ponedjeljak, 14. lipnja 2021.

Dragan Uzelac | Jim Jarmusch – neprilagođeni superstar - I. dio

   

... Lepota ideja leži u tome što su one poput talasa u okeanu i one se povezuju sa stvarima koje su im prethodile i smatram da je veoma važno da prigrlite stvari koje vas interesuju i utiču na vas... Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna margina. Ne vidim sebe u glavnoj struji, tako da sam definitivno na marginama... 

    Džim Džarmuš (22. januar 1953.) je američki nezavisni filmski režiser, usamljenik i nekonformista čiji se čudesni indie filmovi na osoben način bave temama čovekove izolovanosti i neprilagođenosti savremenom društvu... Jarmusch u fokus svojih radova stavlja male ljude, njihove obične živote i ispunjava ih nežnom komedijom, vrhunskom pop kulturom (ili preciznije reći rock kulturom) te egzistencijalističkim mislima... 

‘’’Ključna stvar, kada je u pitanju Jim, je da je završio u sivilu kada je imao 15 godina … Kao rezultat toga, on se uvek osećao kao imigrant u tinejdžerskom svetu. On je bio imigrant – benigni, fascinirani stranac – od tada. I svi njegovi filmovi su o tome.” 

                                                                                 Tom Waitts, muzičar i glumac 

    Rođen je u Akronu, Ohajo, SAD. Godine 1975. diplomira englesku književnost na Univerzitetu Kolumbija. Tokom poslednjeg semestra akademskog školovanja ovaj mladi panker američkog novoga talasa, preuranjeno sede raščupane kose i ekscentričnog, mračnog odevnog stila, privremeno se seli u Pariz gde većinu vremena provodi u slavnoj pariskoj Kinoteci. Tamo biva upoznat sa širokim spektrom filmova za kakve do tada nije bio ni svestan da postoje, od dokumentarnih i etnografskih filmova, pa sve do zlatnih holivudskih klasika. Svi filmovi bili su prikazivani nekritički i bez hijerarhijskog reda, te je mladi Jarmusch otkrio širinu i opsežne mogućnosti filmske umetnosti, što je u njemu rasplamsalo ljubav prema tome mediju...

... Nakon povratka iz Pariza na Njujorškom Univerzitetu počinje da pohađa filmsku školu. Ubrzo napušta studije i novac namenjen školovanju ulaže u snimanje svog prvog igranog filma Konstantno gluvarenje (1980.). Intrigantno debitantsko ostvarenje predstavilo je publici Džarmušov karakterističan stil ’’ozbiljnog humora“, koji se kasnije pojavljuje i u filmovima  Čudnije od raja i Pod udarom zakona... Džarmuš priča priču o problematičnom mladiću koji pokušava pronaći smisao u životu, priču prožetu duhom nekonformizma i nizom čudesnih likova... U filmu u kojem režiju i scenario potpisuje sam Džarmuš, dok muziku potpisuje u saradnji sa Džonom Lurijem, odvija se sledeća, neobična priča (nastala neposredno po Džarmušovom napuštanju škole): Alojsius Parker, poznatiji kao Ali, potiče iz problematične por odice - majka mu je u mentalnoj bolnici, a otac se vodi kao nestao - dok on sam ima problem sa time što mnogo spava, a dešava mu se da sanja čak i kad je budan. Nakon što se posvađa sa devojkom i ima težak razgovor sa majkom, on besciljno luta ulicama grada, gde upoznaje mnogo živopisnih likova - uličnog muzičara, sredovečnog zaljubljenika u džez, imigrantkinju iz Latinske Amerike i prodavačicu kokica, koja je fascinirana Eskimima. Konačno, susret sa misterioznom ženom, koja vozi prelepi ford mustang, otvara mu mogućnost bekstva od svega...

... Ako život nema zapleta, zašto bi ga film ili fikcija imali?

