ponedjeljak, 23. kolovoza 2021.

Dragan Uzelac | Klasici češkog filma i humora: Jirži Mencl

     

Humor je češka tradicija. Česi se ne znaju boriti ni tući, pa taj manjak nadoknađuju humorom. Ja sam humor nasledio od svojih roditelja, koji su oboje bili vrlo duhoviti, ali na vrlo različit način. Naime, majku je uzrujavalo ono čemu se otac smejao, a otac nije shvatao majčin smisao za humor. Imao sam sreće što sam imao takve roditelje...

... Dobra komedija bi uvek trebalo da priča o ozbiljnim stvarima. Ako pokušavate da pričate o takvim stvarima na ozbiljan način, ispašćete smešni. To je rasprostranjeni kontrast: ako želite da usmerite nečiju pažnju na stvari koje su crne, morate ih staviti na belu pozadinu...

... Čovek mora da ima snage da u svemu pronađe humor, iako se čini da to baš nije uvek moguće. Ipak, kad malo bolje pogledate, od svih živih vrsta na planeti smešni su jedino ljudi. Uveren sam da nas je Bog stvorio kako bi, iako sve zna, i dalje mogao nečemu da se čudi... 

    Ništa kao njegovo veličanstvo HUMOR ne može da izrazi svu lepotu, jedinstvenost i vedrinu ljudskog duha, svu njegovu prefinjenost i suptilnost kojom zadire između redova dosadnog i suvoparnog smisla i logike ovog našeg, prolaznog ovozemaljskog života, prepunog činjenica i tzv. koristi...  

    Kada je u pitanju sedma umetnost, uvek se rado setim nekih od klasika humora – neponovljivog i provokativnog španskog nadrealiste Luisa Bunjuela i njegovog kultnog filma Fantom slobode ili pak unezverenog lika Vudija Alena i njegovih ironičnih, satiričnih i uvrnutih klasika - Menhetn, Ljubav i smrt, Banane,  Hana i njene sestre... Jedan od onih magova uz čije sam filmove odrastao, zaštićen pod staklenim zvonom bivše komunističke zemlje( čitajući opušten  Alan Fordove i gledajući urnebesni The Muppet show) bio je kultni češki filmski reditelj Jirži Mencl (rođen 23. februara 1938.), jedan od klasika češkog humora i nosilaca buntovnog češkog Novog talasa (šezdesetih godina 20. veka)... Češki filmski Novi talas (uobličen duhom češkog humora) na tragikomičan je način prikazivao slike uzaludnosti i promašenosti provincije u čoveku ili čoveka u duhovnoj provinciji, iskazujući stav da beznačajne svakodnevne situacije presudnije određuju ljudski život nego retki, veliki i dramatični događaji i trenuci... Suptilnim, ironičnim i subverzivnim humorom on se suprotstavio uzaludnoj, nehumanoj, rigidnoj i licemernoj ideologiji i demagogiji Čehoslovačke varijante komunizma... Bio je to čudesan vid humora koji razjeda moć silnika, svodeći sve i svakoga na njegovu pravu meru – neka vrsta čistog, izvornog humanizma... Mencelovi suptilni, ironični tonovi i nota (z)bunjuelovsko – woodyallenovskog apsurda bili su lek za rane sveta zatrovanog i zabludelog boljševičkom bezbožničkom ideologijom za mase... 

... Kultura se kapitalizuje. Kultura je danas zavisna od novca, ima je sve manje i kvalitet joj je sve niži, ali mislim da je to opšti trend u svetu. Česima su postale zanimljive neke druge stvari (a ne knjige) kao što su sapunice i film Emmanuelle. Disidentska književnost bila je ranije zanimljiva zato što je bila zabranjena. Sad više nije zabranjena i prestala je biti atraktivna. Česi su shvatili da se može jako dobro zaraditi na ljudskoj gluposti: što je neki kulturni proizvod gluplji, to se bolje prodaje... Mene se to ne tiče. Ali ispričaću vam jednu anegdotu, koju sam doživeo početkom devedesetih u Pragu. Bila je premijera mog filma ,, Ševe na žici“, koji je dvadeset godina bio u bunkeru. Pre ulaska u bioskop zaustavili su me novinari sa češke televizije i upitali me šta mislim o cenzuri, te da li postoji u Češkoj i nakon pada komunističkog režima. Setio sam se svojih poseta Parizu kada sam bio šokiran videvši kakav se šund prodaje u pariskim knjižarama i gleda u bioskopima. Odgovorio sam im da je cenzura u komunizmu imala i svoje pozitivne strane, a nakon toga su me u novinama svi napali etiketirajući me nazadnjakom, koji zagovara cenzuru. Sada nakon dvadeset godina shvatili su o čemu sam tada govorio... 

