ponedjeljak, 2. kolovoza 2021.

Dragan Uzelac | The Doors: ,,The Doors“ (1967.)

     

Nakon nekoliko meseci napornog početničkog rada, probijanja po klubovima i losanđeleskoj sceni, okupljeni u postavi: Jim Morrison - vokal, Robby Krieger -gitara, Ray Manzarek, klavijature, bas i John Densmore – bubnjevi, američki kultni bend  ’’the Doors“ početkom 1967.(tačnije 4. januara) objavljuje istoimeni prvi album(ploča je snimana u periodu od 29. avgusta do 23. septembra 1966., u Sunset studiju, Hollywood, California, pod dirigentskom palicom producenta Pola Rotčajlda, firmu Elektra records, L.A.)... Era psihodelije i antisistemskog bunta bila je u punom jeku, preteći da jednom zauvek promeni iz temelja američko društvo zaglavljeno u besmislu rata u Vijetnamu i sukobu sa vlastitom mladošću nezadovoljnom društvom u kojem je odrastala ne videći perspektivu ... 

... Na pozornici the Doors izgledaju kao da su u nekom svom svetu. Pesme su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kada se završe, nastaje trenutak tišine. Nešto novo je ušlo u prostoriju, objašnjavao je umetničku filozofiju benda the Doors Jim Morrison, upravo svršeni student filmske režije na UCLA univerzitetu, pesnik, ideolog benda, buntovnik s razlogom i čovek koji je bukvalno živeo i umro za umetnost, saževši čitav ljudski vek u vlastitih 27 godina života i četiri godine the Doors odiseje... 

... Gledano iz istorijske perspektive, ovo vreme će verovatno podsećati na doba trubadura u Francuskoj. Sigurno će izgledati neverovatno romantično. Mislim da će buduće generacije smatrati da smo bili veoma dobri, s obzirom na mnogobrojne promene do kojih je došlo u naše vreme a kojima smo upravljali sa toliko duha. Ovo je kulturna i duhovna renesansa poput one na kraju epidemije kuge u Evropi kada je bila desetkovana polovina stanovništva. Ljudi su tada igrali, nosili šarenu odeću. Sve je podsećalo na neko neverovatno proleće ... 

    ... Džim Morison bio je u svom svetu poezije, radikalne pobune i snova izmaštani lik, ali gotovo surovo realan - gospodin Modžo Rajzin ( pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman ) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda the Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda... Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece... Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu( kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost - public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i lud da potpali i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena... Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran ( kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ’’zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv... A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove... 

... Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila...

... Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima.  

    Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ’’vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove... Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog... Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao... Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju... Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja... Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće ...

    Prve nedelje januara 1967. objavljen je debi album ’’ The Doors“ i singl ’’Break on through“. Bio je to kompleksni, ,’’džojsovski“ pop, muzički snažno, uronjeno u jazz i blues tradiciju Amerike, i poetski nadahnuto, veoma impresivno delo moderne rock and roll muzike, morrisonovska dionizijska umetnost pobune i romantičnih vizija i snova, jedno od onih dela iz šezdesetih kada su ljudi verovali da umetnošću i snovima mogu da promene sve(t), da odu s one druge strane stvarnosti i uklone uzroke straha i bola. Blejkovska vrata percepcije i pročišćenja čula napokon su otvorena, barem malo, omogućivši muzici i poeziji da prosto eksplodiraju... 

... Promena mora doći iznutra, ljudi moraju postepeno zadobiti moć i stvoriti viziju humanosti, pa tek onda promeniti nešto, govorio je Manzarek o smislu misije. The Doors su postojali u svom vlastitom kosmosu. Bili su uvek mnogo više nihilistični nego psihodelični. Sve vreme su imali blues osnovu i nikada nisu bili hipi... 

Ti znaš da dan razara noć

i da noć razara dan.

Znaš da sam hteo da pobegnem

hteo da se sakrije

beži na drugu stranu, beži...

     Nakon emotivne i poetske eksplozije vrata(percepcije) se širom otvaraju, zvuk Manzarekovih klavijatura diže atmosferu, dok Morrison uleće na podijum stvarnosti borbenom i blejkovskom vizijom Break on through to the other side i otvara izvrsnu priču jednog od najuzbudljivijih debi albuma u istoriji popularne muzike... Pesma koja je bila njihov prvi, ultimativni singl, najava nadolazećih jahača oluje i moderne apokalipse jednog prelomnog vremena, bila je čudesni spoj raznorodnih muzičkih uticaja – od brazilske bossa nove provučene kroz bubnjeve džeziranog Džona Densmora, preko zvuka takođe džeziranih klavijatura čudesnog Reja Manzareka(formiranog pod snažnim uticajem čikaškog bluza), nadahnutog muzikom čuvenih džez majstora Joao Gilberta i Stan Getza, sve do magičnog gitarskog rifa jedinstvenog Robija Krigera(jednog od budućih ključnih autora benda, uz Morisona, naravno) na kojeg je uticala klasična bluz numera Shake your moneymaker(by Elmore James), ali verzija te pesme vrsnog bluz maestra usne harmonike – Paula Butterfielda...

