ponedjeljak, 1. studenoga 2021.

Dragan Uzelac | Robert Muzil: ‚‚Čovek bez svojstava“


    

Kao suptilni posmatrač svog vremena, nemački književnik Robert Muzil (1880-1942) u romanu ,, Čovek bez svojstava“ ironijom prikazuje mnoštvo pojava s početka 20.veka:

 ,,Voleli su natčoveka (pojam nemačkog filozofa Ničea – ubermencsh) , i voleli su potčoveka; obožavali su zdravlje i sunce; i obožavali su nežnost grudobolnih devojaka; ljudi su se oduševljavali herojskim mitom i socijalnim glasom zajednice; bili su pravoverni i skeptični, naturalistički i preciozni, robustni i morbidni; sanjarili su o starim alejama dvoraca, o jesenim vrtovima, staklastim ribnjacima, o draguljima, hašišu, bolestima, demonima, ali i o prerijama, o kovačnicama i valjaonicama, nagim borcima, pobunama robova rada, o ljudskim praparovima i o uništenju društva. To su, svakako, bila protivrečja i raznoliki bojni poklici, ali je iz svega strujao zajednički dah; da su raščlanili ono doba, videla bi se besmisao poput uglastoga kruga koji hoće biti od drvenog gvožđa, ali se u stvarnosti sve bilo slilo u bleštavi smisao“.

    Robert Muzil je svestrano obrazovan intelektualac, inženjer mašinstva i doktor filozofije, skeptik, buntovan i neuklopljen, introvertni posmatrač života, pun nepoverenja. Zanimao se za nauku, filozofiju, esejistiku – pre svih za Ničea i Dostojevskog. Muzilovo delo Čovek bez svojstava, priznato je kao jedan od ključnih narativnih tekstova evropskog modernizma... Muzil je počeo da radi na pomenutom romanu 1921. i na njemu je radio sve do svoje smrti (uz brojne korekcije). Za života je objavio samo prvi tom (Prva knjiga, prvi i drugi deo, 1930) i drugi tom (Druga knjiga, treći deo, 1932). Šest godina kasnije objavio je u časopisu jedno poglavlje, a 1943. u Lozani Muzilova udovica objavljuje treći tom romana – iz delova pripremljenih za štampu i delova na kojima je autor radio do poslednjeg dana...

’’Roman „Čovek bez svojstava“ Roberta Muzila je na neuobičajen način došao na police knjižara, ali od trenutka kada je objavljen smatra se jednim od četiri glavna romana XX veka.  Rame uz rame sa Prustovim „U traganju za iščezlim vremenom“ i Džojsovim „Uliksom“, Muzilov „Čovek bez svojstava“ predstavlja vrhunac modernističkog romana u Evropi. Po pitanju sadržaja, ako ne tehnike, Muzilov roman se najdirektnije obraća savremenom čitaocu. Radnja se odvija u Beču u godinama pre Prvog Svetskog rata i prikazuje društvenu i političku elitu koja očajnički pokušava da održi status quo suočena sa radikalnim socio-političkim silama koje ne razume, a koje će u godinama koje slede rasparčati evropsku civilizaciju deo po deo. Ispod površine ključaju tajne libida koje je oslobodila psihoanaliza i nihilistička razmatranja poput Ničeovih. Ovo je ambiciozan roman ideja u kome glavnik lik, Ulrih, poklanja budućoj ženi svog prijatelja na dan venčanja Ničeova sabrana dela“.

... Ulrich, glavni lik u romanu Roberta Musila Čovek bez svojstava (Der Mann ohne Eigenschaften), je i sam pisac. Čovek bez svojstava je monološki roman, čiji glavni lik  može podsetiti na Musilovu ličnost. Robert Musil bio je čovek ćutljiv, nepristupačan, kritičan. Uvek lepo odeven, odavao je svojim vladanjem nekakvu mešavinu austrijskog oficira kavaljerskog držanja i učenjaka što je delovalo neobično. Živeo je u osećanju straha da će se izgubiti u masi, nije imao uspeha i nije za života bio priznat pisac, ali zbog toga nije patio od kompleksa manje vrednosti niti se trudio da ostvari svoj uticaj. Tako i Ulrich, glavni junak u romanu, ne deluje kao predsednik skupa junaka koji diskutuju; on je ćutljiv, distanciran, ume aktivno slušati, ostavljati utisak ćutanjem… 

