Dragan Uzelac | Friedrich Nietzsche: ,,Rođenje tragedije iz duha muzike“

  

’’Die Geburt der tragödie aus dem geiste der musik“, prvi je spis, prvog stvaralačkog perioda (1871.-1876.) slavnog nemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastao 1872. godine, pod uticajem isto tako genijalnih ljudi, mislioca i stvaraoca – filozofa Artura Šopenhauera i kompozitora Riharda Vagnera. 

... Muzika se od svih ostalih umetnosti razlikuje po tome što nije slika pojave, ili, tačnije, slika adekvatnog objektiviteta volje, već neposredna slika same volje, pa je ona tako ono što je metafizičko prema svemu fizičkom ovog sveta, stvar po sebi svake pojave. Tako bismo svet mogli nazvati otelovljenjem muzike, kao što ga možemo nazvati i otelovljenjem volje. To takođe objašnjava otkud muzika svakoj sceni stvarnog života i sveta odmah daje izvestan viši smisao i značaj, i to utoliko više ukoliko je njena melodija prilagođenija duhu date pojave... 

       Kao metafizičar, obožavaoc umetnosti i dvojice pomenutih, slavnih ličnosti, Niče u svom spisu Rođenje tragedije iz duha muzike pokušava da reši jedan čisto estetski problem i da na osnovu njega izvede izvesne zaključke o samom cilju kulture. Bio je to problem nastanka tragedije u staroj Grčkoj iz hora. Niče zaključuje da u umetnosti postoje dve osnovne težnje, dva estetska nagona i da iz njih proizilaze dva osnovna tipa umetnosti – apolonijski i dionizijski. Apolon je predstavljao harmoniju, lepotu, meru, ep i poeziju. Dionis je predstavljao uzvišenost, liriku i muziku. U apolonijskoj strani umetnosti bio je svet pojave, individualnog, prolaznog, dok je iz dionizjske izbijala stvar po sebi, prvobitno zadovoljstvo koje ima nesvesna volja stvarajući svet predstave, svet individualnosti. Tragično biće i osećanje predstavljalo je spoj dionizijskog sa apolonijskim, osećanje zadovoljstva života opšteg pri propasti pojedinačnog života. Po Ničeu, tragičar Euripid je bio taj umetnik koji je pretvorio tragediju u dramu, izbacivši iz nje hor i muziku, dionizijski element. Ovaj pad tragedije poklapa se sa periodom prosvećenosti i razuma koji donosi Euripidov savremenik filozof Sokrat, čovek teorijski, čovek razuma koji uništava stvaralački instinkt umetnika i dovodi do pada umetnosti... 

…Ova dva ishodišta i nagona (apolonijski i dionizijski), toliko međusobno različita, teku jedan pored drugog, čak i u otvorenoj neslozi i sukobu, sve dok se konačno snagom metafizičkog čuda i helenske volje ukažu spareni jedan s drugim i u tom krajnjem parenju rode dela umetnosti, isto toliko dionizijska i apolonijska – antičku tragediju… Nazive apolonijsko i dionizijsko Nietzsche preuzima iz stare Grčke, koji predstavljaju nazive za njihova božanstva Apolona (grčki bog svetlosti, muzike, poezije, medicine, proricanja... predstavljen uvek kao lep i skladno razvijen mladić) i Dionisa (grčki bog plodnosti, života, vegetacije, vina i uživanja, bog mističnih religijskih rituala – u rimskoj mitologiji predstavljen kao Bahus, u čiju su se čast održavali festivali vina i bahanalije, razuzdani obredi plodnosti...). Postojanje Apolona i Dionisa upućuje na misao da u staroj Grčkoj postoji razlika između likovne (apolonijske) i muzičke (dionizijske) umetnosti. Apolon simbolizuje obrazovni nagon; on je bog jasnoće, svetla, mere, lika, lepoga, sklopa, a Dionis pak, zbog onog haotički bezmernog, neprilagodljivog, vrijuće životne bujice, polnog besnila, bog noći, i kao suprotnost Apolonu radosnom od slika, bog muzike, muzike što mami, uzbuđuje i oslobađa sve strasti… Oba su nagona gotovo u stalnom direktnom sukobu jedan prema drugom. Time se potiču na nova rađanja u kojima nastavljaju borbu sve dok se ne pojave pod uticajem helenske volje udruženi i u toj vezi rađaju umetničko delo zvano antička tragedija… Prema Nietzscheovom tumačenju u njegovom delu Rođenje tragedije iz duha muzike, može se doći do zaključka kako je antička tragedija bila prikaz iskonske suštine čoveka neometene nikakvim stranputicama koje će je kasnije spopasti i dovesti do njenog privremenog gašenja, ali ne i uništenja. Antička tragedija, vođena dvama načelima, dionizijskim i apolonijskim, postigla je ono što nijednoj umetničkoj vrsti, po Nietzscheu, nije uspelo. Jer kao muzika i slika, san i opojnost, lik i haos, svetlo i noć, pojava i suština antička tragedija omogućila je puštanje pojavljivanja suštini sveta… 