... Jim Jarmusch ističe se već na počecima po svom drskom, odrešitom i buntovnom pank karakteru. Smatrajući da film mora biti umetnički izraz isključivo jedne individue s vizijom, on insistira da svaki, pa i najmanji deo filmskog kreativnog procesa, bude sasvim u njegovim rukama... Karakteristični za Jarmuscha jesu izuzetno kvalitetno i podrobno razrađeni likovi kojima reditelj posvećuje najveću pažnju, a koji usprkos tome ostaju dovoljno misteriozni, s evidentnom teškom i komplikovanom pozadinom, ali gledaoc ipak o njima ne doznaje dovoljno, pa oni bivaju uvek korak ispred moguće identifikacije ili saosećanja. Publici deluje kao da ih poznaje, ali svejedno likovi uspevaju ostati potpuni stranci. Njegovi likovi nisu ni heroji niti anti-heroji, oni su obični ljudi koje susrećemo na ulicama, pokraj kojih samo prođemo, ne znajući odviše informacija o njima. Njihove dogodovštine su prizemne, a životi uglavnom neuzbudljivi. Oni ne koračaju određenim jasno usmerenim životnim putem, ali tek ponekad nabasaju na sasvim slučajne avanture, baš kao što to biva i u stvarnome životu... Karakteristično za Jarmuscha je i traženje estetike u ružnome, poput američkih industrijskih krajolika, kao i potraga za lepotom u svakodnevici, u onim za filmski svet inače dosadnim trenucima, koji se zbivaju između dve akcije, a koji nikada ne bivaju prikazani na filmskom platnu zbog manjka dramatizacije...

...Umetnost vas ne treba podsticati da se osećate dobro, umetnost mora preispitivati stvari, podizati vaše ogledalo, voditi vas onde gde ne želite ili radije ne biste išli u stvarnome životu... Američki nezavisni film pre svega deo je takozvane indie supkulture koja još uključuje i indie muziku, specifični stil odevanja i druge kulturne izraze povezane pridevima poput alternativno, autentično, hip, na rubu, beskompromisno. Američki nezavisni film svojim opozicionim stavom spram masovne kulture na suptilan i nenametljiv način razotkriva njezine brojne mane i propuste, često odražene u formi holivudskog filma. On istovremeno izaziva društveni status quo i holivudsku hegemoniju. Mnogi nezavisni filmovi prihvaćaju neku vrstu sirovoga realizma, prikazujući mračnu stvarnost savremenog života, te od gledaoca zahtevaju da ih intuitivno iskuse i suoče se s grubom realnošću... Prikazujući ružnoću i okrutnost savremenoga sveta te prikazujući normalne ljude s normalnim problemima, indie film razotkriva lažnu prirodu holivudskih filmova: emocije su pojačane, glavni likovi idealizovani i sposobni za savladavanje bilo kojih prepreka. Iako prezentuje paralelni svet, Hollywood nastoji stvoriti iluziju da događaji prikazani na ekranu korespondiraju sa svetom oko nas, tako kreirajući lažnu realnost...

    Kao asistent američkog režisera Nikolasa Reja (legendarnog tvorca ’’Buntovnika bez razloga“, pre svega) dobio je priliku da radi kao asistent produkcije u filmu ,, Lightning over water“ Vima Vendersa, posvećenog pomenutom američkom režiseru (1983. godine kultni reditelj nemačkog Novog talasa - Wim Wenders, nakon snimanja jednog od svojih filmova, sasvim slučajno uviđa da ima višak 16-milimetarske filmske trake u trajanju od četrdesetak minuta, te je velikodušno daruje svome prijatelju Jimu Jarmuschu, ne sluteći da je time posejao seme nečega što će uskoro izrasti u najvažniji američki nezavisni film 1980-ih godina. Služeći se Wendersovom trakom, duboko inspirisan tematikom i filmskim stilom Johna Cassavetesa (američkog glumca i režisera, pionira nezavisnog filma), Jarmusch snima 32-minutni crno-beli film naslovljen Novi svet, u kojem glave uloge imaju sami muzičari: jazz svirač John Lurie, bivši bubnjar grupe Sonic Youth Richard Edson (kultne grupe američke nezavisne rokenrol scene osamdeseth) i mađarska kantautorica Eszter Balint)... Ispostaviće se da je to bio uvod u njegov drugi igrani film i legendu američke filmske nezavisne scene... 