… Sredinom dvadesetih godina 20.veka počinje raditi na svom životnom delu – ’’Čovek bez svojstava“, koje uprkos svemu ostaje nedovršeno... Kroz lik skeptičnog intelektualca Ulriha, ,, čoveka bez svojstava“ (čoveka bez opredelenja, osobina, ličnosti) Muzil ironijom slika jedno razdoblje na izdisaju, opterećeno ispraznim konvencijama i ,, slavnom“ prošlošću... Sve to posmatramo iz ugla jetke i intenzivne ironije, kombinovane sa lirizmom intimnih pasaža glavnih i ostalih junaka ovog čudesnog romana... Neobična duhovna pustolovina, jedan od vrhunaca intelektualnog romana... Sklon introspekciji i analiziranju projekcija stvarnosti na čoveka, Robert Muzil je izabrao pravu osnovu za svoje gigantsko delo koje neki kritičari svrstavaju i u vrhunsku satiru: Beč i raspad Austrougarskog carstva 1913, koji daju pečat prvom tomu knjige, idealno su mesto i vreme za "Čoveka bez osobina". Svet je na istorijskoj prekretnici, rat je u vazduhu a moralna i opšta destrukcija pokazuju svoje iskeženo lice. Glavni junak Ulrih poseduje sve od toga; on, međutim, pripada onoj retkoj vrsti ljudi koja matematički precizno secira sebe i svet oko sebe. Razum koji vlada prvim tomom Muzilovog romana dobrim delom je potpomognut i satiričnom notom, dok je drugi tom više okrenut duhovnim i čak mističnim temama koje su okupirale Roberta Muzila. Kroz odnos Ulriha sa sestrom Agatom, sa kojom se posle dugog niza godina prvi put sreće na očevoj sahrani, pisac kao da pokušava da i iza onoga koji nema osobina nađe – neke osobine. Muzilovo istraživanje ljudskog ide čak i do insinuacija na incest, što potencira ličnu i opštu društvenu bolest i dekadenciju koje obavijaju stvarni svet u kojem živi pisac, i fiktivni svet u kojem žive njegovi junaci...

... Ulrich objedinjuje misao romana, u kojem se izriču mnoge misli i viđenja sveta; on je prototip esejističkog čoveka kojeg od filozofa dele unutrašnje inhibicije i odbojnosti prema sistemu. On je tek potencijalni čovek koji eksperimentiše sa životom, tražitelj istine koji se uvek nalazi na putu, ali nikad ne stiže k cilju. Njegova svest je poput velikog i šupljeg ogledala u kojem se odražavaju tendencije doba. Ulrich beži u svoje misli, ostaje na pola puta između misli i osećanja što ostavlja utisak bezizglednosti u dijalozima; zbog toga je središnji lik. Ulrich je dakle čovek koji kao Hamlet boluje od inhibirane ličnosti bez odluke da deluje, on beži od identiteta, akcije, preuzimanja inicijative u rešavanju problema i situacija u kojima je nevoljni učesnik, nemi svedok... Lik kao Ulrich izražava krizu individualnosti koja se više ne može ostvariti, pa pojam bez svojstava zapravo znači bez određenog društvenog identiteta, tako Ulrich upija u sebe, ne društvo, već svest savremenog društva. Musil uvodi Ulricha u roman tako da ga prikazuje u malom dvorcu koji je on iznajmio. To je lovački ili ljubavni dvorac prošlih vremena. Ulrichov dom je metaforizacija njegova karaktera, Musil izbegava fiksiranje u određeno razdoblje, ali se ipak jasno obraća prošlosti kao vrednosti. Ulrich stoji na prozoru tog dvorca i broji sa satom u ruci automobile, tramvaje, pešake koji prolaze…

… Ulrich u jednom trenutku razmišlja rečima za koje se ne zna jesu li njegove ili autorove i nalazi da je nauka stvorila pojam trezne naučne snage kojom je obezvredila stare metafizičke i moralne vrednosti ljudskog roda. Ovo odbacivanje savremenosti nije hronološki fiksirano i nema političku obrazloženost, Musil je bio apolitičan, nije se istakao ni kao socijalista, ni kao antifašista, a ni kao građanski demokrata. Demokratizam je za njega bila vlast nad maloletnim ljudima, demokratija nije vlast naroda već vlast organizacija pa američka demokratija pokazuje simptome raspadanja. Musil završava Ulrichovu misao nietzscheovskom nadom da će doći dan kad će se rasa duhovnih osvajača spustiti u plodne doline duša. Prosvetiteljstvo nije dakle Ulrichovo težište, već izvor krize. Kad se misao izvede, ona više nema lični karakter; postaje promišljenost, jer je usmerena prema saopštenju. U procesu misli ne može se razlikovati lično od opšteg pa mišljenje dovodi pisce do nedoumice te ga oni izbegavaju. Duh je kod čoveka iskonskiji od svojstava. Ličnost je u prošlosti imala više prava. Ljudi su bili kao vlati žita; Bog, grad, vatra, kuga i rat pogađali su ih teže nego danas. Danas osećaj odgovornosti ne leži u čoveku, nego u odnosima pa su doživljaji postali nezavisni od čoveka, ušli su u knjige, obaveštenja zavoda i društava. Svet je postao svetom svojstava bez čoveka koji kao da više ne može imati privatne doživljaje... Pojedinac se izgubio u masi, ideologijama, postao bezlična marioneta bez istinskih svojstava, depersonalizovan.

“Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje - u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan... Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazrivi. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.  Glupost nije defekt intelekta, nego defekt ljudskosti.Glupost svu svoju razornost pokazuje kad je u pitanju moć. Moć nije data od boga niti od nekih velikih mogućnosti nosioca moći. Oni svoju moć crpe od gluposti drugih. Glupost je pogonsko gorivo i hrana moći. Naročito one nekontrolisane. U stanju gluposti su se nalazile velike grupe ljudi pa i čitave nacije. Ne zbog toga što su svi glupi, nego zbog toga što podliježu psihologiji mase, ili zato što odustaju od sopstvene samostalnosti. Stado je u službi moći. Možda je za prepoznavanje i samo analize najbolje završiti sa Bonhoverom - “Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili. On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi”.

                                                                                                                         Ditrih Bonhofer

... Musilovo odbacivanje savremenosti shvaćeno je kao odbacivanje savremenosti ukorenjene u laičkoj misli humanizma i prosvetiteljstva. Književnost je za Musila nešto poput vere bez dogme, čovek je nepotpun, ali usmeren prema višem cilju do kojega se dolazi književnim sredstvima. Ova svetovna religioznost ima svakako korene u romantizmu. Politika i ideologija nisu dakle put spasa za čoveka jer se obraćaju čoveku kao kolektivnosti, one ga disciplinuju i postavljaju pred njega zahteve akcije. Ali savremeni kolektivistički duh ne podnosi genija prema Musilu. Tako pojam života bez svojstava postaje beg od kolektivističkog duha politike prema personalizmu  čoveka sub specie aeternitatis, dakle čoveka kojem se obraća Crkva sa sakramentom ispovedi. Musil ipak nije hrirćanski pisac; ali on je nikao i književno se razvio u Austriji, a ona je tradicionalno katolička zemlja. Ulrich nije ni neki tradicionalista, junak koji se bori za svoja uverenja nastojeći ih nametnuti drugima, želeći postići da ona postanu vladajuća uverenja. On se drži po strani, sklon je negiranju, spreman je u onome što svi prihvataju videti štetu, a braniti nešto zabranjeno. Svoje moralno držanje prepušta viteškom osećaju što vodi muškarce građanskog društva. Svestan je da njegov životni brod plovi bez kompasa, ali sudbina ga ne tera, strasti nema, živi protiv samog sebe, iako naizgled bez prisile. Život je za njega laboratorija gde se ispituju načini kako biti čovek. Ali ta laboratorija funkcioniše bez plana, bez šefa i bez teoretičara. Duh, taj zahtev da se vezuje i rešava, tera ga u bezimenost osame velegrada u kojem može opstati a da samoga sebe ne voli. Grad je mesto u kojem poroci postaju vrline, a vrline poroci, tamo ništa nije čvrsto, nikakav Ego, nikakav poredak, jer se naše spoznaje mogu svakog dana promeniti. Grad je dakle ono nespoznatljivo i nedefinisano pred kojim Ulrich stoji zaštićen anonimnošću. On odbija dramatičko i tragičko u romanu i time dezekvilibrira romanesknu igru poput gledaoca koji ne veruje u svet što ga posmatra nego u tehniku njegove dekompozicije. Ulrichov odnos prema svetu prema tome jeste odnos prema nespoznatljivoj vrednosti s begom u vlastitu personalnost čija se stabilnost garantuje odbijanjem svake akcije. Prihvata i zaštitu društvene konvencije kao držanja koje zapravo nije nikakvo držanje...

