ponedjeljak, 7. lipnja 2021.

Dragan Uzelac | Semjuel Beket: ‚‚Čekajući Godoa“


... U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Novi tip drame - savremene, avangardne, prilagođene haosu modernog vremena( Beket je Godoa pisao za vreme Drugog svetskog rata, u vremenu opšteg haosa najveće ljudske klanice sa nesagledivim posledicama), tzv. Drama apsurda u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma. Naziv je i proistekao iz njene sadržine: apsurdni su joj likovi, apsurdne su situacije, iskazi su apsurdni. Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao, odnosno nameće se besmisao - ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica, odnosno ruganje smislu. Iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao. Apsurdno kazivanje, slike i likovi predočavaju nelogičnost, nerazboritost, nerazumnost i ludilo sveta i života. Ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jer redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu. Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj deluju. Nema radnje, te osnovne supstance drame - ni početka, ni trajanja ni razrešenja, nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka, nema jasnog vremena, onog društvenog, nema karaktera - likovi nisu individualizovani ni tipizirani, oni su antiheroji - ne zna se ko su, ni odakle su, ni šta žele...

... Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer ... Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sa duhom tradicije unutar klasičnog teatra sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u Čekajući Godoa(1952.), njegovom dramskom prvencu. Dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadne, apokaliptične monotonije...

...Čekajući Godoa izlazi iz štampe 1952. godine. Drama je predstavljala jednu vrstu radikalnog raskida sa tradicijom: stvoren je avangardni pozorišni pokret,vremenom nazvan dramom apsurda ili antiteatrom, svojevrsni teatar tragične farse. Antidrama je imala svoj razvojni put unutar pozorišta 20. veka - unutar dela kao što su Kralj Ibi Alfreda Žarija, Tiresijine dojke Gijoma Apolinera ili unutar beskompromisnih stavova i dela nadrealista i dadaista, stavova koji su na krajnje radikalan način dovodili u pitanje sve vrednosti ovog sveta i veličali iracionalnost, duh anarhije tj. dovodili u sumnju čovekovu sposobnost da bitno i racionalno utiče na događaje. Davno propisani zakoni drame su zamenjeni apsurdom. Rođena je sumnja u osmišljeni kosmos, sa verom da je posle odlaska Boga, život lišen smisla i čovek apsurdan, besmislen i beznačajan, te da je njegov život tek jedan tren kome se ne može naći istinski, racionalan razlog . Uporedo sa stvaralaštvom Beketa, javlja se veći broj autora i značajnih drama apsurda. Svakako najznačajniji je bio slavni Ežen Jonesko, čuven po kultnim antidramama: Ćelava pevačica i Stolice. Ništa manje bitni nisu bili ni sledeći autori i njihova dela: Žan Žene sa dramom Balkon, Harold Pinter i drama Bez pogovora, Stanislav Vitkjevič i Ludak i opatica, Tadeuš Ruževič sa Kartotekom ili Olbi i njegova Zoološka priča. Ipak, i pored nesumnjive veličine i dometa navedenih dela, Beketov se Godo izdvaja kao suštinski komad unutar nove teatarske stvarnosti, traženja novog načina izraza i opisa stvarnosti koja se naglo menjala nakon haosa Drugog svetskog rata. Njegovo se premijerno izvođenje desilo 5. januara 1953. godine, u pariskom pozorištu Babijon u režiji Rože Blena. Esencijalno delo novog pokreta donosi sve temeljne naznake Beketove dramske vizije čoveka prepuštenog vremenu neizbežne egzistencijalne propasti, čoveka u krizi identiteta i same egzistencijalne biti, potpuno lišenog istorijskog konteksta. Svaka iluzija i nada unapred su bili otpisani novom, beketovskom sumornom i nihilističnom vizijom sveta...

„Roditi se… to znači živeti onoliko vremena koliko je potrebno da se sazna šta je ugljenik u slobodnom gasovitom stanju, zatim zahvaliti i otići.”