Hrabalovska hrabrost mladog Jiržija 

    Jirži Mencl je završio prestižnu filmsku akademiju – FAMU, u Pragu, 1962. godine i zajedno sa čuvenim režiserom Milošem Formanom (pre svih) postao jedan od predvodnika Novog talasa tadašnje Čehoslovačke kinematografije... A onda, kada su njegovi Strogo kontrolisani vozovi i Ševe na žici (tokom druge polovine šezdesetih) protutnjali kroz duhovni ili duhoviti svet tadašnje Čehoslovačke, obasjavši svetlošću ironičnog i vrckastog humora dotadašnji ideološki mrak, svet je napokon progledao i shvatio svu lepotu i snagu humora Jiržija Mencla – budućeg klasika češke i svetske kinematografije, shvatio snagu umetničke žaoke jednog od vanvremenskih klasika češkog humora... 

... Dobar film je tamo gde je režiser nevidljiv... Danas je prisutna jedna umetnička arogancija po kojoj je dobar samo onaj film koji niko ne razume. S druge strane, komercijalni filmovi često vređaju inteligenciju publike. Ne volim ni jedan od ta dva ekstrema. Dobri filmovi su kao i ljudi. Postoje ljudi koji su nepotrebni, zatim ljudi koji su dobri i zanimljivi, i na kraju ljudi koji prave od sebe ono što nisu. Ja volim ovu sredinu... Volim Vudija Alena. On me zabavlja. Ima ironičan odnos prema stvarima. Oduševljava me... Moji filmovi su komedije. Ozbiljne stvari su mi dosadne i mislim da su pre svega pretenciozne. O ozbiljnim stvarima se mora govoriti s humorom. Isto što ne volim ljude bez humora, tako ne volim ni ozbiljne stvari bez humora... 

    Filmovi sa kojima je tokom druge polovine šezdesetih godina 20. veka napravio pravu malu revoluciju( na neki način uvod u čuveno otporno Praško proleće, pre svega duhovni uvod u njega...), postavši jedan od klučnih ljudi češkog Novog talasa i klasik čuvenog češkog humora, bili su legendarni Strogo kontrolisani vozovi (1966.) i  Ševe na žici (1969.)... 

Švejk i Hrma praški uzvraćaju udarac 

        Na tragu satiričnog humora Dobrog vojnika Švejka Jaroslava Hašeka, Jirži Mencl odlučuje da ekranizuje genijalni roman briljantnog češkog pisca i boema(disidenta) Bohumila Hrabala - Strogo kontrolisani vozovi, njegov britki, ironični napad na ideološki dogmatizam jednog društva u haosu Drugog svetskog rata, napad na birokratsku glupost i okoštalost, kao i napad na moralne ,, vrednosti“ tj. licemerje jednog društva u rasulu. Mencelov humoristički pogled ostvaren je kroz jednostavnu životnu priču o mladiću Milošu Hrmi, njegovom odrastanju, sazrevanju, zaposlenju i prvim seksualnim iskustvima unutar jedne provincijske železničke stanice( strateški ’’značajne“ za strane u sukobu)... 

Prošao sam kroz pripremni kurs i biću otpravnik vozova i celo mesto zna kako ću biti otpravnik vozova radi vrlo jednostavnog razloga što ne želim raditi ništa, kao i moji preci, osim stajati na platformi sa signalnim diskom i izbegavati sav težak rad dok se ostali pate i znoje – nadahnuto izjavljuje šesnaestogodišnji Miloš Hrma (Vaclav Neckar) pre odlaska u malu lokalnu železničku stanicu radi obuke i nastavljanja generacijskog porodičnog posla. Sličnim naivnim i iskrenim narativom ispričan je ostatak Strogo kontrolisanih vozova, a ono što naizgled odskače njegov je teatralno nepredvidiv završetak koji se, uprkos početnom negodovanju publike, zapravo vrlo pregledno uklapa u bizarnu celinu ovog nezaboravnog čehoslovačkog filma, a možda je prerani svršetak glavnog lika upravo ono što ovaj film (koji se preranim svršecima prevladavajuće i bavi) čini tako nezaboravno kultnim…

... Ja sam Miloš Hrma. Pokušao sam se ubiti jer patim od prerane ejakulacije. No, to zapravo nije tako. Iako nikad ne uspem, još uvek sam pravi muškarac, ponosno objašnjava Miloš i tako sažima celi površinski konflikt inače samog po sebi usredsređenog, jezgrovitog i kratkog filma. Bliži se kraj drugog svetskog rata, neki se odrasli bave pravljenjem vozova, neki onih strogo kontrolisanih, nemačkih (nacistički saradnik Zedniček kojeg glumi Vlastimil Brodsky), neki, pak, njihovim uništavanjem, a Miloš – on se neumorno i tragično bavi pronalaskom zrelije žene s kojom će izgubiti nevinost kako bi konačno mogao istrenirano zadovoljiti mladu kondukterku i svoju pravu ljubav, Mašu – kako to svi pravi muškarci rade!