... Same početke antička grčka tragedija može zahvaliti Eshilu koji se uz Sofokla i Euripida smatra jednim od začetničkog trojstva kako grčke tako i buduće tragedije kao književne vrste. Rapidan napredak tragedije rezultat je uzajamnog rivalstva između prethodno navedenog trojca. Eshil je ustanovio osnovna pravila tragedije uvevši novitet u vidu drugoga glumca te je ujedno začeo pojam trilogije. Dolazak Sofokla na scenu predstavljao je značajan udarac Eshilu gotovo ga izbacivši iz sveta tragedije. Mladi Sofoklo uveo je trećega glumca, prekršio pravilo trilogije te pridoneo scenografiji. Dok je Euripid naginjao isticanju osećajnosti i upotrebi ženskih protagonista te se koristio postupkom deus ex machina (latinski izraz za ’’Bog izašao iz mašine“, pojam kojim se u tragedijama označavala pojava Boga na sceni uz pomoć mašina, koji bi potom sudelovao u rasplitanju radnje)... 

... Sokrat za Nietzschea predstavlja vodu koja je ugasila plamen stvaralačke, emocionalne spontanosti ljudskog duha. Za Nietzschea volja predstavlja onaj akt koji se ogleda u ljudskom životu kao pokušaj uvek novog stvaranja i preobražavanja, odnosno kao eksperiment koji ima mogućnost da uspe, i nije nužno da mora da uspe, ali u toj volji se krije tajna ljudskog života. Umetnost je za Nietzschea važnija i vrednija od istine, ona se postavlja na suprotnu stranu od istine, a s tim u vezi Nietzsche u svom znamenitom fragmentarnom filozofskom eseju Volja za moć, kazuje sedeće: Nije dostojno jednog filozofa da su dobro i lepo jedno te isto, ako bi dodao i “istinito”, trebalo bi ga išibati. A istina je ružna. Mi imamo umetnost, da ne bismo propali zbog istine. Umetnost se pojavljuje kao uslov opstanka samog života. Život sam za Nietzschea predstavlja bitak (esencija bića, izvor odnosno temelj bića), jer ono što živi je i sam bitak, dalje nema nikakva bitka. 

     Ovo kapitalno filozofsko delo jednog od najvećih duhova i umova čovečanstva, između ostalog, bilo je jedno od presudnih u razvoju i usmerenju budućeg pesnika i velikog čoveka, umetnika pre svega, Jamesa Douglasa Morrisona – oslikavalo je unutrašnji antagonizam njegovog čudesnog buntovnog i kreativnog bića, gde je dionizijsko bilo opijeno razuzdanim životom na ivici ambisa mogućeg i željenog, a apolonsko predstavljalo ono racionalno koje se nemoćno suprotstavljalo nihilističnoj prirodi slavnog rokenrol pesnika... Ničeovo kultno filozofsko delo – Rođenje tragedije iz duha muzike mnogi su kasnije smatrali filozofskom auto-mapom Morisonovog bluz (rokenrol) benda The Doors. U kombinaciji sa poetikom Blakea i Rimbauda, te potonjim duhom bitnika, rođen je vrhunski pesnik i tragični lik modernog vremena, kraja svih pravih vrednosti koja susrećemo na ovozemaljskom  (pro)putovanju... to the other side... Vremena najgore moguće bezdušnosti, neiskrenosti, praznine, izlišnosti, farisejstva, perfidnosti i umišljenih veličina, milijardi ’’umetnika“ bez duše, supstance, lirike i iskrenosti emocije... 

