Kolumne

Jelena Hrvoj
Patnje mladog autora

Ela Ernoić
Rozin kutak

Mirjana Mrkela
Ispovijed jedne čitateljice

Jelena Miškić
Pramcem u sumrak

Martina Sviben
Sve je to u glavi

Aleksandar Horvat
Kajkavsko najže

ponedjeljak, 29. studenoga 2021.

Dragan Uzelac | Dramaturgija Semjuela Beketa

 

Avangardno pozorište – čekanje Godoa u teatru apsurda...

    U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer ... 

... Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u Čekajući Godoa, njegovom ’’dramskom“ prvencu. Dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadne, apokaliptične monotonije...

… Beketova drama Čekajuci Godoa izvedena 1953. u Parizu  bila je vrlo gledana, iako je izazivala protivurečne reakcije. Usledila je neviđena poplava tekstova o Beketu. Pomenuta drama nazivana je anti teatrom, avangardnim teatrom, novim teatrom, teatrom metafizičke farse, teatrom apsurda, teatrom mračne komedije, teatrom poruge... Ova drama nije bila ni komedija ni tragedija - likovi su po svojoj pojavi, govoru i postupcima bili komični, ali utisak koji su pobuđivali bio je krajnje tragičan. Zato su je kritičari i nazvali tragičnom farsom. Drama Čekajući Godoa nema klasičnoga dramskoga sukoba i dramske napetosti koja raste i razrešava se tokom dramske radnje. Dramska je radnja statična, a scenski prostor čudesno siromašan i u oba čina isti. Pojedinosti o likovima, mestu i vremenu radnje saznajemo iz oskudnih didaskalija. Replike su kratke, isprekidane, slabo tematski povezane i sadržajno oskudne. Bogat je i neograničen niz asocijacija, simbola i metafora koje svaki gledaoc stvara tumačeći ideje i poruke ove neobične drame. Ništa se ne događa, niko ne dolazi, niko ne odlazi, to je strašno. Gospodin Godo mi je rekao da vam kažem da večeras neće doći, ali sutra će doći sigurno. Otvara se Beketova metafora, sa vrlo sumornim značenjem: Čekajući Godoa je farsa priče o čovekovoj nadi u spasenje. Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu. Čovek je sam u vasioni prikovan za zemlju, a odozgo mu nema spasenja. Sem toga, najveća rana u ljudskom životu je vreme, a najveći greh - rođenje. A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci. Čekaoci su Vladimir i Estragon, a tragaoci Poco i Liki. Svest o nadi postoji samo kod čekalaca, svejedno što je ta nada mistična. Akcija Pocoa i Likija je pragmatična i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge. Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli, ljudski - odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima... Beket je svojim delom Čekajući Godoa oslobodio dramu i fikciju robovanja konvencionalnim zapletima i jedinstvu mesta i vremena, ohrabrio mnoge na eksperimentalno pisanje, bio jedan od najznačajnijih modernista... Njegova dela spadaju među ona, koja je Umberto Eko definisao kao, „otvorena". Autor ne nameće svoje mišljenje, čitaoci su tumači, što je prvi kao model postavio Sjeren Kjerkegor, danski religiozni filozof, što su kasnije promovisali egzistencijalisti, a čemu je među prvima u umetnosti težio Kafka. Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept „teatra apsurda" koji je zamislio Alber Kami. Ponavljanje je antipod hrononološkom protoku vremena. Svi Beketovi likovi su njegovi dvojnici. Filozofski, svoj izvor pronašao je kod Lesinga, Kanta i Šopenhauera. Danas ga smatraju prorokom avangarde i postmoderne...