... Pored simpatičnog, naivnog i urnebesno konfuznog Hrme (koji kreće u život očevim stopama i počinje da radi na železnici), kroz film defiluje masa fantastičnih likova – parodičnih i tragikomičnih predstavnika jednog zaparloženog društva i provincijske svesti: od dispečera Hubičke do mlade i izazovne telegrafistkinje ( ,, junakinje“ legendarne erotične i humoristične scene sa pečatiranjem njene zadnjice i butina službenim pečatom železnice, tokom noćne smene na idiličnoj i učmaloj stanici) i ’’alanfordovskih“ članova Otpora koji se na tragikomičan način suprotstavljaju organizovanoj nemačkoj sili ,, kluzoovskim“ diverzantskim akcijama...

... Mladić Hrma je radi svog seksualnog problema stvarno pokušao počiniti samoubistvo (u jednoj od mračnijih scena tako izgubljenih u filmu), ali savet doktora da tokom seksa misli na fudbal vratio ga je ravno na početnu putanju i najvažniji cilj zadovoljavanja svoje drage Maše. Milošev je uzor Hubička (Josef Somr), stariji otpravnik koji, iako buntovno nastrojen protiv nacističke okupacije, primarnu okupaciju pronalazi u ženama, a jedan od ključnih događaja u filmu možda je najposebnija diskretna ljubavna scena ikad – Hubička, naime, polako i zavodnički nemačkim pečatima označava prepone mlade devojke (čija ga majka kasnije odvodi pred sud i to ni manje, ni više nego pred zlokobnog Zedničeka koji ga i ovako već prezire)... Samo dan pre suđenja Hubička je uz pomoć saradnice Freie uspeo ostvariti Miloševu želju. Nakon dogovora o dostavi vrlo bitnog paketa na železničku stanicu, Hubička zamoli Freie da pođe prespavati noć s mladim Hrmom, na šta zavodna Freie bez problema pristaje…

     U svom najpoznatijem filmu Menzel izvanrednim osećajem za meru i gradaciju humora kreira niz komičnih situacija, bez obzira na to što će kraj rata dramatično obeležiti sudbine likova. Film se odlikuje izvrsnom režijom, osećajem za ritam, izvanrednim glumačkim kreacijama, dok je povezivanje seksa s temom nacionalnog oslobođenja veoma subverzivna kvaliteta filma...

... Za vreme suđenja Hubički, Miloš Hrma mu uzvraća uslugu – taj bitan paket odnosi na vrh stanice i baca ga na jedan od nemačkih strogo kontrolisanih vozova( zapravo vozova koji prevoze oružje na front), no neposredno pre eksplozije voza, jedan ga od vojnika upuca i usmrti. Ova će poslednja minuta filma poslužiti kao ključni vrhunac opuštenog, lakog i humorom obeleženog dela čija je nevinost usmrćena s glavnim likom, a anegdota o gubitku nevinosti dvostrukom je metaforom hladno, jasno i nenajavljeno zaključena upravo krvlju...

... Preko meseca je prešao izduženi oblak i počeo je da sipi ledeni sneg, osvrnuo sam se i u daljini ugledao zamračene svetlosti lokomotive. Mesec je izronio iz onog oblaka snega i u ledenoj noći su ravna polja počela da se presijavaju, i ponovo sam jasno čuo kako svi ti smrznuti kristali kuckaju, kao da se u svakom od njih kreće obojena sekundara. Posle sam se uzverao na stub semafora kao na merdevine. I ponovo je naišao oblak, i ponovo je počeo da pada sneg, fin kao prah. Opkoračio sam svetiljku. Lokomotiva je ulazila u stanicu i žalostivo zviždala... A onda sam lako ispustio spravicu, kao da sam u reku bacio cvet... i ta spravica je pala tačno u sredinu vagona koji kao da je naleteo na tu stvarčicu, koja je sada tamo ležala i odnosila tu kompoziciju posebnog tretmana, posebno kontrolisanu kompoziciju posebne namene ka njenom kraju... A onda sam video kako se približava poslednji vagon sa kućicom na kraju iz koje najednom zasja dugi snop svetlosti i usredsredi se na mene, izvukao sam revolver i video kako je puščana cev zasjala tačno ispod mene. Opalio sam, a istovremeno je opalio i neko iz te kućice... Osetio sam bol u ramenu i iz ruke mi je ispao revolver, padao sam pravo na glavu... Stavio sam dlan pred usta, a kada sam se nakašljao, ispljunuo sam krv. Ovaj nemački vojnik je meni prostrelio pluća, a ja njemu, prema svemu, stomak. Sada sam shvatio zašto je pan otpravnik vozova Hubička cele večeri pljuckao i frktao. On kao da je unapred znao kakav će biti moj kraj... Sve to me je sve više i više podsećalo na nešto na šta nisam hteo nikako da mislim, na to kako će mama ujutru stajati iza zavese i čekati, ali ja više nikada neću doći...