... Svojim drugim filmom – Čudnije od raja (1984.) u kome prikazuje čudno putovanje troje glavnih likova od Njujorka do Floride, Džarmuš stvara jedno od najznačajnijih ostvarenja američkog nezavisnog filma, odbacivši istovremeno konvencije tradicionalnog holivudskog filma... Kroz naizgled jednostavnu priču o mladiću koji, kao i većina ljudi s kojima se susreće, životari u Njujorku, što se tek neznatno menja posetom rođakinje iz Evrope, film izuzetno uverljivo prikazuje rezignirani svet savremenih Amerikanaca, pomirenih sa sivom, neuzbudljivom svakodnevicom u kojoj nema nimalo interesantnih događaja niti likova, a kamoli vanjskog glamura. Junaci filma Čudnije od raja u večnome su begu i potrazi za novim životnim prostorom, bolje rečeno u potrazi su za Rajem, uvereni da su grad ili država u kojoj se nalaze krivi za monotoniju njihovog postojanja, pa iz Mađarske odlaze u New York, iz kojega zatim beže u Cleveland, te u Miami. Ali svugde im se svakodnevica svede tek na besciljno sedenje pred televizorom i kockanje. Došavši na jezero Erie, koje je jedna od najpoznatijih atrakcija Clevelanda, oni se nađu pred belim, izbrisanim prostorom – pred Jarmuschevom metaforom za njihove živote. Onde Eddie utvrdi da, koje god mesto da posete, sve uvek izgleda isto, čime je jasno da jedina promena koja se mora dogoditi jeste ona u njihovim umovima. Ono što nastavlja biti karakteristična konstanta Jarmuscheva opusa je sam vizuelni prikaz američkoga pejzaža: u potpunom kontrastu s Amerikom kakvu vidimo na holivudskom filmu, Jarmuscheva Amerika siva je, bezlična, hladna, industrijska, ulice su puste, te sve nalikuje prizorima iz hladnoratovske Istočne Europe... Takvu atipičnu atmosferu režiser je uspeo ostvariti koristeći duge kadrove, suzdržane dijaloge (iako neretko cinične, pa i duhovite) te nepoznate glumce (uglavnom amatere) prosečnog izgleda, u neatraktivnim ambijentima. To je žanrovski hibrid crne komedije i filma ceste kroz koji se provlači suptilna kritika američkog društva. Radnja prikazana u filmu lišena je dramatičnosti. Ispod surovog eksterijera svakodnevice prožete uglavnom gledanjem televizije i životarenjem, skriva se duboko usađeni zajednički osećaj usamljenosti, odbačenosti, nerazumevanja, težnje za promenom, želje za ljubavlju i toplinom  – čime Jarmusch nudi kritiku otuđenosti inertnog pojedinca izgubljenog u savremenom svetu... Film je nagrađen Zlatnom kamerom na filmskom festivalu u Kanu iste godine... 

...Umesto da pronađem priču koju želim ispričati, te joj naknadno dodajem detalje, ja najpre prikupljam detalje, a tek onda nastojim izgraditi slagalicu iz priče. Imam temu i vrstu raspoloženja, i likove, ali ne i radnju koja teče ravno kroz film... 

