ponedjeljak, 30. kolovoza 2021.

Dragan Uzelac | AZRA : ’’Filigranski pločnici“ (1982.)

     
Nakon antologijskog, duplog albuma ’’Sunčana strana ulice“ (1981.), a potom i trostrukog, živog albuma ’’Ravno do dna“ (1982.), snimljenog tokom niza Azrinih furioznih koncerata u zagrebačkom klubu ’’Kulušić“, jeseni 1981. godine (u punom sviračkom i kreativnom naletu benda), na red je došao logičan nastavak – još jedan savršen, opet dupli album, veoma inspirativan, smešten između krajnosti borbene političke žestine sa Džonijevih barikada i predivnih ljubavnih balada, na tragu prethodnika u misiji razobličavanja ulepšane i nametnute stvarnosti s početka osamdesetih... Sa barikada urbane rock and roll scene Zagreba progovorili su još jednom veoma beskompromisno i oštro Branimir Štulić i Azra, snimivši tokom marta i aprila 1982. godine novi album - Filigranske pločnike (objavljen juna 1982.)... Legendarnu postavu Azre činili su: Branimir Johnny Štulić – vokal, gitara, Boris Leiner –bubnjevi, vokal i Mišo Hrnjak – bas, vokal. Na albumu je još učestvovao: Miroslav Sedak - Benčić – saksofon, flauta, orgulje i piano. Dvadeset i osam novih pesama bile su ulaznica, kreativna i borbena, za klub besmrtnih velikana Yu scene... 

       Filigranski pločnici bili su kreativni vrhunac jednog neverovatnog perioda (1980.-1982.) benda Azra, deo jedne neverovatne eksplozije slobode i mašte (nakon odlaska vođe) mnoštva bitnih autora, kako na polju rock and rolla – Šarlo Akrobata, Idoli, Električni orgazam, rani EKV, rani Brejkersi, Disciplina kičme, Haustor, Film, Prljavo kazalište, Paraf, Pankrti..., tako recimo i na polju filma –’’Dečko koji obećava“ i ’’Živeti kao sav normalan svet“ Miše Radivojevića, ’’Ko to tamo peva“ i ’’Maratonci trče počasni krug“ Slobodana Šijana, ’’Majstori, majstori“ i ’’Variola vera“ Gorana Markovića, ’’Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, ’’Petrijin venac“ i ’’Nešto između“ Srđana Karanovića,  ’’Jovana Lukina“ i ’’Smrt gospodina Goluže“ Živka Nikolića ... Bilo je to vreme otvorenih provokacija, preispitivanja vrednosti sistema i tabu tema, ventila nakon decenija gušenja svih mogućih, pre svega umetničkih i političkih sloboda... Bilo je to vreme poslednje kulturne revolucije, vreme kada se kultura pisala veliki slovom K (u smislu njegog nemerljivog značaja za osvešćivanje i prosvećivanje jednog decenijama, vekovima zaglupljivanog i zastrašivanog naroda, gde se na kulturu gledalo kao nešto nebitno, suvišno, značku na reveru večnih vlastodržaca, moćnika koji su nastojali vlastiti primitivizam nametnuti kao jedini poželjni model vrednosti)...

 

      Singl ploča benda Azra - Sloboda veoma jednostavno i smelo je definisala ključni pojam osamdesetih – slobodu, kao ’’svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi“ i kao stav ’’sloboda je žena... uzmi je...“. Secirajući stvarnost, Džoni još jednom kreće obračunavajući se sa herojima ’’slavne i savršene prošlosti“... Uz snažan ritam, naglašen grmljavinom Leinera i Džonijevom gitarom, u heavy maniru, album otvara provokativna ’’Tko to tamo pjeva“...

 

... Kamo dalje rođače iz peska vire krunisane glave

što to rade... prde u prašinu

čini mi se rođače da je standard pokvario ljude

jedu govna i sanjare...