 

... Tragičan kraj priče, snažnog emotivnog naboja, zavejao je apsurdom krvavog rata snove i nade jednog hrabrog mladića, pretvarajući u samrtni pokrov ironiju sudbine satkanu od opraštajnih reči Miloša Hrme upućenih Nemcima: ,, Trebalo je da sedite na dupetima kod svojih kuća“. Prožeti jetkom ironijom, pronicljivim švejkovskim humorom bogate češke tradicije i prodornim, snažnim slikama ratnog besmisla, Hrabalovi i Menclovi ,, Strogo kontrolisani vozovi“ odvode nas put svetlosti lepote življenja, daleko, daleko od srca tame...

     Na neki način bio je to uvod u legendarno Praško proleće 1968. godine, bio je to nezaustavljivi duh slobode, oslobođen kroz krik humora jednog jedinstvenog naroda, otpornog na demagogiju i pritiske nakaradnog režima, zasnovanog na lažima, sili i licemerju... Godine 1968. film Strogo kontrolisani vozovo dobio je Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja. Samo mesec dana nakon toga, ruski tenkovi su ušli u Čehoslovačku...

... Neposredno nakon toga sam još mogao raditi. Uspeo sam snimiti jedan film (’’Ševe na žici“), a onda je stalo. Nije se to desilo preko noći. Rusi su na početku bili nemoćni. Čitav narod je bio protiv njih. Tražili su kvislinge među nama. Prvo u politici, a onda i u svim ostalim sferama. Trajalo je to skoro godinu dana, a onda je došla i nova uprava filma koja je počela likvidirati novi talas. Uglavnom, naše najneuspešnije kolege, koje su dotad bile po strani, otvoreno su izrazile saglasnost s okupacijom, počele su diktirati ko može, a ko ne može raditi. Naravno, oni koji su umeli režirati, to nisu smeli raditi. To je bilo tako, i to ne samo u filmu, nego i među piscima, umetnicima, toga je bilo svuda. Ja sam bio prvi koji nije smeo raditi, ispričao je Mencl... Nikada nisam saznao razlog zbog čega je to tako. Samo sam znao da sam prvi dobio zabranu za projekt, ali zvanično je izgledalo tako da sam imao svoju stalnu platu. Nije postojao zakon na osnovu koga su me mogli izbaciti. Ta plata je bila otprilike u visini primanja prodavačice u robnoj kući. Meni je bila dovoljna, ali u suštini sam zamro. Imao sam tako komotan život, kao da sam bio u penziji. Iz današnje perspektive sve to mi izgleda smešno i zabavno. Moj start na filmu sjajno je počeo, imao sam veliku karijeru ispred sebe, a onda samo odjednom – to je sve propalo, ali nije mi to delovalo tragično. Nisam patio od neke velike ambicije i uglavnom sam gledao koliko je nesreće oko mene. Moja sudbina mi nije bila tako tragična...

    Strogo kontrolisani vozovi Jiržija Mencla nezaboravni su satirični antiratni film o okupiranim ljudima koji se pokušavaju utopiti u rutinskoj svakodnevici, a bavljenjem sitnim problemima odvući misao od onih velikih koji će neizbežno kad tad stati na put svima – i onima koji od univerzalnih nevolja odvraćaju pogled, ali i onima koji ih nekad nisu ni svesni...

Plišana rehabilitacija subverzivnom moći humora

 

     Na neki način bio je to uvod u legendarno Praško proleće 1968. godine, bio je to nezaustavljivi duh slobode, oslobođen kroz krik humora jednog jedinstvenog naroda, otpornog na demagogiju i pritiske nakaradnog režima, zasnovanog na lažima, sili i licemerju...

 

    Nakon klasika Strogo kontrolisani vozovi(1966.),Mencl kreira još jedno britko remek-delo Ševe na žici, snimljeno 1969. godine, na jednom od poslednjih talasa slobode u tadašnjoj( sovjetskim tenkovima pregažnoj) Čehoslovačkoj, a potom zabranjen od strane uzdrmanih komunističkih vlasti i smešten u bunker sve do konačnog oslobođenja zemlje( plišanom revolucijom 1989. godine). Film je prvi put zvanično prikazan 1990. godine na Berlinskom filmskom festivalu, gde osvaja prestižnu nagradu – Zlatnog medveda...

