačkom iz Wagnerove opere Tristan i Izolda u njenom prvom delu (Pusta zemlja sastoji se iz pet delova: Pokop mrtvaca, Partija šaha, Propoved vatre, Smrt od vode i Šta je rekao grom), dok su u trećem delu tri Kćeri Temze zamišljene kao pandan kćerima Rajne iz Wagnerove opere Sumrak bogova, što donekle zbunjuje ako se priča o Gralu uzme kao centralna okosnica poeme, jer je Wagner, svakako, jednu operu, Parsifala, posvetio upravo gralskom vitezu. I dok, bez ikakve sumnje, mi i dalje, možda s malo više cinizma, tragamo za mogućnostima nekog novog sveta koga bismo hteli sagraditi na ruševinama dva svetska i mnogo drugih ratova. Pusta zemlja nam ostaje jedan od putokaza, potvrda i dokaz da su i drugi ljudi, kolikogod drukčiji od nas po jeziku i običajima, u nekom drugom vremenu gazili sličnim ili čak istim prašnjavim putevima kao i mi, tražeći nemoguće...


Razderan je šator reke: poslednji prsti lišća
Hvataju se modre obale i tonu. Vetar
Prelazi mrkom zemljom, nečujan. Nimfe su otišle.
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.
Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviča,
Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce
Ni druge dokaze o dugim letnjim noćima. Nimfe su otišle.
A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;
Otišli, adrese nisu ostavili.
NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao...
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.
Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan.
No za leđima gde mi hladno piri,
Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi.
Jedan pacov je tiho puzao kroz žbunje,
Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,
Dok sam pecao u muntom kanalu
Jednom u zimsko veče, iza plinare,
Mozgajući o propasti kralja moga brata
I smtri kralja oca mog pre njega.
Gola bleda tela na ugnutom vlažnom tlu
I kosti bačene u nisko suvo potkrovlje,
Gde godinama samo pod šapom pacova zazveče.


... Savremeno društvo je licemerno i bez osećanja za moralnost, smatra Eliot. Izgubilo je vezu sa svojom kulturnom, duhovnom prošlošću. Koristeći stil koji je naizgled razbacano govorenje sa ubacivanjem elemenata iz prošlosti, čak i citata, izaziva osećaj neizvesnosti i beznađa koji je zapravo i prisutan u posleratnim godinama… tok poeme pozvaće nas i odvesti na na put duhovnosti koji je izlaz (ali pod znakom pitanja, jer Eliot ne daje konačna rešenja). Svaki pojedinac, a društvo još više, rezultat je celokupne civilizacije. Sve nas čini takvima kakvi jesmo. Stoga je u poemi prisutna i zapadna i indijska misao, istorija u rasponu od 3000 godina, šest jezika, sve religije, mitska “pusta zemlja”…Vagnerovska muzika koja u sebi sadrži i prošlost (eklekticizam) koja je obojena specifičnom originalnošću… Čovek se odrekao svog korena i ponaša se i živi protiv-prirodno. Na samom početku, suočiće nas Eliot šta smo učinili sa predivnim prolećem… A čovek, ljudsko biće je slojevito biće i samo takvo može da očekuje sopstveni opstanak, lepotu i draž življenja. Eliot je to uočio 20-ih godina dvadesetog veka, a mi se ne možemo pohvaliti da smo išta popravili, nasuprot…


Posle crvenila baklji na znojnim licima
Posle ledenog muka u vrtovima
Posle agonije među kamenim vidicima
Povici i plač
Tamnica i dvorac i jeka
Prolećnog groma vrh dalekih brda
On što beše živ sada je mrtav
Mi što besmo živi umiremo sada
Donekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamen
Kamen a nema vode i peskovit put
Put što vijuga gore među brdima
Što su brda kamena bez vode
Da ima vode stali bi i počeli piti
Sred kamenja ne može se stati i zamišljen biti
Znoj je osušen a stopala su u pesku
Da je samo vode među tim kamenjem
Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu
Ovde ni da stojiš ni ležiš ni sediš
U tim brdima nema čak ni tišine više
Nego jalova suva grmljavina bez kiše
U tim brdima nema čak više ni samoće
Nego se crvena tmurna lica cere i reže
S pragova raspucalih kuća od blata
Kad bi bilo vode
A ne kamenje
Kad bi bilo kamenja
Ali i vode
I vode
Izvor
Lokva među kamenjem
Kad bi se samo čuo šum vode
A ne cikada
I suva trava zapevana
Nego šum vode preko kamenja
Gde drozd-pustinjak peva u borovima
Kapa kap kapa kap kap kap kap
No nema vode.

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?
Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu
No kad pogledam napred niz beli put
Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe
Šunja se zakukuljen, u mrkom ogrtaču
Ne znam je li muškarac ili žena
- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini
Mrmor materinske tužaljke
Kakve se to zakukuljene horde roje
Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom
Okruženi samo ravnim obzorom
Kakav se to grad nad brdima
Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubičastom vazduhu
Kule što se ruše
Jerusalim Atina Aleksandrija

Beč London
Nestvarni
Jedna je žena zategla dugu crnu kosu
I na tim strunama muziku šapata izvodila
I ljubičastom vazduhu ljiljci dečijih lica što su
Zviždali uz lepet krila –
Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid
U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi
Zvona i opomena, otkucani časovi
I glasovi zapevali iz praznih čatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspadnutoj jami među brdima
U bledoj mesečini, trava peva
Na obaljenim grobovima, oko kapele,
Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.
Prozora nema a vrata se njišu.
Suve kosti nikome ne mogu ništa.
Samo je petao stajao na krovnoj gredi
Ku ku riku ku ku riku
U blesku munje. A onda vlažni udar vetra
Što nosi kišu...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.