 

     Ogoljeno, sarkastično, direktno i žustro rokerski Džoni se obraća duhu Velikog Brata (JB Tito) i nasleđu njegove našminkane stvarnosti, idile koja se ubrzo po njegovoj smrti počela raspadati i rušiti kao kula od karata... Kada je stakleno zvono magije i laži puklo, a maske licemerja i laži počele da se tope i padaju, ništa više nije bilo prijatno kao što se decenijama predstavljalo i nametalo kao idilična, jedina moguća stvarnost, i kao što je obećavajuće delovalo kao svetlo još svetlije budućnosti... Paralela sa današnjim vremenom (isto tako ulepšane stvarnosti i priče o projektima epskih dimenzija daleke budućnosti) jednako stoji kao i u slučaju svih ostalih Azrinih vizionarskih albuma i pesama... Slučajno?... Nikako... Džonijevim izoštrenim umetničkim čulima ništa nije uspelo da promakne i da na vreme ne dobije svoje pravo ime i značenje... Doba nevinosti, blagostanja i revolucionarnih zanosa odavno je bilo prošlo... Jezikom ulice strave i užasa Džoni osipa paljbu po nekadašnjim svetinjama i šarenoj laži iluzorne sreće...

 

... Bit će bolje rođače skini medalje i napuni sale

ulici trofeja ponestaje snage

ostavljene djevojke, narkomani i bludnice

uzdaju se u tebe

blindirani brodovi vozili te na četiri strane

zbilja si bio doslijedan i velikodušan rođače

raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija ...

 

      Crno-beli, izoštreni tonovi zasecaju i u tkivo šezdesetosmaških, bivših revolucionara... Pesma ’’68.“ slika bivšeg anarhistu sapetog godinama, diplomom, poslom, seksualnim frustracijama... 

 

... Doktore što se to događa sa mnom

osjećam se čudno

imam 37 godina i vrijednu diplomu

uznemiravaju me noćne polucije i boli me glava

profesor sam na srednjoj školi

tamo predajem neka lijeva prava

onanija mi je redovna, mjesečna plaća mizerna

što da radim bez akcije po čitavi dan...

 

    Kako živeti bez akcije, kako zavarati vlastitu savest ’’revolucionara“ dok ’’lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska“ i apatija uništava sve i svakoga...

 

... Dok sam bio student ružio sam često

čitao ’’Praxis“, polemizirao vješto,

anarhizam mi je bio u krvi, svi na barikade,

sanjao sam kako vodim proletere mlade...

 

... Generacija bivših anarhista i buntovnika zahvaćena beznađem ’’ordinira za šankom i zuri u prazno“... Svuda okolo vlada odsustvo bilo kakve perspektive, dok ’’šljakeri stoički drmaju lozu, a deca se ljube po ulicama i živo im se jebe za sve!“ ... Ravnodušnost razara tkivo društva iznutra i temeljno...

 

... Moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22

ono niti eksa niti galami

zuri u prazno i truli

šljakeri spavaju po tramvajima

djeca se ljube na ulicama ...

 

      Džonijeva vizionarska moć je zastrašujuća. Gledajući iz današnje perspektive sve je gotovo isto (osim što se možda vreme ’’ordiniranje za šankom“ pomerilo iza ponoći, pošto više niko ne radi i smisao dnevnih aktivnosti u potpunosti se u među(ne) vremenu zagubio), osim što je mnogo beznadežnije, apatičnije, trulije i dalje smrdi od laži i nehumanosti... Džonijevo samoizgnanstvo u Holandiju samo je kruna svega onoga što se proteklih decenija izdešavalo... Najavljeno, ali uzalud...

 

      Duh vedrine i dobrog starog melodičnog beat sounda donose lepršave ’’Volim te kad pričaš“ (ukrašena Benčićevom flautom) i Leinerova ’’Ne prodajem nasmiješenog psa“, opuštena gradska priča, dobri duh Branimira Štulića i njegove autentične poetike. Zatišje pred novu političku buru, tako senzibilno, toplo, stilizovano u najboljem Azra maniru, tako specifičnom i miljama dalekom od drugih bledih kopija svetske scene... 

 

...’’Proljeće je 13. u decembru“ nadire u čuvenom Džonijevom borbenom maniru na talasima zavijajuće gitare i čvrstine ritma... Revolucionarni duh ’’Praškog proljeća“ i burne 1968. godine izvire između redova, osnažujući upitanost autora nad sudbinom i istorijom koja se ponavlja i pamti sve...