 

... Ševe na žici jedan je od onih veličanstvenih malih, ali veoma, veoma velikih filmova koje kroz ceo život nosim u srcu i čija me unutrašnja lepota natopljena duhom ironičnog humora uvek iznova iznenadi osmehom kada mi ponestane stvaralačke energije, one duhovne slobode suprotstavljene okovima uzaludnosti i sumornosti banalne svakodnevnice i svih njenih pojavnih oblika... Lepršavost i vrckavost ironičnog, crnohumornog, ciničnog i pomalo nadrealnog duha češkog humora – nama kao narodu tako bliskog iz mnoštva razloga( i kao ’’olakšavajuće okolnosti“ pod stegama raznih ideoloških i demagoških okova kroz burnu istoriju, i kao dela naše kulturne tradicije tako lepo prikazane kroz maestralnu komediografiju – od jednog Sterije i Domanovića do Nušića i Kovačevića) – oduvek je bila neiscrpna stvaralačka energija jednog hrabrog naroda i njegovih slavnih umetnika - od Jaroslava Hašeka do Bohumila Hrabala, čoveka koji će svojim literarnim radom i nadahnuti junaka ove priče, Jiržija Mencla, i svojim književnim predlošcima pretvorenim u scenarije stvoriti niz čeških filmskih klasika, uključujući tu i Ševe na žici (Larks on string) ... Bohumil Hrabal, ključni saradnik Jiržija Mencla, bio je legendarni češki pisac, boem, humorista i disident. Smatra se jednim od najznačajnijih čeških književnika 20. veka, uz veličine poput Jaroslava Hašeka, Karola Čapeka i Milana Kunderu. Kao vrstan pripovedač, strastven boem ( njegova omiljena praška kafana bila je ,, Kod zlatnog tigra“, mesto njegovog stvarnog života, druženja i inspiracije), subverzivni umetnik, disident čija su dela dugi niz godina zabranjivana unutar tadašnjeg rigidnog komunističkog sistema Čehoslovačke, pisac ekspresivnog, vizuelnog stila i dugih rečenica, Hrabal se naslanja i vešto nastavlja legendarnu češku školu satiričnog i ironičnog humora. Za vreme komunističke diktature u tadašnjoj Čehoslovačkoj Hrabalove knjige su uglavnom cenzurisane i zabranjivane zbog svojih satiričnih, slobodarskih tonova...

    Zasnovan na romanu Bohumila Hrabala (po njegovim scenarijima i literarnim ostvarenjima kultni je češki filmski reditelj, Jirži Mencl, snimio niz antologijskih ostvarenja evropske sedme umetnosti: od filmova ’’Ševe na žici“ i ’’Striženo, košeno“ do ’’Strogo kontrolisanih vozova“ i ’’Kako sam služio engleskog kralja“).  , film na krajnje humorističan i satiričan način (britkim češkim humorom punim apsurda i ironije) progovara smelo o ljudima koje je svemoćni komunistički režim proglasio subverzivnim i nazadnim buržoaskim elementima i primorao ih da rade na otpadu u svrhu prevaspitavanja, edukacije da ’’poštenim“ radom zarađuju za život...  

... U uvodnim kadrovima kamera lagano klizi prikazujući sumornu atmosferu fabrike za reciklažu metalnog otpada (od kojeg će se stvarati novi traktori i mašine za izgradnju socijalizma, istovremeno ,,pretapajući“ nekadašnju dekadentnu buržoaziju u nove, savršene ljude, avangardnu radničku klasu...) i bivšu aristokratiju na udarničkom zadatku prevaspitavanja i stvaranja novog, savršenog sistema – naravno, po meri čoveka... Satirične, buntovne i provokativne Ševe na žici ostaju Mencelovim najotvorenije političkim filmom. Bio je to njegov hrabri iskorak u pravcu ozbiljne satire i detektovanja totalitarističkog ustrojstva komunističkog režima na fonu tadašnje češke liberalizacije koja je nasilno prekinuta sovjetskom vojnom intervencijom 1968. ... Menzelov humor - nastao pod jasnim Hrabalovim uticajem – mogao je vremenom postati otvoren i srdačan, a ne samo obojen gorčinom spoznaje mučeničkog umetnika u represivnom okruženju, proširivši na taj način domete vlastite režiserove retorike... 

... Posle ,,Pobedonosnog februara“ radnička klasa je konačno dobila moć i postala vladajuća klasa. Ostaci poraženih snaga prinuđeni su da rade tako da mogu da se iskupe što su pripadali bivšoj buržoaziji kroz pošteni rad ... 