... Filmom Čudnije od raja, snimljenim za svega 100.000 američkih dolara i na 16-milimetarskoj traci „iz druge ruke“, Jim Jarmusch je 1984. godine nehotice postavio novi filmski trend i udario temelje savremenoga američkoga nezavisnog filma. Svojim nepretencioznim filmskim ostvarenjem Čudnije od raja, koji je nastao sasvim slučajno, na darovanim ostacima nekvalitetne filmske trake, Jim Jarmusch promenio je filmsku istoriju, pokrenuvši tako razdoblje savremenog američkog nezavisnog filma... Film je žanrovski neodređen – kombinacija crne komedije i egzistencijalističkog horora, prožeta tematikom besciljnog i beskrajnog putovanja karakterističnog za film ceste ( road movies, što se svakako može dovesti u vezu i sa mladalačkim, knjiškim idolima Džima Džarmuša koji su se ogledali u poeziji i prozi beat – on the road – generacije), te stilskom estetikom i elementima noir filma. Kroz likove socijalnih outsidera–bitnika, doseljenika, kockara i nezavisne žene koja se beskompromisno opire društvenim i kulturnim normama, Jarmusch je tematizovao otuđenje pojedinca u modernom SAD-u... 

    Film Pod udarom zakona (1986.) prikazuje priču o tri osuđenika u zatvoru u Nju Orlinsu, produbljujući Džarmušov odmetnički stav neprilagođenosti jednog buntovnog, usamljenog u svojim vizijama sveta i nezavisnog umetnika i čoveka... Fokusirajući se na malu grupicu karaktera koji pokušavaju iskočiti iz ustaljenosti svoje sredine te iz ništavila proživeti nešto više, Down by Law prati trojicu nedužnih likova (Tom Waits, Roberto Benigni i John Lurie) koji igrom slučaja završavaju u zatvoru. Zbog svoje nedužnosti i bitnijeg posla u životu od izležavanja u zatvoru oni se odlučuju na beg. Sve ostalo je istorija, ili u Jarmuschevom slučaju svakodnevica sastavljena od razgovora na rubu egzistencijalizma, komedije i pop kulture, te gomila fizičkih napora koji se nikome ne rade. Film je snimljen u nezavisnoj produkciji kao neobičan spoj film – noira i komedije... Crno – belu visoko stilzovanu fotografiju s dominantnim sivim tonovima potpisuje kultni direktor fotografije - Robi Miler (poznat po saradnji pre svega sa Vimom Vendersom, a potom i nizom drugih vrhunskih filmskih režisera – u rasponu od Džarmuša i Pitera Bogdanoviča do recimo Šredera, Vajde, Fridkina i Larsa fon Trira...) ... Slika džarmušovskog andergraund miljea nehajnih autsajdera i čudesnih likova koji tumaraju obodima sveta je podcrtana Lurijevim džez tonovima i Vejtsovim andergraund pesmama. Scenario i režiju potpisuje Džim Džarmuš u svom karakterističnom minimalističkom, autentičnom stilu nezavisnog odmetnika...

 ... Godine 1986., nakon premijere filma Pod udarom zakona, Jarmusch u jednome intervjuu izjavljuje da ga veliki filmski studiji gotovo svakodnevno obasipaju ponudama za snimanje većih i komercijalnijih filmova, filmova u boji, što ga posebno ljuti i čini ga još tvrdoglavijim u nameri da snima minimalističke, skromnije filmove nad kojima ima potpunu kontrolu. Finansirajući svoje filmove samostalnim prihodima (često zaradom iz evropskih bioskopa), prikazujući melanholičnu svakodnevicu društvenih outsidera, tematizirajući kulturni clash i demistificirajući sliku Amerike kakva se prikazuje u holivudskom filmu, te čvrsto držeći sve karte u svojim rukama, ostajući pritom veran samome sebi i svojim idealima, Jim Jarmusch dokazao je da se bez Hollywooda može, a svojim je filmskim stilom definisao istinski američki nezavisni film... 

    Vrhunac početne, kultne andergraund faze stvaralaštva Džima Džarmuša zaokružuju dva neverovatna ostvarenja – biseri minimalizma i osobenog pogleda na umetnost i svet jednog originalnog i nezavisnog filmskog buntovnika. Po skromnom mišljenju autora ovih redova bili su to filmovi koji će zauvek obeležiti Džarmušovu intrigantnu filmsku odiseju, neki sasvim drugačiji put u svetu koji posustaje pred duhom praznine i komercijalne apokalipse tzv. autora... 