Proljeće je čak i u decembru
trinaestog
ili bilo kog drugog
proljeće stoji iza barikade
s podignutom rukom
zar sumnjaš u svoju djecu
misliš da ne pamte
kaži
da li te pitaju za put prema nebu
cijena je sigurno visoka
kaži
da li te pitaju s bijesom u sebi
ne tajeći ništa
ne htijući mnogo osim života

o čemu razmišlja obrisano lice
između dva osmijeha
i nakanom tamnijom od noći

o čemu razmišlja dok zuri u tvoju ženu
stvorenje niotkuda

možda te provocira

... O čemu zapravo govori jedna od ključnih Džonijevih političkih protestnih pesama, jedna od njegovih bolno iskrenih i ogoljenih opservacija na temu demagogije, represije sistema i svih večnih samozavarajućih priča o iskonstruisanoj stvarnosti od strane ’’oslobodilaca“ i pobednika? Postojala su dva veoma česta mišljenja: prvo je bilo da ova borbena pesma govori o 13. decembru 1981. u Poljskoj, o trenutku uvođenja ratnog stanja od strane tadašnjih Komunističkih lidera u strahu od invazije SSSR-a, kao odgovor na talas protesta sindikata ’’Solidarnost“(koji se spominje i u pesmi ’’Poljska u mome srcu“ sa albuma ’’Sunčana strana ulice“)... Tog jutra, ’’proleća u decembru“, Vojček Jaruzelski, general i poslednji komunistički lider Poljske obavestio je putem medija sugrađane da su tenkovi izašli na ulice širom zemlje, da se uvodi cenzura i zabrana okupljanja, gušeći ono malo slobode osvojene sindikalnim protestima pod Lehom Valensom kao liderom... Usledila su hapšenja opozicionara, zabrana sindikata, dok je na rudare koji su se usprotivili uvođenju ratnog stanja otvorena vatra... Drugo mišljenje bilo je da je pesma posvećena Titovoj represivnoj vladavini koja se u to isto vreme odnosila na gušenje protesta poznatog pod nazivom ’’hrvatsko proljeće“...  

     Kružni tok istorije naše gluposti stalno nam se obija o glavu, kao i zlodela koja činimo upravo vlastitoj deci i njihovoj budućnosti koju smo potrošili... Štulić rezignirano postavlja ključna pitanja, čudeći se u neverici: dokle više? Umesto odgovora Azra nudi jednu od najlepših ljubavnih balada domaćeg rock and rolla – Ako znaš bilo što, ukrašenu melanholijom saksofona, zatim nežnošću, toplinom duše i prelepim Džonijevim vokalom... Nakon barikada i pokliča rezigniranog anarhiste, Džoni se privija uz voljenu ženu i nežno joj šapuće bisere na uho... Predivno, nestvarno senzualno i senzibilno ...

Ne znam što da radim sa sobom
na što misli da bacim
eto polako stvaram pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što

želim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti šapućem na uho bisere
da pričam o slobodi
da se glupiram
da ti kažem oh ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što

 ...’’Ljudi samoće“ istražuju slutnje urbanih paranoja ...

 

... Netko me voli, dušu mi nudi

netko je stranac

isto kao i ja...

 

       Iza ugla očekivanog i slućenog uvek se krije neko kome smo potrebni, ko nas traži ili neko ka kome stremimo celim svojim bićem i putem zbog kojeg i jesmo svi na ovom svetu – našem, jednom jedinom i jedinstvenom... ’’Strah od smrti“ nastavlja u jednostavnom, opuštenom tempu šetnje gradskim ulicama i egzistencijalnim nemirima – straha od smrti i prepuštanja melanholiji koja vodi ka dnu... Ironičnim tonom Džoni neprestano zaviruje u duše, osvetljava iznutra sve naše slabosti, slutnje, prikrivene želje postavljajući suštinska pitanja postojanja... Veoma mnogo istinskog života izvire iz njegovih oporih stihova snažnog emotivnog naboja i beat zvuka, osobenog pogleda na rock and roll... Prizvuk razigrane ironije i priče o bivšem pajtosu – muzičaru Juri Stubliću (frontmen benda Film) prepliće se sa lepršavom melodijom i zvukom saksofona u ’’Roll over Jura“, aludirajući na muziku pedesetih, a onda ponire u dubine džonijevskom iskričavom gitarom naglašene ’’Naigled lijepa“ – rafinirana solaža, plesni reggae-ska ritam – baš onako cool... Fantastična ljubavna tema žestoko nabijena jakim emocijama i senzualnošću koja se naprosto oseti, od kojih sve nežno treperi. 