 … Ulrich je nehotice pogledao gore prema prozorima, pretpostavivši da bi Agathe mogla stajati iza njih, nadzirući njegov dolazak. Je li ugodna, pitao se, i s nelagodom ustanovio da  mu boravak neće biti lep ako mu se ona ne svidi. No to što nije došla ni na stanicu ni do ulaza u kuću budilo mu je poverenje; u tom postupku ogledala se srodnost osećaja jer, pošteno rečeno, jednako neutemeljeno bilo bi da mu pohrli u susret, kao da se i on sam, tek što je stigao, želi sjuriti do očeva kovčega. Porčio je da će biti spreman za pola sata i malo se prihvatio doterivanja. Soba u kojoj je odseo bila je na drugom spratu središnjeg dela graševine, nalik na mansardu. Nekada je bila njegova dečija soba, a sada je bila čudnovato dopunjena s nekoliko očito samo nabacanih komada nameštaja i predmeta, koji su pripadali svetu udobnosti odraslih. “Verovatno se to ne može drukčije urediti dok je pokojnik još u kući”, pomislio je Ulrich smestivši se, ne bez poteškoća, na ruševinama detinjstva, no i s izvesnim osećajem ugode koji se iz tog poda uzdizao poput magle. Hteo se presvući, a pritom mu je palo na pamet da bi mogao obući kućnu odeću nalik na pidžamu, koja mu je dopala u ruke prigodom raspakivanja stvari. “Trebala me barem u stanju doći odmah pozdraviti!” pomislio je. U bezbrižnom izboru toga komada odeće bilo je sadržano malo prekora, iako se očuvao osećaj da sestra verovatno ima neki razlog za takvo ponašanje, koji bi se njemu mogao dopasti, pa je to presvlačenju dalo nešto od uljudnosti sadržane u neopterećenom izrazu poverenja. Obukao je široku meku pidžamu, gotovo poput Pierrtove odeće, s uzorkom od sivo-crnih kvadrata, vezanu na rukama i nogama, a takođe i u sredini; voleo ju je zato što je bila udobna, što mu je nakon probdevene noći i dugog putovanja bilo ugodno dok je silazio stepeništem. No kada je ušao u sobu gde ga je čekala sestra, veoma se začudio svom izboru, jer se zahvaljujući tajnoj igri slučaja našao nasuprot velikom plavokosom Pierrotom odevenim u bledo-sive i crveno-smeđe pruge i kocke, koji je na prvi pogled jako nalikovao na njega. “Nisam znala da smo blizanci!” rekla je Agathe, a lice joj je radosno sinulo...

... Ulrich kao inhibirani filozof ostaje aktivni pasivista, pa njegov svet bez akcije postaje svet bez prošlosti i bez budućnosti. Ulrich odbacuje svaku društvenu funkciju u kojoj će se izreći njegova ličnost, a pasivnošću naglašava svoju ličnost. Na taj način umetnost kod Musila postaje čuvar ličnosti i njene savesti što je ranije bila vera. Proces bega u vlastitu ličnost odražava Ulrichova incestuozna ljubav sa sestrom Agathom u kojoj ipak nema ničeg lascivnog. Predložak za lik Agathe mogla bi biti Musilova žena Martha, od njega starija 7 godina, koju je on u dnevnicima opisivao kao svoju duhovnu nadopunu. Sežući tematski za ljubavlju Musil sledi zapadne tradicije romana pa ljubav Ulricha i Agathe, kao i Tristana i Isolde, nije sjedinjavanje nego oslobađanje od svega vanjskoga, ona je antisocijalna. Incest nije polno sjedinjenje već lom sa svetom, njegovim moralom i telesnošću koja se traži u oslobođenju od nagona. Ljubav se shvata kao zamena religije ili komplement društvenoj i političkoj situaciji. Agatha vidi svet kao nešto što nema vlasti nad čovekom kao što ni čovek nema vlasti nad svetom. Sve je kao visoko stablo na kojem se ni list ne miče. Ulrich pak smatra da dobar čovek neće svet napraviti boljim, on će se od sveta odvojiti. U stanju savršenosti nema dobra ni zla, postoji tek vera i sumnja, čvrsta pravila suprotstavljaju se suštini morala, a poimanje je strastveno stanje isto kao i istina. Savršenstvo je za Ulricha i Agathu nešto slično zahtevu Jevanđelja: osloboditi se svake sebičnosti dok se njihova svest ne oslobodi i ne otvori do kraja prema ljudima i prema životinjama sve do srastanja ličnosti sa svetom. To je stanje smrt kad čovek dolazi u Božije ruke, a te su ruke kao ljuljaška što se lagano ljulja na vetru. Smrt je nešto kao veliko umirenje i velik umor koji čoveka oslobađa svih nastojanja i napora, dakle nešto poput budističke nirvane, kako ju je vidio Schopenhauer u Die Welt als Wille und Vorstellung (Svet kao volja i predstava). Vlastitu dušu Ulrich i Agathe vide kao Novalis, tj. kao zagonetku za samog čoveka. Ali odbacivanje zemaljskoiga poretka bez vere u nebeski prirodni jeste beg od racionalizma. Život nikako nije više društvena manifestacija. Ranije su ljudi s brojem posluge i soba kazivali svoj društveni status. Danas je bezoblični život jedini oblik života i mogućnosti života...