...Ova Beketova antidrama u dva čina je gotovo realistična priča o dve propalice, skitnice, koje se odavno poznaju, od kojih je jedan kulturniji i intelektualniji, superiorniji (Vladimir), dok je drugi spontaniji, letargičniji i dobrovoljno podređen (Estragon). Oni se nalaze na mestu na kojem su zato što čekaju izvesnog Godoa. U toku tog praznog dana, koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umeju, nailazi Poco, gospodar, sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima. Ubrzo pošto Poco i Liki odu, pojaviće se jedan Dečak i javiti da Godo tog dana ne može da dođe, tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem, opet bez uspeha, jer će se ponovo pojaviti Dečak sa istom, nezadovoljavajućom vešću... Čekaju Godoa pod stablom na cesti i razmišljaju o smrti, rešenju, razbojnicima koji su ih istukli do smrti, vešanju, Estragon traži mrkvu, razmišlja naglo dok je jede i onda dolazi Poco koji vodi Likija na konopu. S njim postupa kao sa životinjom. Kad se najede njegove su kosti koje u ovom času prepušta Estragonu. Na vratu ima ranu od konopa. Vodi Likija na sajam gde će ga prodati. Poco im objašnjava pesnički kako izgleda sumrak, pa im je pokazivao kako Liki pleše, misli. Tada se oproste, Poco i Liki odlaze. Tada Poco zaostane, jer je zaboravio stolicu, Vladimir mu je donese, pa je Poco baci Likiju. Nakon toga dolazi dečak da poruči da će Godo sutra doći... 

... Sutradan, isto vreme, isto mesto. Estragon je isprebijan, a Vladimir je sretan, pevuši. Estragon se i ne seća baš jučerašnjeg dana. Estragon je mrzovoljan zbog batina što je jutros dobio iz čista mira. Raspredaju o sinoćnjim događajima, primećuju da je neko zamenio cipele i one sada pristaju Estragonu, tj. nisu mu tesne kao one što je sinoć ostavio na zidiću. Lišće se pojavilo na drvetu, a noć ranije je bilo ogoljeno. Estragon zaspe pa se trgne i počne pričati šta je sanjao. Vladimir ga podseti da ne voli kad mu priča svoje snove. Kad Vladimir nađe šešir Likija oni se malo poigravaju ’’Pocoa i Likija“. Tada Estragonu dosadi, prošeta se i ubrzo se vrati i kaže da neko dolazi. Nastane panika među njima, a kad utvrde da nikoga nema nastave pričati međusobno. Tada dolaze Poco i Liki, samo što je Poco oslepio, a Liki ima novi šešir i konop je kraći da bi Poco mogao lakše slediti Likija. Poco se spleo o Likija i pao na pod. Traži pomoć. Estragon mu ne želi pomoći, a Vladimir želi da Poco ustane. Liki je zaspao. I tako se neko vreme prepiru, da bi mu na kraju pomogli. Kad su se odmakli on je pao, pa su ga morali pridržavati. Estragon ode istući Likija, jer se on tako, naime, budi pa se oni upute dalje. Estragon je zaspao dok je Vladimir pričao s Pocom. Uskoro naiđe dečak. Vladimir mu kaže isto što i onome dečaku koji je juče došao - kaže da će Godo doći sutra. U to se i Estragon probudi i oni se probaju obesiti o drvo s pomoću Estragonovog pojasa za pantalone. Ne uspevaju jer je konop preslab, pa obećaju sebi da će se sutra obesiti ako Godo ne dođe...

Ništa nije tako realno kao ništa

... Beket, Jonesko i Adamov su učinili za dramu ono što je dvadesetih godina dvadesetog veka pisac Džejms Džojs uradio za roman, a pesnik Apoliner pre Prvog svetskog rata za poeziju. Drama se najduže opirala novinama, jer je po prirodi konzervativna umetnost. Međutim, oni nisu bili apsolutni novatori - već su se desile bile revolucije Augusta Strinberga, Alfreda Žarija, Meterlinka, nemački ekspresionizam i francuski nadrealizam, Breht... Ali uspeh ove trojke je bio u tome što je ta drama gledana, a Strinberg je , recimo, ostao bez publike. Sa Henrikom Ibzenom počinje moderna drama a on je kraj puta koji ide od Didroa, Šilera i Lesinga (građanska tragedija)...