 

... Azra ovim antologijskim albumom briljira u svom mikrokosmosu jednostavnih, beat, melanholičnih ritmova, plesnog reggaea i poetske dubine koju donosi Džoni svojim moćnim impresijama – gotovo teatarska atmosfera i kontemplativno nadahnuće, uvek sa nekim samosvesnim pomakom u odnosu na uobičajeno i trivijalno... Lepršavi tonovi, obogaćeni duvačima i ska ritmom provejavaju i gorčinom ironije pesme ’’ Hladan kao led“... Ustajala žabokrečina Austrije, nekadašnje uzavrele monarhije, hladi Džonija kao led i ubija beznađem, a onda, kao kontrast, izvire iz zvuka orgulja ugodna ’’I nikom nije lepše nek je nam“, prikazujući Štulića u izuzetno vedrom i humoristički nadahnutom izdanju. Za kraj prvog dela ostavljena je gorka politička pilula ’’Iran“ – tamo gde ’’imam pretvara moru u Teheran“. Vesela melodija uspostavlja neophodni kontrast ’’rasapu ludosti“... Apokaliptična vizija modernog sveta otvara se pred čulima slušaoca koji su umeli da čuju i vide dalje... Neman budućnosti koju upravo živimo izvirala je iz svake rilne albuma koji je na zloslutan način zaokruživao jednu priču, jedno jedinstveno vreme, celinu koja se decenila sklapala poput edgarallanpoovskog ludila...

 

       Drugi deo filigranske Azrine storije otvara božanstvena ljubavna tema ’’Čudne navike“ i nudi nove lepote Džonijevih stihova...

 

... Dolazi mi iznenada kada to ne očekujem

traži razlog da mi spusti, uvaljuje mi komplekse

ona ljubi preko volje vjerujem da nije zla

ali ipak ima čudne navike ...

 

    Sjajan ritam iz kojeg prosto izvire pritajeni Džonijev vokal, ironičan, iskričav, uvek spreman na bespoštednu borbu i praštanje... Čudesno jedinstven rock and roll, u nekom neuobičajenom teatarskom, plesnom ska ritmu i pop magiji melodičnosti, a opet dovoljno drzak da iritira neupućene... ’’Nije O.K.“ i ’’Tanka crna linija“ nastavljaju u pomirljivim, prijatnim tonovima druge strane filigranskih džonijevskih vizija i fantazija... Na trenutak ’’Pavel“ zadire zloslutnošću i čudesnim unutrašnjim (ne)mirom u mračne političke vode...

 

... Pariz ti je dao sebe, dio neba zauvijek,

što te muči na kraju puta

sjećaš li se Španije,

zanima me da li bi opet išao u rovove

oh, Pavel, neman je pred vratima...

 

Govoriš mi o ideji, o patriotizmu nacije

da li je to skup interesa nekorisnih ljudi

ili nešto vrijedno robije

razgovarajmo o slobodi, sjećaš li se Španije?...

 

... Nemirni duh revolucionara razmatra neke od bolnih dilema, pitanja i smisla bilo kakve borbe... Ironični tonovi pokušavaju da uhvate  fluidni duh fantoma slobode... Uzalud... Neman je već pred vratima – ući će, bez kucanja, desetak godina kasnije, ratnih devedesetih... ’’Gomila nesklada“ i ’’Slučajan susret“ mirno teku u susret gospođici ’’Mirni“, jednoj od nezaboravnih Džonijevih ljubavi – zaodenutoj seksom, tajnom, neodoljivošću požude... 

 

... Mirna Crnobori glavna je junakinja pesme ’’Slučajan susret“, što je i sama potvrdila u filmu ’’Kad Miki kaže da se boji“, 2005. godine (sjajan dokumentarac koji govori o Džonijevom životu i pesmama, kroz priče likova o kojima je pevao i mase prijatelja i poznanika koji su sedamdesetih i osamdesetih bili deo njegovog životnog miljea, okruženja u Zagrebu)...

’’Džoni je bio jedna vrlo pozitivna figura, blag čovjek, osjetljiv i u kontaktu sa ljudima vrlo oprezan. Nije figurirao kao važna faca u početku, bio je neobična ptica u jatu, čudan čovjek. Bili smo komšije, prozor do prozora, i te pjesme su moje, iako se nikad nisam potpuno osjetila kao njegov prijatelj“, rekla je Mirna, koja danas takođe živi u Holandiji. 