     Lečenje i radničko-udarnička edukacija u svrhu prevaspitavanja osumnjičenih, buržoaskih elemenata prikazani su kroz tragične i apsurdne sudbine jednog profesora filozofije, zatim saksofoniste i niza drugih subverzivnih likova, beskorisnih buržujskih elemenata i reakcionarnih snaga, kroz svojevrsnu rehabilitaciju na otpadu društva koje stremi ka idiličnoj i svetloj budućnosti... Moćnom, hrabalovskom ironijom i sarkazmom Mencl novu komunističku stvarnost izokreće naglavačke, objašnjavajući jednu suludu ideologiju njenom izopačenom slikom u ogledalu stvarnosti... I dok pratimo sumornu svakodnevnicu odvajanja otpada za reciklažu, nekadašnji ugledni građani i intelektualci bivaju istovetno reciklirani u ’’nove, savršene ljude“, ali... Sve se to odvija u urnebesnoj atmosferi iščašenog humora, gde unutar nove fabrike slušamo melanholične zvuke saksofona, potom nadahnutu poeziju, pratimo filozofske rasprave o Bogu, smislu života i metafizičkom položaju čoveka i njegove duše... Paralelno sa tim ’’ dekadentnim, buržujskim beskorisnim naklapanjima“ teku ljubavne priče između kažnjenika i proces izgradnje novog, savršenog društva, priče sasvim običnog čoveka u metežu jednog suludnog vremena iluzija i novih ideologija... 

... Dobra komedija bi uvek trebalo da priča o ozbiljnim stvarima. Ako pokušavate da pričate o takvim stvarima na ozbiljan način, ispašćete smešni. To je rasprostranjeni kontrast: ako želite da usmerite nečiju pažnju na stvari koje su crne, morate ih staviti na belu pozadinu...

... Čovek mora da ima snage da u svemu pronađe humor, iako se čini da to baš nije uvek moguće. Ipak, kad malo bolje pogledate, od svih živih vrsta na planeti smešni su jedino ljudi. Uveren sam da nas je Bog stvorio kako bi, iako sve zna, i dalje mogao nečemu da se čudi... 

... Prefinjenom ironijom u dobrom duhu češke tradicije (nošene ovaj put Novim filmskim talasom koji je uzburkao češki film početkom šezdesetih godina 20. veka i izrodio barem dva velikana svetskog filma – Jiržija Mencla i Miloša Formana), osenčenom duhom dvojice nadahnutih umetnika – reditelja Mencla i književnika Hrabala, nastalo je iz duha pobune i iskrene emocije jedno nestvarno remek delo sedme umetnosti, jedna iskra besmrtne čovekove duše koja je u momentu obasjala i razobličila svu tamu i uzaludnost jednog rigidnog i besmislenog režima, ukazavši po ko zna koji put da su ljubav i vera neuništive vrednosti ljudske vrste, ona pogonska energija koju ne mogu uništiti nikakvi nasilni i zastrašujući pokušaji gluposti i zla... 

... Živeći u strogo kontrolisanom komunističkom režimu (uprkos svim zabranama i poniženjima, za razliku od Miloša Formana i mnogih drugih umetnika koji odlaze put Zapada da ostvare svoje umetničke snove na slobodi, Jirži ostaje dosledan i tvrdoglavo radi na svom maestralnom opusu i naredne dve decenije pod komunističkim represivnim režimom i njegovim partijskim cenzorima), Menzel nije prolazio bez problema, pa je tako njegov film Ševe na žici, snimljen 1969., zabranjen za prikazivanje sve do 1990., kad je na Berlinskom filmskom festivalu nagrađen Zlatnim medvedom. Menzelovi filmovi najčešće su komedije situacije i karaktera. U najboljima od njih Menzel se pokazao kao nenadmašan majstor običnih karaktera koji u jednostavnim situacijama duhovito i nenametljivo propitkuje vječne ljudske teme i probleme.

   Film koji na neki način zaokružuje jednu od najblistavijih saradnji u istoriji moderne filmske umetnosti, saradnju književnika Hrabala i režisera Mencla, jeste film Služio sam engleskog kralja (2006.), nenadmašno satirično delo koje je na nekin način postalo krunom jedne prebogate filmske karijere i specifičnog pogleda na svet, filmskog izraza koji se temelji na moćnoj ironiji čija je osnovna potpora vrhunski književni predložak ... O čemu je zapravo reč? O čemu govori ovo kultno delo češke kinematografije, parodično, vrsckasto, satirično delo koje posmatra svet nekim drugim očima, izvrćući ga naglavačke i razlobličavajući sve njegove laži i prevare...