… Na realističnom planu, priča o Godou je gotovo beznačajna: dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa (u pitanju je bila lucidna Beketova igra reči, pošto na engleskom jeziku reč God znači Bog) koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje unutar drame u pravom smislu reči i nema, ništa se ne događa, atmosfera truljenja, dosade, monotonije i tragične praznine narušava se samo u nekoliko beznačajnih navrata. Osećanje mrtvila, apokaliptične monotonije i beznađa jezivo dominira i razotkriva dublji, opštečovečanski nivo Beketove alegorije. Drama kroz svoj metafizički ambijent i simboličku jezičku formu progovara o egzistencijalnom nemiru čoveka i nerešivim ontološkim pitanjima koja donose apatiju. Kroz apsurdnost dijaloga i života dvaju glavnih likova na sceni, Beket nam prikazuje čovečanstvo koje ovozemaljski život nezainteresovano provodi u besciljnim igrama, uljuljkano u svojim uverenjima, smatrajući da je život samo usputna stanica pre večnog uživanja, iako svi znaci upućuju na suprotno. Semjuel Beket nam kroz svoju nihilističnu antidramu ne govori samo o dva dana čekanja, već o čitavom ljudskom životu od kada civilizacija postoji. Čovek beznadežno čeka Godoa(Boga) ne bi li njegovim dolaskom opravdao i osmislio svoje postojanje. U delo je uneta tema apsurda. Svet je pustoš u kome se kreću smešne ili groteskno-sakate kreature. U tom svetu vlada osećanje mrtvila i tuge. U njega je čovek bačen. U takvom svetu bez smisla čovek je nemoćan, beznačajan. Njegov život je samo tren, i on ne može bitno da utiče na sopstvenu situaciju. Zato je čovek beznačajan i tragičan. Beket je paranoično odan temi apsurda i viziji sveta kao ogromne pustoši po kojoj se kreću groteskne kreature... Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept teatra apsurda koji je zamislio Alber Kami, a čemu je među prvima u umetnosti težio Franc Kafka...

,,Ništa se ne događa, niko ne dolazi, niko ne odlazi, to je strašno”.

    Ova drama nije ni komedija ni tragedija - likovi su po svojoj pojavi, govoru i postupcima komični, no dojam koji pobuđuju krajnje je tragičan. Zato su je kritičari i nazvali tragičnom farsom. Drama nema klasičnoga dramskoga sukoba i dramske napetosti koja raste i razrešava se tokom dramske radnje. Dramska je radnja statična, a scenski prostor čudesno siromašan i u oba čina isti. Pojedinosti o likovima, mestu i vremenu radnje saznajemo iz oskudnih didaskalija. Replike su kratke, isprekidane, slabo tematski povezane i sadržajno oskudne. Bogat je i neograničen niz asocijacija, simbola i metafora koje svaki gledaoc stvara tumačeći ideje i poruke ove neobične drame. Ništa se ne događa, niko ne dolazi, niko ne odlazi, to je strašno. Gospodin Godo mi je rekao da vam kažem da večeras neće doći, ali sutra će doći sigurno. Otvara se Beketova metafora, sa vrlo sumornim značenjem: Čekajući Godoa je farsa priče o čovekovoj nadi u spasenje. Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu. Čovek je sam u vasioni prikovan za zemlju, a odozgo mu nema spasenja. Sem toga, najveća rana u ljudskom životu je vreme, a najveći greh - rođenje. A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci. Čekaoci su Vladimir i Estragon, a tragaoci Poco i Liki. Svest o nadi postoji samo kod čekalaca, svejedno što je ta nada mistična. Akcija Pocoa i Likija je pragmatična i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge. Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli, ljudski - odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima... Beket je svojim delom Čekajući Godoa oslobodio dramu i fikciju robovanja konvencionalnim zapletima i jedinstvu mesta i vremena, ohrabrio mnoge na eksperimentalno pisanje, bio jedan od najznačajnijih modernista... Njegova dela spadaju među ona, koja je Umberto Eko definisao kao, „otvorena". Autor ne nameće svoje mišljenje, čitaoci su tumači, što je prvi kao model postavio Sjeren Kjerkegor, danski religiozni filozof, što su kasnije promovisali egzistencijalisti, a čemu je među prvima u umetnosti težio Kafka. Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept „teatra apsurda" koji je zamislio Alber Kami. Ponavljanje je antipod hrononološkom protoku vremena. Svi Beketovi likovi su njegovi dvojnici. Filozofski, svoj izvor pronašao je kod Lesinga, Kanta i Šopenhauera. Danas ga smatraju prorokom avangarde i postmoderne...