... Jednostavne slike jednog sasvim slučajnog susreta i strasne ljubavi... Iz dubina prošlosti pristiže još jedna fantastična ljubavna balada – ’’Kao ti i ja“, zastrašujuće senzualan, čulna, bluzirana, lepršava, prozirna, saksofonom džezirana, topla, sva u ’’dodiru usana i oznojenih tijela“...

 

... Jutro na obali, kao ti i ja,

napušteni brodovi

plivaju lijeno

rastočene olupine, kao ti i ja ...

 

     Briljantna poetika, u saglasju sa kristalnim, dirljivim solažama na saksofonu i gitari, kao eho srca i duše dvoje romantičnih ljubavnika, negde u daljini nestvarnog ostrva mašte, nakon brodoloma civilizacije koja je ohladila sve svojom gramzivošću i ispraznošću... Izvrsna džonijevska produkcija koja produbljuje melodiju do same srži hipersenzibilnosti, dodira usana i ženine topline... Poetiku nežnosti razbija nova ironija ’’Puta za Katmandu“ kojim ’’usrana šminka defilira“... ’’Prokleta mogućnost izbora mora da postoji“ upitno jetko konstatuje Džoni u furioznom tempu i gorčini ukusa još jednog razočaranog buntovnika...

     Cinična ljubavna priča o ’’konvertibilnoj“ vezi sa ’’Strankinjom s plavim eyes“ surove su slike primorske stvarnosti i moralnih dilema, u nekim uvrnutim, neodređeno zatamnjenim Azra tonovima... Manje inspirativan momenat albuma, lagani gubitak daha i koraka ... ’’Život običnog tempa“ klasičan je Džonijev opori komad, ’’nalik na ličinku što čuči u tami“, osenčen ironijom, razočarenjem i melankolijom iz potkrovlja bluesa... Stari dobri setni Džoni, prevejani urbani vuk na horizontu nedodirljivih i onih što uvek vide dalje i bolje od ostalih... ’’Hladni prsti“ se neprimetno uklapaju unutar raskoši ’’Filigranskih pločnika“ ne oduzimajući previše od besmrtnosti i veličanstvenosti emocije... Ležerni i prihvatljivi poput ’’32 956“, pesme kabaretske atmosfere i lepršavog, vodviljskog ugođaja... Jedno od (ne)mogućih džonijevskih pesničkih nadahnuća – bez velikih dubina i pretenzija, onako šmekerski, iz offa... ’’Gorki okus“ donosi novu vrstu senčenja ljubavi, razočarenja, neverice, tišine u srcu, dovodeći priču do samog kraja i epohalnog finala – naslovne ’’Filigranski pločnici“, prepune zloslutnog ’’baruta“ i nekih od ključnih stihova Džonijeve poetike i vizije...

 

... Ja sam kralj, sudbina je metresa,

sa zatamnjenim očima,

upravo prelazi ulicu na vrhovima prstiju

grobnica za Borisa...

Čovječe, ako želiš da saznaš

pristani na sve,

ako želiš da mijenjaš ljude

ne odmeći se...

 

      U svom filigranskom, rafiniranom stilu Džoni i Azra laganim tempom i kraljevskim mimohodom zaokružuju jednu priču ’’pristajući na sve“ u narednih nekoliko godina, u želji da menjaju ljude ’’ne odmećući se“... Bio je to kraj jedinstvene magije trojice vanredno dobrih i kreativnih ljudi i umetnika, kraj njihove zajedničke misije i zamaha do tada neviđene energije, smelosti, provokacije, bunta i siline udara... 

 

... Bend Azra postojaće u različitim postavama i narednih desetak godina, nestajući u haosu raspada zemlje koja ga je svojim izazovima i duhom stvorila... Postojaće, ali magija početnog perioda iščileće zajedno sa razlazom prve, legendarne postave Azre – Džoni, Hrnjak i Leiner dali su joj neponovljiv muzički i poetski pečat, neostvariv u bilo kakvoj drugoj kombinaciji... Filigranski pločnici jedinstvena su retkost jugoslovenske rock and roll scene, unikat bisernog sjaja, dragocen sam po sebi... Jedna od ključnih slika unutar mozaika društva i vremena kojih više nema, muzički zapis duše koja je obeležila poslednju epohu svih naših nadanja i kakve-takve normalnosti ... Ostali su samo snovi i muzika kao pomen na sve one koji su makar nešto pokušali... I Džonijeva nepogrešiva dijagnoza o ’’pločnicima punim baruta“ koji su u međuvremenu nestali u haosu devedesetih ...

 


 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.