Pusti me da prespavam u kuhinji tvoje duše

da ogrejem misli na tvojoj toploj peći.

Ako me oteraš draga,

moraću da lutam,

i posrćem sam u neonskoj šumi...

 
    Predivnom lirikom ’’ Remboa u kožnoj jakni“, Džima Morisona, dostojnom poštovanja i divljenja, pesma Soul kitchen( po mišljenju nekih od muzičkih kritičara tog vremena bila je to Morisonova verzija pesme Gloria, čuvenog irskog kantautora Van Morrisona, dok je postojalo i mišljenje da pesma asocira i na čuvenu Dilanovu Blowin’ in the wind) prikazuje svu snagu i raskoš talenta poete Morrisona( pesma je nastala još u vreme njegovih lutalačkih, boemskih dana nakon završenih filmskih studija i odlaska od kuće, u vreme boravka u Venice west, čuvenoj meki bitnika na obali Pacifika i američkih otpadnika od sistema) i energiju benda u naletu - odmerenu, funkcionalnu gitaru Kriegera, bubanj Densmorea i klavijature Manzareka koji grade jedinstvenu, karnevalsku, pozorišnu atmosferu, dajući poeziji razuzdanog trubadura na granici ekscesa, lepote i bola uzvišenost i krila za uzletanje na drugu stranu, iza proćišćenih vrata percepcije, tamo gde se stiže samo jakom verom i istrajnošću vlastite misije... Daleko od klasičnog prašenja rock and roll svirke i jednostavnih ljubavnih poruka, Dorsi se kreću ivicom sečiva, razapeti između suprotstavljenih krajnosti, kreću se iznad ponora koji deli dva sveta na konopcu razapetom vlastitom silovitom energijom, smelošću i snovima. Nostalgična melanholija kristalnog broda odvodi slušaoca na daleko, čulno putovanje ka nedostižnoj slobodi. Ređaju se moćne slike stvorene unutar ’’zlatnog rudnika“ dok Crystal ship traži spas i mirnu luku unutar tople i čiste duše devojke... I za ovu, kao i za brojne čudesne Morisonove poetske slike, postojala su razna tumačenja i nagađanja – kako su nastale i na šta su se odnosile. Postojalo je mišljenje( na osnovu činjenice da je autor pesme, Džim Morison, kao i mnogi mladi ljudi tog vremena koristio razne narkotike - od LSD do amfetamina) da je pesma zapravo snoliki Morisonov narkotični trip( njegovo halucinogeno iskustvo pod uticajem kristala amfetamina), ali, Džon Densmor, bubnjar Dorsa i Morisonov frend je jednostavno objasnio da je Džim napisao ljubavnu pesmu svojoj  tada već bivšoj devojci Mary Werbelow... Ipak, činjenica je da je Džim pesmu stvorio jedne čudesne noći na kalifornijskog plaži zvanoj    Isla Vista, nakon konzumiranja halucinogena LSD-a, više nego popularnog i još uvek legalnog u to neverovatno slobodarsko vreme, sredinom šezdesetih godina prošlog veka... 

Reci mi gde se krije tvoja sloboda,

ulice su polja koja nikad ne umiru,

oslobodi me razloga zbog kojih

ti radije plačeš, ja radije letim... 

Da li je ta devojka bila ’’lavica dvadesetog veka koja nikad ne kasni“... 

Ona je lavica svih kul tipova

ona je lejdi koja te uvek čeka,

otkad se otkačila škole, ne gubi ni čas,

ne gubi vreme na suvišne stvari,

prava je riba dvadesetog veka... 

    Twentieth century fox, predivnog gitarskog uvoda, prepuna je strasti i iskrenih emocija, energična, lucidna, vrckava, prepuna modernog ludila sveta tako proračunatog i ni malo naivnog... Nadahnutu skicu cool devojke( verovatno njegove kosmičke devojke i saputnice Pamele Korson, koja je jedina umela sa njim i ostala sa njim, uprkos svemu, do samog kraja, kraja jedne tragične pariske noći) smenjuje kabaretski ugođaj Alabama song, karakterističnim baritonom razigrana, bez tenzije, lagano, kao putovanje koje vas na ništa ne primorava. Karnevalska raskalašnost, čista radost življenja, proleće života, raspevanost trubadura na pragu novih horizonata, neistraženog. Bila je to hipnotička, raskalašna teatarska verzija čuvene numere iz dvadesetih godina dvadesetog veka čiji su autori( gotovo neverovatan podatak za numeru koju je uradio jedan rokenrol bend) bili kultni nemački pozorišni reditelj i poeta Bertolt Brecht i nemački kompozitor Kurt Weill... 