...Jan Dite (Oldrich Kaiser) je pušten iz zatvora nakon odslužene petnaestogodišnje kazne. Sada se osvrće na svoj život, od vremena pre rata Drugog svetskog rata kada je radio kao konobar u elitnom praškom restoranu Pariz i sanjao o tome da postane milioner i da je vlasnik hotela. On vremenom naglo napreduje zahvaljujući nizu sretnih, povoljnih slučajnosti, iako se uvek ispostavi da su i one same bile rezultat nekakve prevare ili pogreške. Kada nacisti okupiraju Čehoslovačku, Jan, naivan i neupućen, upadne u uličnu svađu u kojoj mladi Česi uvrede Nemicu Lizu (Julia Jentsch). Uslediće romansa i Jan će se naći na strani Nemaca, a da toga nije bio ni svestan. Vrhunac filma događa se tokom nacističke okupacije, kada Jan Dite stupa u ljubavnu vezu s nemačkom učiteljicom gimnastike Lizom. U njihovom odnosu sazdana je hrabalovski satirično sva apsurdnost i grotesknost ratnog doba i nacističke politike. Radi udaje za Lizu on se podaje nacističkom režimu i biva rastrgan moralnim dilemama koje dovode do potpunog otuđenja od sebe, svoga deteta i Lize…

... Jan Dite je tipičan hrabalovski (anti)junak. Dečak koji nije obdaren preteranom visinom, ali jeste, shodno tome, tipičnim hrabalovskim nadimcima – Prcek, Pikolo i sličnim. Janu to ne smeta da meteorski napreduje u životu. Vezan je za ugostiteljstvo, uči za kelnera i to od najboljih. Ćutljiv je i ne previše upečatljiv, ali to ne samo da mu ne smeta da bude uspešan na poslu, već i da bude neodoljiv za najatraktivnije žene, neretko i za glavu više od njega. I kako vreme prolazi, Jan je sve bolji i bolji, sve uspešniji i na poslu i kod žena. Vole ga i nadređeni konobari, vole ga vlasnici hotela, a izgleda da ga vole i uvaženi gosti. Abisinijski car pre svih, za gozbu u kojoj je caru priređena pečena kamila punjena antilopama punjenih prasićima punjenih jarebicama punjenih ribama punjenih jajima... bajkovito slasno...

... Jana kroz život prate i vode dve glavne osobine: frustrirajući kompleks manje vrednosti uzrokovan njegovim izrazito niskim rastom i pohlepa grandioznog opsega. Te njegove osobine međusobno su uslovljene jer mu pohlepa služi da se obogati i tako se svojim bogatstvom izdigne iznad ljudi, koje oduvek, usled svoje niskosti , gleda odozdo, iz mišje perspektive. On je tipični oportunista koji iz svake situacije gleda da izvuče neku ličnu korist, a to začudo, na svoju radost i veselje, konstantno i uspeva. Kako ga pratimo kroz tridesetogodišnji vremenski period(predratni, ratni i posleratni period Čehoslovačke) tako naš (anti)junak postaje i svedok turbulentne istorije i njenih neprestanih mena, istorije koja  kontinuirano neverovatno pretvara u stvarnost, i to nažalost, nauštrb i štetu malih običnih ljudi, baš ovakvih poput Jana konobara, koji su se s istorijom primorani rvati celog svog života. U romanu Bohumila Hrabala( stalnog saradnika Jiržija Mencela, po čijem je romanu urađen i ovaj izvanredni film) opisani događaji odišu kabaretskom, vodviljskom atmosferom vedrine i komičnim prikazom zbilje, te su Hrabalov rukopis i Mencelov film svojevrsni miks poetizacije i humorizacije stvarnosti. Oni svoje književne i filmske stranice ispisuju s lakoćom, dinamično i bez zastajkivanja, a junakovi opisi tekućih, aktuelnih događanja često bivaju prekidani prisećanjima na neke bivše, već minule događaje na koje ga nešto iz sadašnjosti podseti, pa Hrabalov rukopis i Mencelov film  uveliko podsećaju na čudesni tok svesti, ali naglašeno duhovitog introspektivnog karaktera…