’’Čovek bez svojstava je paradigma nekoga ko poput robota prolazi kroz život ali ipak ima svest da je jedino ljubav samoostvarenje, a da rame uz rame sa njom moraju da stoje lična i opšta moralnost i empatija. Večiti čovekov ideal da razume sopstvenu prirodu, da dovođenjem svega u sumnju prvo poništi sebe kako bi konačno ostvario "ravnotežu između emotivnog i racionalnog", i definisao "ono što je nedefinisano" Robert Muzil će pokušati da pronađe u svim mogućim oblastima čovekovog uma i emocija. Tako je razumljivo što je roman "Čovek bez svojstava" ostavio nedovršenim: naučnim sredstvima pokušao je da analizira dušu. Teško da je iz te polazne tačke uopšte mogao doći do cilja. Slobodan um se ne da analizirati, a Muzil je, i kao čovek i kao pisac, to znao“.

... Ličnost junaka je kod Musila nešto što ne stoji ni u kakvom odnosu prema društvu, državi, politici ili ekonomiji. Ličnost je kao put prema noći u kojoj se gase suprotnosti pa znanje postaje dostupno s gubitkom sećanja i nadom da će se zbiti nešto što razum ne može shvatiti. Razum je dakle prepreka mističnom oslobođenju ličnosti u genijalnosti, a to je nešto više od ljudskoga. Ličnost se dakle obezvređuje u svojim vanjskim svojstvima. Tako Ulrich priča Agathi anegdotu s čovekom koji je nestao u tridesetgodišnjem ratu, ali je pre smrti nekom skitnici ispričao ime i nadimak svoje žene, ime krave. Skitnica je došao njegovoj ženi, predstavio se kao njezin muž, a ona, uopšte nije opazila da on nije onaj raniji jer je trebala muža. Vanjska slika čoveka ipak nije njegova ličnost. Tu se Ulrich priseća čoveka pod hipnozom koji jede krompir a uveren je da je to jabuka, ili lutke iz detinjstva, koju dete to više voli što je ona jednostavnija i dalja ljudskom liku. Drugim rečima, čovek je duh vezan s univerzalnim duhom, a ne materijalna postojanost izražena društveno, politički i racionalno. I upravo je racionalnost okov čovekove ličnosti. Individualnost i ličnost nisu dakle jedno te isto. Prva se izražava vanjskim svojstvima, druga je tvar duha oslobođena tih svojstava; ona postaje čovek bez svojstava bliska bogatom mladiću kojeg je Hrist pozvao da svoj imetak podeli siromasima i krene s njim. Ali književna individualnost junaka realizma u romanu počiva na liberalističkoj ideologiji, ona je izražena njegovim imovnim stanjem, klasnom i ideološkom pripadnošću i kao takva ona se suprotstavlja feudalnoj i polufeudalnoj državi. Individualnost čoveka 20 veka izražena je imovnim stanjem, a pre svega funkcijama koje on obavlja, stepenom u službi, članstvom u komisijama, funkcijama direktora, predsednika, nagradama. Iza toga stoji državna vlast, i Musil koji Ulricha oslobađa individualnosti bori se za autonomnost duha i ličnosti, beži od totalitarne, u njegovo doba nacionalsocijalističke države koja nadzire sve veća i sve šira područja. Za razliku od ekspresionista, koji se državi suprotstavljaju buntom i krikom Musil beži u aktivnu pasivnost tražeći duh u ličnosti svog junaka...

’’Kao naučnik i matematičar, on (Ulrih) je u stanju da razmišlja i filozofski i naučno, iako mu intelektualna stremljenja ne donose mir. On je intelektualno snažan, zgodan i fizički spreman, pa ipak je paralisan nihilizmom, nemoćan pred silama istorije; očajnički traži lek za dušu, a nije u stanju da ga primi“.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.