Pa, pokaži mi put
Well, show me the way

Do sljedećeg viskija
To the next whisky bar

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why 

Pokaži mi put
Show me the way

Do sljedećeg viskija
To the next whisky bar

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why 

Jer ako ne nađemo
For if we don't find

Sljedeći bar viskija
The next whisky bar

Kažem vam da moramo umrijeti
I tell you we must die

Kažem vam da moramo umrijeti
I tell you we must die

Kažem vam, kažem vam
I tell you, I tell you

Kažem vam da moramo umrijeti
I tell you we must die 

Oh, mjesec Alabame
Oh, moon of Alabama

Sada se moramo pozdraviti
We now must say goodbye

Izgubili smo dobru staru mamu
We've lost our good old mama

I mora da ima viski, oh, znate zašto
And must have whiskey, oh, you know why 

Oh, mjesec Alabame
Oh, moon of Alabama

Sada se moramo pozdraviti
We now must say goodbye

Izgubili smo dobru staru mamu
We've lost our good old mama

I mora da ima viski, oh, znate zašto, da
And must have whisky, oh, you know why, yeah 

Pa, pokaži mi put
Well, show me the way

Do sljedeće djevojčice
To the next little girl

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why 

Pokaži mi put
Show me the way

Do sljedeće djevojčice
To the next little girl

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why

Oh, ne pitaj zašto
Oh, don't ask why 

Jer ako ne nađemo
For if we don't find

Sljedeća djevojčica
The next little girl

Kažem vam da moramo umrijeti
I tell you we must die

Kažem vam da moramo umrijeti
I tell you we must die

Kažem vam, kažem vam
I tell you, I tell you

Kažem vam da moramo umrijeti
I tell you we must die 

Oh, mjesec Alabame
Oh, moon of Alabama

Sada se moramo pozdraviti
We now must say goodbye

Izgubili smo dobru staru mamu
We've lost our good old mama

I mora da ima viski, oh, znate zašto
And must have whisky, oh, you know why

 ... Pop klasik Robbyja Kriegera Light my fire, bio je apsolutni hit singl Dorsa koji im je omogućio proboj, novac i dao slobodu daljeg stvaranja, predstavljao je znak raspoznavanja ranih Doorsa( aprila 1967. objavljen je kao singl, u svom skraćenom, dinamičnijem izdanju)). Bila je to numera koja je nastala početkom 1966.(unutar ključne dve godine za formiranja benda – 1965.-1966., njegovo sazrevanje kroz nastupe po klubovima Amerike, posebno Los Anđelesa) i koja je po rečima samog autora, Robija Krigera, bila inspirisana melodijom pesme Hey Joe i lirikom pesme Play with fire, benda The Rolling stones( koji je uzgred bio jedan od omiljenih bendova Dorsa, pre svega Džima Morisona), numera koja se počevši od aprila 1966. konstantno brusila i doterivala kroz žive nastupe benda, sve do trenutka snimanja za prvi album Dorsa. Manzarek naprosto dominira zvukom svojih klavijatura i bas linijom proizvedenom na njima, predvodi bend, uliva početno samopouzdanje i muzički gradi raskošno, hitmično delo( sa impresivnom solo deonicom na svojim magičnim klavijaturama koja se prepliće sa jedinstvenim zvukom Robijeve gitare, čudesnim muzičkim putovanjem jednog neverovatnog, kreativnog i psihodeličnog vremena nestvarnih improvizacija) zajedno sa Krigerom u pozadini, gradi jednu intrigantnu priču koja i dan danas neobuzdano izgara kroz vreme paleći nove vatre i golicajući maštu novih pionira undergrounda. ’’Mi se obraćamo istim ljudskim potrebama kao klasična tragedija ili rani južnjački bluz“ , objašnjava the Doors viziju Morrison. ’’Možete to shvatiti kao seansu u okolini koja je postala neprijatna za život - hladna, ograničavajuća. Ljudi osećaju da umiru u ružnom krajoliku. Ljudi se skupljaju na seansama da prizovu, ublaže i oteraju zlo. Pomoću pevanja, plesa i muzike oni pokušavaju lečiti bolest, pokušavaju povratiti ponovo harmoniju u svet“. Kriegerova psihodelična gitara, sa puno slajda i pritajenog nemira, gradi atmosferu, uvodeći ’’devojčino paljenje ljubavne vatre“ morisonovskim strasnim i grčevitim vokalom do klimaksa... 