… A onda dolazi i predratno vreme i sve izvesnija invazija Nemaca. Jan upoznaje Lizu, koja je zaljubljena u Hitlera i ubeđena u supremacionističku ulogu sopstvene rase, ali dok je Adolf odsutan, ni češki konobar nije loša prilika. Počinje rat, Jan je i dalje isti onaj Jan, nezaineteresovan, apolitičan, naivan i zaljubljen, ali je i sve manje Čeh, iako jedan drugi junak u ovom filmu lepo konstatuje – ’’Mi Česi ne vodimo ratove'“. Ipak, zahvaljujući vezi sa Lizom konačno ispunjava svoj dečački san i postaje milioner i vlasnik hotela, ali nakon završetka rata na scenu stupa i najnovija vlast, komunisti. Za svaki milion zarađen tokom okupacije Čehoslovačke, nesretni Jan dobija po godina zatvora. Ali, ovo nije i kraj filma... Druga priča, povezana sa prvom, bavi se samo kratkim periodom Janovog kasnijeg života kada, nakon godina provedenih u zatvoru, on traži mir i samoću u jednom napuštenom nemačkom selu čiji su stanovnici nakon rata proterani. Tamo ima dva suseda – profesora koji pravi muzičke instrumente i njegovu pomoćnicu Marselu koja flertuje s Janom. Njena mladost i životna snaga oživljavaju sećanja na njegove ljubavne avanture iz mladosti... Na kraju naš bezimeni konobar, umoran od života odlazi u samoću šume, u anonimnost, i bežeći od ljudi i svoga lažnog ja odaje se pisanju, kako bi tako našao put natrag kroz svoj život, i pisanjem propitao samoga sebe, prokrčio sebi stazu do svoje suštine, kao i do spoznaje o smislu života, čiji mu se kraj neumitno približava... Tako naizgled lagana hrabalovska humoreska otkriva svoju dubinu i pretvara se u autentično književno i filmsko remek delo, priču o jednom životu koji se istrošio u prilagođavanju istorijskim, društveno-političkim menama, ali pri kraju i oplemenio, rešavajući se samoljubivih egoističnih naslaga i tereta oportunizma, rousseauovskim povratkom u prirodu… 

... Adaptirajući  još jednom književno štivo kontroverznog književnika i boema Bohumila Hrabala, Mencl nanovo realizuje delo sličnog senzibiliteta poput prethodnika (Strogo kontrolisani vozovi, Ševe na žici…) - široko omiljenog, autohtonog češkog humora – smelu mešavinu Fellinija, nemih slapstick-komedija (manje verbalne, a više vizuelne potke), razigranih nadrealnih sekvenci i gorkoslatke drame. Pritom je hibrid komičnog i tragičnog dat u savršenom odnosu i odmerenom tonu – bez banalnosti. Finalno čak simbolističko-ekspresionistički melanholičan, Mencl u Služio sam engleskog kralja izrazitom senzibilnošću uobličava Hrabalovo karelčapekovsko filozofsko-utopističko, poimanje malog čoveka u vrtložnoj smeni epohalnih režima. Tehnike kojima se pritom služi, a sve ogrnute ruhom humorne komedije i specifične nostalgičnosti  jesu sarkazam, ironija, cinizam…

... Služio sam engleskog kralja dopadljiva je priča o zbunjenom, dobrodušnom naivcu koji napreduje u životu koristeći povoljne okolnosti i profitirajući na slučajnim susretima i događajima. Vrlo lepo snimljen, na stvarnim lokacijama, od elitnog praškog hotela do češke provincije, film pruža duhovit osvrt na prilike u Češkoj u nekoliko decenija, posebno se usredsredivši na prikaz nacističke okupacije i posleratnih problema. Mencl još jednom maestralno ekranizuje lucidno delo češkog književnog klasika Bohumila Hrabala, tvoreći razigranom dinamikom i ekspresionističkom lepotom kadrova, svojim karakterističnim melanholičnim, gorko-slatkim humorom priču o još jednom malom čoveku u vrtlogu burne češke istorije. Služio sam engleskog kralja odraz je u ogledalu Mencelovog viđenja sveta i rodne Češke iz ugla sasvim običnog čoveka bačenog u haos jednog apokaliptičnog vremena, suptilna komedija nostalgije i oštra drušvena satira. To je klasična Hrabalova lirična pripovest o životu jednog malog običnog čoveka, punog slabosti i mana koja istovremeno postaje hronika  o jednom vremenu, turobnom i teškom, punom iskušenja i previranja, ali s porukom o neuništivosti čoveka koji se kroz povesne mene probija tegobno i ne bez posledica, ali ustrajno i postojano, pretvarajući stvarnost u neverovatno, ali i omogućujući da i ono neverovatno postane stvarno, realno i svakodnevno... U filmu nastupaju češki glumci Ivan Barnev, Oldrich Kaiser i Martin Huba, te nemačka glumica Julia Jentsch...

... Od Strogo kontrolisanih vozova(1966.), preko Hirovitog leta(1968.), Ševa na žici(1969.),Striženo, skraćeno(1980.), Selo moje malo(1985.), do ništa manje genijalnih Doživljaja dobrog vojnika Čonkina(1993.) i  Služio sam Engleskog kralja (2006.), proteže se jedna briljantna, crnohumorno-satirična odiseja velikog filmskog stvaraoca Jiržija Mencla i jednog kreativnog i duhovitog – češkog filmskog talasa koji još uvek snažno zapljuskuje obale svetske kinematografije i donosi joj svežinu slobode i osmeha neuništivog duha humora i čiste radosti življenja...  

    Ali, ako pokušate da pričate o takvim stvarima na ozbiljan način, ispašćete smešni, kako je to lepo definisao besmrtni klasik češkog humora i filma – neponovljivi Jirži Mencl.


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.