.... Revolucija u drami je bio odgovor na tri decenije literarnog pozorišta (koje počinje devedesetih) sa Koktoom i Žiroduom, a zavrsava se intelektualnom dramom Sartra i Kamija : Pravednici (1949) i Đavo i Gospod Bog (1951.). Literarno pozorište odlikuje se mahom time što se sve njegove drame mogu bez bitnog ostatka prevesti u druge literarne forme – pripovetke i romane, a da se ne izgube ništa važno. Dakle, one i ne koriste specificno dramske tehnike, i nemaju dramsku suštinu. Intelektualno i metafizičko je uglavnom retoričko pozorište svesnih odluka – lik je tu ljudsko biće koje je u stanju da donosi odluke vezane za svoj život i to objašnjava dugim monolozima. Čovek kao gospodar svoje sudbine. Avangardno pozorište se buni i protiv jednog i protiv drugog (literarne retorike i humanističkog optimizma). Ovde junaci nemaju mogućnost izbora, oni su postavljeni u situaciju koju nisu izabrali – nešto je njih izabralo...

... Kod Beketa čovek samo u vremenu dobija svoje puno značenje i smisao. Vreme samo teče, ništa se ne raspliće i ne zapliće. Vreme može čak i da se igra, da ne traje za sve isto – Vladimir i Estragon misle da su i juče bili tu, u stvari ne znaju, ali nemaju drugo rešenje, a Poco i Liki su za to vreme ostarili – jedan je oslepeo a drugi više ne govori… Kod Beketa se klasična dramska priča već dogodila pre početka drame i sve ličnosti zatičemo već na kraju njihovog životnog puta. Vladimir i Estragon su dovedeni na rub propasti, na izmaku su svojih snaga – nemaju šta drugo da čekaju nego Godoa za kojeg dobro znamo da neće doći. Ham i Klov se nalaze na kraju partije, u izolovanoj kući u pustinji, a Hamovi roditelji u kantama podsećaju na porodičnu dramu koja se odvila mnogo pre nego sto je počela ova drama. Život Vini se odigrao mnogo pre humke… Da Beketova drama počinje tamo gde se svršava klasična drama vidi se u Igri – dve žene i muškarac proživljavaju pravu klasičnu melodramu sa nožem i samoubistvom. Dijalog je kod Beketa postao retorička figura – niz iskaza bez nekog određenog sadržaja, pošto se život ispraznio od značenja. U Kraju partije nije tako – tu imamo ponavljanje beskonačno radnji i iskaza, ali njima nije funkcija jezička igra – to je dijalog pun mržnje, tu imamo i dramski sukob. Ham mrzi roditelje jer su ga rodili, muči Klova, Klov mrzi Hama, iako ga je nekad voleo. Jedino se ovo dvoje u kantama za đubre vole, ali je ta ljubav surova karikatura ljubavi koja nije uspela ni da se preokrene u mržnju! 

... Beket svojim dramama parodira i izvrgava ruglu celo ljudsko postojanje, ne samo čovekovo traženje smisla i spasa kao u Čekajuci Godoa. U Srećnim danima radi se o parodiji ograničenosti i glupog optimizma – Vini koja u svemu vidi još jedan srećan dan, a stalno prebira po svojim banalnim sitnicama iz tašne i uživa u tim obesmišljenim predmetima. Oni su poslednja odbrana od nestajanja. Najstrašnija poruga radovanju životu. Sve je tu jedan dugi monolog, jer nema stvarnog dijaloga sa Vilijem koji je skoro životinja. U kasnijim Beketovim dramama više i nema dijaloga... Krep samo prebira sećanja, Džo još samo može da komunicira sa avetima prošlosti... Za razliku od Prusta, ovde nema potrage za vremenom, već prošlost opseda...

Ništa se ne događa, niko ne dolazi, niko ne odlazi, to je strašno...