    Klasični diksonovski blues Backdoor man otvara drugu stranu ploče. Bio je to smrtonosni spoj blues tradicije i senzualne, provokativne, veoma opasne the Doors magije, izvorište strasti i nepresušne energije, duh Indijanaca, starih bluesera i Jima Morrisona, čiji uvodni bolni usklik sublimira svu lepotu divljine, duh slobode predaka, šamanski impuls koji predvodi ples izlečenja i kroz trans električnog impulsa oslobađa naslaga civilizacijskih zagađenja duše... U muzičkom smislu, bila je to ključna karika the Doors magije - taj savršeni spoj čudesnih blues putovanja, improvizacije, pozorišnog ugođaja i oslobađajuće lepote poezije... 

Wha, yeah!
C'mon, yeah
Yeah, c'mon, yeah
Yeah, c'mon
Oh, yeah, ma
Yeah, I'm a back door man
I'm a back door man
The men don't know
But the little girl understand
Hey, all you people that tryin' to sleep
I'm out to make it with my midnight dream, yeah
'Cause I'm a back door man
The men don't know
But the little girls understand
All right, yeah
You men eat your dinner
Eat your pork and beans
I eat more chicken
Than any man ever seen, yeah, yeah
I'm a back door man, wha
The men don't know
But the little girls understand
Well, I'm a back door man
I'm a back door man
Whoa, baby, I'm a back door man
The men don't know
But the little girls understand 

... Klasični, hipersenzibilni, nadahnuti, duhoviti i provokativni čikaški blues – Back door man, numera legendarnog Willie Dixona, jednog od najznačajnih bluzera u celokupnoj istoriji umetnosti sveta ,, gde se dobar čovek oseća loše“, bila je kao stvorena za Džima Morisona i debi album Dorsa čija se muzika, pre svega, napajala sa bluz izvora, crpeći snagu jednog jedinstvenog duha Amerike – slobodne, drugačije, strastvene i iskrene, hrabre da bez uvijanja kaže ono što misli – na veoma lucidan, duhovit i kreativan način... Bila je to pesma, tačnije blues standard koji su mnogi blues i rock and roll umetnici uvrstili na svoj repertoar, udahnuvši mu, svako na svoj jedinstven način posebnost umetničkog nadahnuća … Pesmu je pre svih snimio Howlin’ Wolf, godine 1960. … kao jedna od čikaških legendi, jedan od najuticajnijih bluzera koji su oplemenili svet bluza i potonjeg rokenrola …

… Morisonov blues uzdah u uvodu pesme, potom krik prepun srastvenog predavanja, jakog emotivnog naboja, proživljenosti trenutka uvodi nas snažnim dahom blues tragike u ovu ljubavno-ironičnu temu, dvosmislenost i duh bluesa … bez nepotrebne romantike, ogoljeno, hipersenzibilno, razarajuće … Teatarski momenat frontmena Džima oseti se na svakom koraku, u svakom uzdahu i otpevanoj reči … Ovaj moćni bluz, bluz o ljubavnoj prevari i sladostrašću, svojom unutrašnjom snagom i višesmislenošću teksta lagani je morisonovski uvod u apokaliptićni deo albuma prvenca, puta u onostrano, melanholično, nihilistično, selinovsko … uvod u ,, End of the night” mrak, a potom i poemu o kraju svega i konačnom razrešenju ljudske bluz tragike u kovitlacu smrti i edipovskoj kataklizmi, uvod u ,,The end” … jedanaest minuta dugo i krivudavo putovanje u srce morisonovske tame i prolazak kroz vrata KRAJA … 

Va, da!

To sam ja, aha

Da, to sam ja, da

Da, to sam ja

Oh, da, ma

Da, ja sam tip za stražnja vrata

Ja sam tip za stražnja vrata

Ljudi ne znaju

Ali male curice razumiju

Hej, vi svi ljudi što pokušavate spavati

Ja sam izašao da obradim svoj ponoćni san, aha

Jer ja sam tip za stražnja vrata

Ljudi ne znaju

Ali male curice razumiju

Sve u redu, aha

Vi muški jedite svoju večeru

Jedite svoju svinjetinu i grah

Ja jedem više ,,piletine”