    Film Misteriozni voz (1989.) prvi je od dva nezaboravna filmska udara genijalnog Džarmuša, slika jednog jedinstvenog rokenrol duha nezavisnosti i bunta koji će obeležiti njegov izraz i svet. Režiran minimalističkim stilom i snimljen besprekornom kamerom već pomenutog genija filmske fotografije – Robija Milera, film daje sliku američkog društva, suptilnu kritiku socijalne scene kojom dominira otuđenost i duhovna ispraznost. Tvorac izvrsne muzičke podloge je nezaobilazni Džon Luri, uz malu pomoć glasa Toma Vejtsa... Voz je savršena metafora u ovom filmu. Nije važno gde je bio ili  čak i gde ide. Bitan je zvuk njegovog zvižduka dok pronalazi put kroz noć...

 “Najbolja stvar u vezi Mystery Traina je da vas vodi u Ameriku za koju smatrate da bi trebali moći da sami pronađete, ako samo znate gde da tražite.”, reči su čuvenog filmskog kritičara Rodžera Eberta. 

    Misteriozni voz predstavlja omnibus (od tri dela) koji prikazuje grad Memfis, hotel i duh rokenrola i bluza, duh pop kulture i ludila savremenog sveta otuđenosti i bezidejnosti... Dok u prvom delu ovog impresivnog omnibusa – nazvanom Daleko od Jokohame pratimo priču o mladiću i devojci (dok apatični Jun tvrdi da je Carl Perkins otac rokenrola, njegova devojka, brbljiva i vedra Mitzuko potpuno je opčinjena Elvisovim likom i delom) dolaze iz daleke Jokohame da odaju počast duhu grada Elvisa Prislija i rokenrola, gradu koji slovi kao meka ranog, južnjačkog bluza i B.B. Kinga, drugi deo, zvani  Duh, prati udovicu iz Rima koja odseda u istom hotelu grada Memfisa, upoznaje razne lokalne čudake i čuje priču o duhu Elvisa Prislija koji opseda grad i sve njegove žitelje i posetioce. Čudesno Džarmušovo mini remek delo zatvara priča Izgubljeni u svemiru koja prati trojicu mladića (jednog od njih, lik Džonija koji neodoljivo podseća na Elvisa, tumači slavni Džo Stramer iz grupe ,, The Clash“, jednog od omiljenih Džarmušovih pank bendova) koji gluvare noću po Memfisu, ubijaju prodavca pića (tačnije, to čini upravo Džoni u trenutku rastrojstva nakon što ga je ostavila devojka), odlaze u hotel i na kraju filma beže od policije hvatajući ,, misteriozni voz“ kojim svi napuštaju Memfis... Bila je to impresivna,, kaurismakijevska“ estetika (takođe minimalistička, čudesna estetika slavnog filmskog režisera iz Finske – Akija Kaurismakija, umetnika koji je svojevrsni pandan Džarmušu unutar evropskog nezavisnog filma, sličan po duhu, humoru i estetici, buntu prema mainstreamu), minimalistička slika modernog sveta ludila, besposličarenja, gluvarenja, beznađa i pop kulture, sveta bez emocija i bilo kakve saosećajnosti...