... Beketove drame kroz svoj metafizički ambijent i simboličku jezičku formu progovaraju o egzistencijalnom nemiru čoveka i nerešivim ontološkim pitanjima koja donose apatiju. Kroz apsurdnost dijaloga i života likova na sceni, Beket nam prikazuje čovečanstvo koje ovozemaljski život nezainteresovano provodi u besciljnim igrama, uljuljkano u svojim uverenjima, smatrajući da je život samo usputna stanica pre večnog uživanja, iako svi znaci upućuju na suprotno. Semjuel Beket nam kroz svoju nihilističnu antidramu ne govori samo o dva dana čekanja, već o čitavom ljudskom životu od kada civilizacija postoji. Čovek beznadežno čeka Godoa (Boga) ne bi li njegovim dolaskom opravdao i osmislio svoje postojanje. U Beketovo dramsko delo je uneta tema apsurda. Svet je pustoš u kome se kreću smešne ili groteskno-sakate kreature. U tom svetu vlada osećanje mrtvila i tuge. U njega je čovek bačen. U takvom svetu bez smisla čovek je nemoćan, beznačajan. Njegov život je samo tren, i on ne može bitno da utiče na sopstvenu situaciju. Zato je čovek beznačajan i tragičan. Beket je paranoično odan temi apsurda i viziji sveta kao ogromne pustoši po kojoj se kreću groteskne kreature... Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept teatra apsurda koji je zamislio Alber Kami, a čemu je među prvima u umetnosti težio Franc Kafka... Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života... Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu... Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je ,, Živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra.

… Svoju viziju čoveka i sveta Beket proširuje i u narednim dramskim delima, dovodeći stvar do krajnjih granica apsurda. Slede drame: Kraj partije, Čin bez reči, Krepova poslednja traka, Srećni dani, Ah,ti divni ljudi, Dah, Ne ja, Koraci … Pustoš, usamljenost, katatonija, unutrašnji nemiri i nemogućnost komuniciranja čine okolinu i atmosferu unutar kojih trule svi Beketovi antijunaci, u potrazi za smislom ili bilo kakvim opravdanjem postojanja. Ali Beketa ne zadovoljava ni taj nivo gađenja nad apsurdnošću čovekove sudbe. On vremenom ponire još dublje u ništavilo - u njegovim poslednjim komadima dolazimo do situacije da ne samo što nema kontakta među ljudima, nikakve komunikacije, ljudske topline, nade i empatije, nego nema više ni samih ljudi. U komadu Ne ja junaci su Usta i Slušalac, dok u komadu Kraj partije ostaje samo prazna siva prostorija i gomila nesretnika koji bespomoćno trunu u kantama za smeće. Oni više ne predstavljaju ličnosti u pravom smislu tog pojma, već bezimene kreature, automate koji se rastaču u sivilu beznadežne egzistencije ili samo nekadašnjih ostataka iste...

„Završio sam analizu samoga sebe. Otišao sam u svemir, znao sam da ću tamo jednom naći svoje mesto, stari svemir me štiti, stari svemir pobednik. Srećan sam, znao sam da ću jednoga dana biti srećan. Ali nisam pametan.”

... Ako je drama Čekajući Godoa bila parodija čovekovog traženja smisla i spasenja, koja izvrgava ruglu čitavu judeo-hrišćansku mesijansku tradiciju, drama Kraj partije je obračun sa čovekom na svim ravnima njegovog postojanja i izvrgava ruglu ne samo sve vrednosti koje nazivamo ljudskim nego i samo čovekovo postojanje, golu apsurdnu egzistenciju bez ikakvog smisla, nade i opravdanja. Sledi karakterističan dijalog iz pomenute drame:  

KLOV: Na svetu ima mnogo jezivih stvari.

HAM: Ne, ne, sad ih ima više nego mnogo. Klov!

KLOV: Da.

HAM: Je li ti ne misliš da ovo već dosta dugo traje?

KLOV: Da. A šta?

HAM: Ovo...ova stvar.

KLOV: Ja sam uvek tako mislio. Ti nisi?

HAM: Onda je ovo dan kao i svaki drugi dan.

KLOV: Sve dotle dok traje. Celog veka isto bezvezno ništavilo.