Nego je ijedan čovjek vidio, aha, aha

Ja sam tip za stražnja vrata, va

Ljudi ne znaju

Ali male curice razumiju

Pa, ja sam tip za stražnja vrata

ja sam tip za stražnja vrata

oa, dušo, ja sam tip za stražnja vrata

Ljudi to ne znaju

Ali male curice razumiju…

 … Po rečima bubnjara grupe – Džona Densmora, pesma je bila ’’duboko seksualna i nagonila je na pokret”… Naročito je bila zapaljiva verzija ove pesme koju su Dorsi tri godine kasnije snimili za svoj koncertni ,,Absolutely live” album … Sam naziv pesme dovoljno je rečit i u kulturi američkog Juga – kulturi bluesa i njegove Delte označava muškarca koji je u vezi sa udatom ženom, tako da se koristi za stražnja(back door) vrata kao izlaz koji muškarac, ljubavnik koristi pre no što se muž vrati kući … Klasična blues vragolasta lirika, natopljena je strašću, seksualnošću, odnosom muškarca i žene unutar kojeg uvek nešto žestoko varniči i jakom emocijom stvara pesmu …

… Autor pesme, Vili Dikson, snimio je za svoj album ,, I am the blues” 1970. godine, dok je pesma doživela i niz drugih, značajnih obrada – od pomenutog Howlin’ Wolfa, a potom i Johna Hammonda do recimo grupa Chicken shack ili pak Blues project …

… Džimova verzija ove moćne bluz numere sa Dorsima ima posebnu vrstu gorčine, atmosferu zgusnute, melanholične senzualnosti jednog bluz očajnika, rezigniranog buntovnika i umetnika koji se ni u kom smislu nije štedeo dajući se u svakom trenutku stoprocentno … Liričnost, sjajne gitarske deonice rolanja na bottleneck blues klizaču i čudesnim Manzarekovim klavijaturama … Pesma se razvija lagano, iz dubina južnjačke voodoo tame ka svetlosti nekog novog horizonta tek otvorenih ,,Vrata” … Džim je iznosi sa strahovitim emotivnim nabojem, gotovo krikom bola u glasu. Na laganoj i klizećoj, razigranoj bluz vatri Manzarekovih klavijatura i Krigerove slajd gitare Morison pleše svoj besmrtni bluz uvodeći slušaoca u čudesni svet jedinstvene psihodelične ,,The Doors” bluz magije, okrutnog morisonovskog teatra … Čudesni svet lirike i snažnih emocija, krika melanholije i neizrecivosti neke neodređene radosti postojanja, seksualne energije drugačijih i potentnih …

 

... Volim da pevam blues - ta slobodna duga blues putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavno izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad blues počne, i onda samo posmatraš kuda će te odvesti. 

    Nakon solidne I looked at you, prostire se kontemplativno, nezemaljsko selinovsko mračno poetsko putovanje Džima Morisona zvano End of the night, putovanje na kraj noći potpomognuto duhom romantičarskog vizionara Vilijama Blejka i njegove mistične poetike, spoj melanholije, tragike, večne potrage i nemira na kraju noći. Iza zvučne kulise Doorsa prostire se široko polje nedosanjane poezije i njene opasne vatre koja sagoreva i najjače, one koji putuju na kraj noći... Nakon što je izjavio da ’’život boli mnogo više od smrti“ Džim Morison je krenuo putem vlastite beskrajne poetske noći, putem bez povratka kojim idu samo oni najhrabriji koji iskreno veruju ili ginu, ne štedeći se nikad... Prizvuk očaja lagane kapitulacije je tu – Džim samo konstatuje neminovnost kraja, neprilagođenost svakog istinskog buntovnika isuviše senzitivnog za ovaj svet... Slatke radosti ostaju sa gomilom, daleko iza njega... Njegov krst sasvim je drugačije namene i težine, pretežak za većinu... Bližio se kraj smehu i finim lažima, noći u kojoj je morao probati smrt... 

Nisu svi rođeni za slatke radosti,

neki su rođeni za beskrajne noći, za kraj noći... 

    Neka neodređena jeza, tama i nemir sve vreme provejavaju između redova i tonova. I kako su klasični uticaj Kurta Weilla i Bertolda Brechta dali neviđenu, čudesnu kabaretsku notu predivnoj Alabama song, odvodeći nas pozorišnom atmosferom u središte poetskog sveta Morisona, modernog trubadura, tako je End of the night, nastala pod snažnim uticajem još jednog otpadnika, francuskog knjževnika Luja Ferdinanda Selina i njegovog kultnog romana Putovanje na kraj noći – sumornog i nihilističnog viđenja sumraka savremene civilizacije, sartrovske mučnine koja se zgražava nad prazninom modernog sveta i krahom svih pravih vrednosti, svojom tamom oslikala ničeansku, mračnu putanju morisonovske autodestruktivne putanje koja će se okončati u tragici i tajni jedne julske, pariske noći, Leta gospodnjeg 1971. ...