... U svom početku grčka je drama bila grupa vernika koji su se skupljali radi pevanja i plesanja početkom kritičnog godišnjeg perioda za poljoprivredu. Tada, jednog dana, darovita ličnost se izdvojila i počela imitirati Boga. U početku, to su bili samo pesma i pokret. Posle razvitka gradova većina ljudi se posvetila privređivanju novca ali su oni ipak hteli održati dodir sa prirodom. Zato su posedovali glumce koji su to radili umesto njih. Smatram da rokenrol vrši istu funkciju i da može postati vrsta teatra... 

... Umetnost je, po shvatanju Nietzschea, naročito u svom najvišem obliku kao tragična umetnost, ona koja ukazuje na večno vraćanje istog, ona je najpotpuniji, najaktivniji prodor kroz sav vanjski privid stvari; ona je duboki pogled u samu unutrašnjost, u samo srce sveta, ali je ujedno i garancija toga samog privida… Stvaralačka – umetnička volja predstavlja garant i sam izvor novih mogućnosti života. Borba za prave principe čoveka, koja pobuđuje ono dionizijsko u čoveku, predstavlja borbu protiv površnog i prolaznog. Borbu za ovakve ideale i prevladavanje čoveka Nietzsche vidi u ideji nadčoveka. Nadčovek je za Nietzschea ideal koji se treba dostići – umetnik koji stvara iz ničega – ex nihilo. Umetnik sve prima na sebe, ali je od svega slobodan jer stvara iz sebe, a takav je i Nietzscheov nadčovek. Zadatak umetnosti, Nietzsche sažima u sledečim rečima: Umetnost, ima zadatak da u nama održi na životu ono junačko i ludo i sa tim da bude nauka od pomoći, da trpi svest naših nužnih zabluda... 

… Na kraju, kako uklopiti nietzscheanski pogled na tragediju u današnjem savremenom svetu? Koga danas prozvati Dionisom i koga danas slaviti opijanjima? Ne osvrćući se na trenutna i aktuelna politička stanja, već temeljeći svoje stavove na nivou koji uključuje sva područja života možemo zaključiti samo jedno, a to je da smo tu gde jesmo zato što svako misli da može - a ne može, sme - a ne sme, treba - a ne treba, mora - a ne mora, zna – a ne zna... Zato i jesmo tu gde jesmo, zato i stojimo tu gde propadamo. Zato što su najglasniji oni koji najmanje kažu i najtiši oni koji bi mogli puno toga reći. Zato nas ubija sistem, jer da se pravo glasa dodeljuje zaslugama, a ne rođenjem, možda sve ovo oko nas i ne bi bila ovako velika tragedija ( farsa zvana demokratija)… 

... Gde su te gozbe

davno obećane

Gde je to vino

to Novo Vino

(umire na čokotu) ...

... Znaš kako bleda i bludno ustreptala

dolazi smrt u čudan čas

nenajavljena neplanirana

kao stravična i presrdačna gošća koju si

odvukao u krevet ...

... Tragedija savremenog života okrenuta je, stoga, bezuspešnom plutanju u ušću reka straha i nade koji nas pokušavaju izbaviti, odnosno ugušiti svojim besnim i oštrim udarcima talasa koji bezuspešno udaraju o hridi neotkrivene spasonosne duhovnosti. Može li se tragedija života posmatrati kao sukob između želje pojedinca za samoostvarenjem i potrebe da se izgubi u sivilu, jednoličnosti mase koja ga, uredno, svojim pokušajima obezličavanja, sputava i slama pri svakom pokušaju samorealizacije. Stapanje masa kroz područja religije, znanja i posedovanja materijalnih sredstava, dovodi nas do litice koja kažnjava svako isticanje i uništava svaku težnju za promenom.