... Svi Beketovi likovi bili su zauzeti ubijanjem vremena u egzistenciji bez cilja. Idući dalje u svom nihilističnom rastakanju forme i oduzimanju smisla iluziji osmišljene egzistencije čoveka, Beket im postepeno oduzima i vitalne funkcije. U drami Čekajući Godoa ljudi su još čitavi i slobodno se kreću,u Kraju partije pokretna je i cela samo jedna ličnost, u Srećnim danima junakinji u drugom činu samo glava viri iz zemlje, u Komadu nijedna ličnost se ne kreće, dok je u komadu Ne ja svođenje dovedeno do kraja: tu su samo Usta koja sa patetičnom upornošću pokušavaju da dokuče smisao tamo gde ga nema, da racionalizuju apsurd čovekovog batrganja pod praznim i nemim nebom. Svaka Beketova drama bila je jedan mučan korak u potrazi za savršenom formom u kojoj će se sa što manje sredstava prikazati što sveobuhvatnija slika čovekove besmislene i beznadežne situacije. Komad Dah vrhunac je takve tendencije, Beketova poslednja tačka redukcije: napravljen je samo od zvukova, disanja, koje u jednom trenutku prestaje. Činjenica koja nam ukazuje na poražavajuću istinu da je čovek nešto krajnje beznačajno, dovodi Beketa do očajanja dovoljno intezivnog da bi ga modelirao u svoje tragične farse. Gotovo ista priča prikazana je i u njegovim romanima...

’’Tako zajedno žure konj, kočijaš i putnik prema određenom mestu, najkraćim ili pak zaobilaznim putem kroz masu ljudi koji se motaju tamo gde ne treba. I svako ima svoje razloge, i neprestano se pita s vremena na vreme šta ti razlozi vrede, jesu li to oni pravi razlozi da bi se krenulo baš onamo kuda se krenulo, radije nego drugde, radije nego nigde. I razlozi samog konja jedva da zaostaju po jasnoći za razlozima ostalih bića, iako konj ne zna kuda je pošao dok ne stigne na to mesto“.

... Beketove drame nisu alegorije niti parabole. One ne govore o apstraktnim prestavnicima čovečanstva – njegovi junaci su konkretne ličnosti, karakteri iz građanske drame, ma koliko se to u prvi mah ne vidi. To je zato što ih mi zatičemo u momentu kada je sve ono što je činilo njihov karakter već raspadnuto i nestalo. Ta se jednostavnost čini kao opštost, ali to nije. Oni su individue. Junaci su ovde ostali bez svoje društvene uloge. Beket pažljivo i sa cinizmom bira ono što je preostalo od života ljudi – smrdljiva cipela, polucilindar, smrad iz usta i kostobolja, repica i šargarepica, pilula za umirenje bolova, razne sitnice u tašni (Vini), banana u džepu od kaputa (Krep), nesređene magnetofonske trake sa uspomenama... Te banalnosti su ono što čoveka vezuje za ovaj svet. To je parodično, sarkastično i groteskno. Ti ljudi idu prema svom kraju, podli, zli i glupi... Kod Beketa posmatramo egzistencijalno raspadanje čoveka. Beketova korozivna snaga ne proističe ni iz jednog uverenja – on ne veruje ni u šta, ne misli ništa, on samo pokazuje i ukazuje na svu besmisao čovekovog postojanja i nadanja. On pokazuje čoveka lišena iluzija, oslobođena osećanja, verovanja, misli koje maskiraju stvarnost njegovih muka – čoveka ogoljena do kostiju, čoveka svedenog na ništavilo postojanja…

... Delo Semjuela Beketa, njegov apatični jednodimenzionalni svet fizičke i duhovne nemoći čoveka, raspada sistema vrednosti i same egzistencije, monotonije i apsurda sveta kojem se ne nazire svrha, smisao i cilj samog postojanja,  uzdiže se svojom snagom i univerzalnošću  na jedan od prestola svetske književnosti. Njegova cinična rezervisanost i pomak od gomile, mesijanska vera u literaturu, kao i težnja za stvaranjem savršene forme literarnog izraza, odveli su ga iznad sivila proseka u hol velikana i besmrtnih stvaraoca unutar sveta literature 20. veka. Čekanje i apsurd, kao i nada koja poslednja umire, osvetljeni su iznutra i suštinski ogoljeni unutar njegovih mračnih dramskih komada, eseja i romana. Prikazan je sav apsurd i nemoć čoveka koji čeka spas koji nikad neće doći i njegovo uzaludno traženje smisla života koji nikada neće naći...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.