 ... Ako je modernizam predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda je bitnik i pesnik Morrison sve to do krajnosti pretvorio u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, proizašavši iz kulturnog rascepa Amerike, podeljene veoma oštro turbulentnih šezdesetih godina 20. veka. Tokom druge polovine pomenute decenije, nastupajući kao frontmen i pesnik unutar benda The Doors, Morrison biva označen kao simbol  radikalnih, antisistemskih buntovnih snaga, oličenje pobune mase mladih ljudi, alternativnih, underground pokreta, nihilistični antijunak  veoma opasan po društvo...

... Džim Morison bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume... Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen , zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti... Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ’’lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla ... Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan...

     Nakon Take it as it comes, zloslutni zvuk gitare uvodi album poslednjom pesmom u mračno, apokaliptično, edipovsko, jedanaest minuta dugo putovanje, unutrašnji svet Morrisona Jima... 

Ovo je kraj, divni prijatelju,
ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj
naših velikih planova, kraj
svih pravih stvari, kraj,
bez blagoslova, iznenađenja, kraj.
Nikad te više neću pogledati u oči.
Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?

Izgubljeni u pustinji patnje,
u kojoj su sva deca poludela,
sva deca poludela,
od čekanja kiše.

Opasnost vreba na kraju grada,
leti cestom kraljeva.
Čudesni prizori u rudniku zlata.
Kreni na zapad, draga.
Uzjaši zmiju, uzjaši zmiju,
hitaj do jezera, drevnog jezera,
zmija je, draga, sedam milja duga,
uzjaši zmiju,
staru, ledenu kožu.
Zapad je najbolji, Vest je the best,
samo ti dođi,
a ostalo prepusti nama.
Plavi autobus nas zove,
plavi autobus nas zove.
Hej, vozaču, gde nas to vodiš?

Ubica se probudio u praskozorje,
navukao čizme,
nabacio lice sa drevnih slikarija,
i krenuo niz hodnik.
Ušao je u sobu svoje sestre,
posetio svoga brata,
a onda krenuo hodnikom.
I stigao do vrata,
i pogledao unutra,
„Oče?“
„Molim, sine?“
„Hoću da te ubijem.
Majko, hoću da...“

Hajde, draga, okušaj sreću sa nama,
okušaj, draga, sreću sa nama.
I nađi me u dnu plavog autobusa...

Ovo je kraj, divni prijatelju.
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj.
Boli me što te puštam da odeš
jer me nikada nećeš slediti.
Kraj je smehu i finim lažima,
kraj noći u kojoj smo probali smrt,
kraj.

 

     Poema The End je na neki način predstavljala edipovsku psiho-dramu, obračun sa onima koji su Morrisona stvorili - njegovim roditeljima, i jedinim pravim prijateljem, tj. sa njim samim - Jimom Morrisonom. Savršena psihološka autobiografija u stihu( snimljena u potpunoj tami i kliničkoj tišini studija, uz jedinu svetlost koju su činile upaljene sveće kraj samog Morisona,  naglašavajući dramatiku apokaliptične teme) i neprijatno iskrena melodrama dovodi nas do suštine Morrisonovog bunta s razlogom –’’Ubij oca, pojebi majku!“. Podsvesna želja za uništenjem onih koji su mu dali život značila je potrebu za odbacivanjem svih nametnutih zakona ( od državnih do verskih) i brutalno iskrenu potrebu za nesputanošću, bezgraničnošću i slobodom življenja i stvaranja... 

... Pesma koja je u svom povoju krenula svoj čudesni put ka jezi smrti, konačnom kraju jednog jedinstvenog poete, buntovnika s razlogom i hipersenzibilne, tragične duše u kovitlacu jednog burnog, prelomnog vremena, kao ’’obična“ ljubavna pesma, opraštaj od Džimove srednjoškolske ljubavi, već pomenute devojke Meri, vremenom je prerasla u jedanaestominutni apokaliptični edipovski ep ... Po rečima samog Morisona početak je izgledao ovako : ’’Kad god čujem ,, Kraj“, ona za mene ima drugačije značenje. Počelo je kao jednostavna opraštajuća kompozicija, verovatno namenjena bivšoj devojci, ali uvideo sam da bi mogla da bude i opraštanje od detinjstva. Nisam siguran ... Mislim da je dovoljno složena i univerzalna u svojoj maštovitosti da bi mogla da bude bilo šta što neko poželi“. Mračna Morisonova priča o smrti, konačnom čovekovom kraju kao jedinom istinskom prijatelju, ogoljena simbolistička poema u ovitku Edipalnog kompleksa i bošovskih zastrašujućih slika Morisonovih psiholoških razdirućih kompleksa i košmara, demona koji ga nikad nisu napustili ostavljajući ga utamničenog na graničnim egzistencijalnim područjima kao stranca, usamljenika rođenog za beskrajne noći, snimljena je u prostoriji sa potpuno ugašenim svetlima uz treperenje  sveća koje su gorele kraj samog Morisona, kraj njegove tame koja ga je duboko prožimala i razdirala ... transponujući se u besmrtnost stihova jedinstvenog poete ... 