...Ova Beketova antidrama u dva čina je gotovo realistična priča o dve propalice, skitnice, koje se odavno poznaju, od kojih je jedan kulturniji i intelektualniji, superiorniji (Vladimir), dok je drugi spontaniji, letargičniji i dobrovoljno podređen(Estragon). Oni se nalaze na mestu na kojem su zato što čekaju izvesnog Godoa. U toku tog praznog dana, koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umeju, nailazi Poco, gospodar, sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima. Ubrzo pošto Poco i Liki odu, pojaviće se jedan Dečak i javiti da Godo tog dana ne može da dođe, tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem, opet bez uspeha, jer će se ponovo pojaviti Dečak sa istom, nezadovoljavajućom vešću... Čekaju Godoa pod stablom na cesti i razmišljaju o smrti, rešenju, razbojnicima koji su ih istukli do smrti, vešanju, Estragon traži mrkvu, razmišlja naglo dok je jede i onda dolazi Poco koji vodi Likija na konopu. S njim postupa kao sa životinjom. Kad se najede njegove su kosti koje u ovom času prepušta Estragonu. Na vratu ima ranu od konopa. Vodi Likija na sajam gde će ga prodati. Poco im obašnjava pesnički kako izgleda sumrak, pa im je pokazivao kako Liki pleše, misli. Tada se oproste, Poco i Liki odlaze. Tada Poco zaostane, jer je zaboravio stolicu, Vladimir mu je donese, pa je Poco baci Likiju. Nakon toga dolazi dečak da poruči da će Godo sutra doći...

... Sutradan, isto vreme, isto mesto. Estragon je isprebijan, a Vladimir je sretan, pevuši. Estragon se i ne seća baš jučerašnjeg dana. Estragon je mrzovoljan zbog batina što je jutros dobio iz čista mira. Raspredaju o sinoćnjim događajima, primećuju da je neko zamenio cipele i one sada pristaju Estragonu, tj. nisu mu tesne kao one što je sinoć ostavio na zidiću. Lišće se pojavilo na drvetu, a noć ranije je bilo ogoljeno. Estragon zaspe pa se trgne i počne pričati šta je sanjao. Vladimir ga podseti da ne voli kad mu priča svoje snove. Kad Vladimir nađe šešir Likija oni se malo poigravaju ’’Pocoa i Likija. Tada Estragonu dosadi, prošeta se i ubrzo se vrati i kaže da neko dolazi. Nastane panika među njima, a kad utvrde da nikoga nema nastave pričati međusobno. Tada dolaze Poco i Liki, samo što je Poco oslepio, a Liki ima novi šešir i konop je kraći da bi Poco mogao lakše slediti Likija. Poco se spleo o Likija i pao na pod. Traži pomoć. Estragon mu ne želi pomoći, a Vladimir želi da Poco ustane. Liki je zaspao. I tako se neko vreme prepiru, da bi mu na kraju pomogli. Kad su se odmakli on je pao, pa su ga morali pridržavati. Estragon ode istući Likija, jer se on tako, naime, budi pa se oni upute dalje. Estragon je zaspao dok je Vladimir pričao s Pocom. Uskoro naiđe dečak. Vladimir mu kaže isto što i onome dečaku koji je juče došao - kaže da će Godo doći sutra. U to se i Estragon probudi i oni se probaju obesiti o drvo s pomoć Estragonovog pojasa za pantalone. Ne uspevaju jer je konop preslab, pa obećaju sebi da će se sutra obesiti ako Godo ne dođe...

... Delo Semjuela Beketa, njegov apatični jednodimenzionalni svet fizičke i duhovne nemoći čoveka, raspada sistema vrednosti i same egzistencije, monotonije i apsurda sveta kojem se ne nazire svrha, smisao i cilj samog postojanja,  uzdiže se svojom snagom i univerzalnošću  na jedan od prestola svetske književnosti. Njegova cinična rezervisanost i pomak od gomile, mesijanska vera u literaturu, kao i težnja za stvaranjem savršene forme literarnog izraza, odveli su ga iznad sivila proseka u hol velikana i besmrtnih stvaraoca unutar sveta literature 20. veka. Čekanje i apsurd, kao i nada koja poslednja umire, osvetljeni su iznutra i suštinski ogoljeni unutar njegovih mračnih dramskih komada, eseja i romana. Prikazan je sav apsurd i nemoć čoveka koji čeka spas koji nikad neće doći i njegovo uzaludno traženje smisla života koji nikada neće naći...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.