... Hipnotički zvuk gitare Robija Krigera koja zloslutno zvuči kao indijski sitar i bubnjevi Džona Densmora dizajnirani da zvuče kao još jedan indijski, mističnim tonom obojen instrument – tabla, uvode nas u jedanaestominutni turobni, magični ep poniranja u oniričke, mračne slojeve Morisonove kompleksne ličnosti ... Stihovima ... 

Ovo je kraj, divni prijatelju,         

ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj,

naših velikih planova, kraj,

svih pravih stvari, kraj,

bez blagoslova, iznenađenja, kraj.

Nikad te više neću pogledati u oči.

Zamisli šta će biti sa nama

sa nama tako bezgraničnim i slobodnim

kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca

u zemlji očaja?... 

... Uznemirujućom poetikom uplovljavamo u jedinstvenu psihološku dramu jednog romantičnog lirika, stranca u zemlji očaja, na njegov put bez povratka, kosmičko putovanje ’’plavim autobusom“koji hipotetički simbolizuje drevni egipatski solarni brod i neizrecivost uznemirujuće mistike plovidbe stihovima ka beskonačnosti, većnosti i konačnom, Edipalnom obračunu Džima Morisona sa vlastitim ocem, autoritativnim pomorskim admiralom, komandantom američke vojske( kojeg podsvesno želi da ukloni, ubije) i majkom, sveprisutnom u njegovom usamljeničkom odrastanju bez odsutnog oca( koju podsvesno želi da pojebe) ... 

The killer awoke before dawn

He put his boots on

He took a face from the ancient gallery

And he...he walked on down the hallway, baby

Came to a door

He looked inside

 

Father?

Yes, son?

I wanna kill you

Mother...I want to...

Fuck you, mama, all night long

Beware, mama

Gonna love you, baby, all night

 

Come on, baby, take a chance with us

Come on, baby, take a chance with us

Come on, baby, take a chance with us

Meet me at the back of the blue bus

Meet me at the back of the blue bus,

Blue rock,

Blue bus,

Blue rock

Blue bus.

 

Kill! Kill!

 

This is the end, beautiful friend

This is the end, my only friend, the end

Hurts to set you free

But you'll never follow me

The end of laughter and soft cries

The end of nights we tried to die

This is the end … 

... ’’Ubica je obuo čizme, uzeo lice iz antičke galerije i prošetao niz hodnik. Otišao je kod sestre u sobu, pa kod brata i onda je došao do sledećih vrata i provirio unutra. 'Oče?', 'Da, sine?', 'Želim da te ubijem'. 'Majko... želim da te j...m“… Sitar u pozadini neprestano ponavlja nekakvu mantru i vuče nas u dubinu podsvesnog, nečega opasnog, apokaliptičnog i ugrožavajućeg, u ono jungovsko podsevseno ali i nešto jako lično, morisonovsko … Ono što pravi teskobu i težinu u pozadini teksta je činjenica da opasnost ne dolazi spolja, opasnost je unutar kuće. Taj neko ide od vrata do vrata i čini jezivo delo. Snimanje matrice za finalnu verziju, (sa tekstom "Majko želim da te j...m")  bilo je tegobno, sa mnogo ponavljanja. Morison to nije mogao da uradi bez dobre količine alkohola. Iste noći, u stanju regresije  izazivanog pijanstvom vratio se u studio i demolirao ga protivpožarnom penom. Očigledno mu nije bilo lako da izrazi nešto što je ne priča o Edipu, kako neki vide, već o opasnosti koja dolazi iznutra, od onih koji su bliski. Istu vrstu psihološkog nemira i mraka imate i u pesmi ’’Riders on the Storm“: ’’….ako pustite tog čoveka unutra, cela porodica će stradati“… Objašnjavajući priču o kraju, tj. smrti kao jedinom prijatelju, Morison je govorio sledeće : ’’Ljudi se smrti plaše više no bola. To je čudno. Život mnogo više boli od smrti. U trenutku umiranja bol nestaje. I to bih nazvao – prijateljskim”… 

… Morisonov odnos prema KRAJU, odnos prema smrti kao jedinom istinskom prijatelju uporediv je sa tvrdnjom jednog od njegovih ključnih poetskih i duhovnih uzora – Vilijamom Blejkom( William Blake), engleskim pesnikom romantičarem, mistikom i čudesnim vizionarom koji je govorio da ‘’ smrt ne postoji pošto je ljudski život beskrajno hodočašće kroz vreme prema večnosti”… Otkazujući svoju pretplatu na uskrsnuće u svojoj ništa manje značajnoj poemi ‘’ When the music’s over”, želeći da ’’pre nego što potone u VELIKI SAN tj. SMRT začuje KRIK LEPTIRA (scream of the butterfly), Džim Morison postavlja jedno od svojih ključnih poetskih pitanja : ‘’ Znate li za toplo putovanje pod zvezdama, znate li da postojimo?”… Svoje jedino pravo onostrano utočište Džim pronalazi u muzici i poeziji, u onom neizrecivom poetskom nadahnuću koje nam ostaje kad muzika i život utihnu, kad se svetla na pozornici naših života sudnjeg dana pogase … 

... Danas je već sasvim jasno da je Džejms Daglas Morison pesnik koji ima svoje mesto u istoriji američke poezije. Izrastao na temeljima tradicije koja je oblikovala izraz više značajnih pesnika njegovog doba, Morison je tu tradiciju obogatio sopstvenim poetskim zaveštanjem, nazivajući se Remboom u kožnoj jakni. Ono je sazdano i od nasleđa evropskih pesničkih tokova – romantizma, simbolizma, nadrealizma – ali je, prošavši kroz te uticaje, Morison postao pesnik američke molitve i američke noći. Poput Ginzberga, Ferlingetija ili Majkla Meklura, njegovog iskrenog prijatelja koji je rekao za Džima sledeće : Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih... Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera, postao je vodič kroz košmar neonskog sveta, blasfemični sveštenik duhovnosti u svetu materijalizma, pesnik koji je sred plitkoumno radosne potrošačke glorifikacije života prizivao smrt – ne bi li je nekako nadmudrio i prevario… 

… Polazeći od Remboovog(Arthur Rimbaud, francuski pesnik, simbolista) principa ’’svesnog rastrojstva čula” ka čistoti poezije kao vrhunca načina ljudskog postojanja( za buntovnika i reformistu, buntovnika protiv svih normi i  konvencija, Artura Remboa, poezija je bila suština čovekovog života, dok je autentični život predstavljao najuzbudljiviju poeziju), Morison je tragao za načinom kako sprovesti u delo, sam život, čuvenu Blejkovu viziju: ‘’ Ako se pročiste vrata percepcije, sve će se pred čovekom ukazati onakvo kakvo zapravo i jeste – BESKRAJNO”… 

… Vrata percepcije nalazila su se unutar samog Morisonovog uma, dok je prolazak kroz njih predstavljao uzbudljivo putovanje kroz predele svesti, kroz paklenu remboovsku nostalgično-ogorčenu rekapitulaciju života u kome je duhovna smrt nastupila znatno pre fizičke( na blejkovskom putu preterivanja ka dvorcu mudrosti)… U kuhinji svoje jedinstvene, tragične, boemske, hrabre, kreativne i beskompromisne duše Morison se nalazio na putu povratka čoveka ka iskonskoj čistoti i nevinosti, nastojeći pre no što utone u veliki san stvoriti svoj novi svet – nematerijalan, neuništiv, satkan od stihova svojih mračnih, apokaliptičnih poema – pre svih The end i When the music’s over … U Morisonovoj ’’Američkoj noći”, poput Remboove ’’Iluminacije” svet se iznova gradio, u grču, u tami, na večnom putovanju na kraj noći – bez blagoslova, iznenađenja, mogućnosti povratka … 

… ’’Plavi autobus” kojim nas je Džim poveo u svojoj mračnoj poemi KRAJ na magično, kosmičko, apokaliptično putovanje stigao je na svoje konačno odredište jedne vrele letnje, pariske noći – 3. jula 1971. godine … Bio je to samo ovozemaljski KRAJ smeha i finih laži, kraj noći u kojoj je Džim konačno probao smrt … bio je to KRAJ svih velikih planova i sudbinski susret sa jedinim istinskim prijateljem u zemlji očaja … pustinji patnje gde su sva preostala deca poludela čekajući letnju kišu … spas duši izgubljenoj … 

    Nakon poeme The End i prvog albuma the Doors nastao je trenutak tišine... A onda, nakon svega, nešto novo ušlo je u kosmičku prostoriju besmrtnih i pružilo lepotu pročišćenih vrata percepcije gde se sve ukazalo tako nevinim i lepim poput Morrisonove poezije i dečije duše, indijanskog sveta neisprljanog pohlepom i zlom ... 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.