... Još jednom Jarmusch kao glavne junake postavlja likove dezorijentisane u kulturi, strance izgubljene na nepoznatoj zemlji, koji su u večnoj frustrirajućoj potrazi za nečim što nikada ne prolaze – za snom, za boljim životom, za pronalaskom vlastitoga identiteta. Ono što povezuje likove iz svih triju delova je činjenica da su oni stranci (Japanci, Italijanka, Britanac) čije nepoznavanje Amerike ih vodi ka lutanju kroz najopasnije i najružnije četvrti Memphisa, i naposletku ih sve okuplja u tmurnom, otužnom memorijalnom Elvisovom hotelu. Upravo kroz oči stranaca, Jarmusch nudi potpuno drugačiji pogled na Ameriku. Tematizuje se i nemogućnost komunikacije među likovima, koji se ni u jednome trenutku suštinski ne razumeju: zbog nepoznavanja jezika (japanski par i vodič u muzičkom studiju), kulturalnih razlika ili pak razlika u karakteru (Jarmusch suprotstavlja letargične likove, poput Luise i Juna, s hiperaktivnim osobama punim života kao što su Dee Dee i Mitsuko). Jedina spona koja ih povezuje, i jedino što iz letargičnih likova izvlači emocionalne reakcije, jeste Elvis čiji lik služi kao metafora za američku popularnu kulturu...

... Filmom Tajanstveni voz Jim Jarmusch nastavlja temu stranaca i outsidera izgubljenih u bespućima američke kulture i svakodnevice, kao i sa prikazom druge strane američkoga pejzaža – onog industrijskog, ispraznog i neiskvarenog preteranom urbanizacijom. Likovi su u fokusu radnje, a ovoga puta je lik Johnnyja napisan upravo za Joea Strummera, pevača punk grupe Clash, čiji je Jarmusch bio tada veliki obožavaoc. Iako snimljen u bogatom tehnikoloru kako bi bolje tematizovao bleštavilo i popularni značaj Memphisa, stilski ovaj film ostaje ipak minimalistički, jer boje koje dominiraju jesu hladne plave, s ponekim isticanjem jarko crvenih elemenata (opet kaurismakijevski koloritni šmek, sličnih tonova i retro manira koji se oslanja na bazični rokenrol stil i sasvim obične, u stvarnom životu uglavnom neprimetne ljude). Takođe, noćnim scenama Jarmusch je najavio novu fascinaciju neonskim svetlima, mračnim, opasnim ulicama i napuštenim prostorima kojoj ostaje privržen u filmu Noć na zemlji... 

... Kad god gledam neki novi komercijalni američki film i shvatim na koji je način priča strukturisana, volio bih videti one delove koje su izostavili iz filma, više od onih koji su ubačeni u film. Zanimaju me trenuci između. Uvek me zanimaju male, obične stvari, i pretpostavljam da upravo zato imam tendenciju ka pisanju onakvih scena koje bi inače bile izostavljene u konvencionalnijim, komercijalnim ili transparentnim stilovima... 

    Prvi, sudbinsko i nezaboravno poglavlje jedne kultne autorske ličnosti u svetu modernog, nezavisnog američkog filma završava i zaokružuje antologijski omnibus (ovaj put sastavljen iz pet delova) – Noć na zemlji (1991.), film koji prati događaje u pet različitih gradova sveta, sudbine ljudi koji se voze taksijem pričajući svoje neobične životne priče i prolaze kroz gradove koji svojim značajnim mestima govore o sebi i onome što čini njihov jedinstven duh... 

    Ovaj turoban film (prepun ironije i crnog humora) svojim dugim kadrovima donosi atmosferu različitih gradova, megapolisa na dva kontinenta. Fotografiju punu ugođaja i mekanih boja uradio je znameniti snimatelj Frederik Elmes ( poznat po saradnji s Dejvidom Linčom u klasicima: ,, Plavi somot“ i ,, Divlji u srcu“), uronivši u tamu i spleen svetskih metropola... Od urnebesnih scena Roberta Beninija u Rimu, preko ludila Njujorka i Los Anđelesa i slika savremenog košmara hladnog i užurbanog sveta stranaca, preko oporosti i sarkazma slepe devojke koja se vozi ulicama setnog Pariza do tragikomike koja kulminira u ,, kaurismakijevskom“ kraju na ulicama zaleđenog Helsinkija, slikama sveta bezdušnosti gde se sve kupuje novcem i gde je otuđenost oduzela svaku čovekovu nadu u humanost i iskrenost, intrigantni i pronicljivi Džarmuš gradi iz ugla nepristrasnog posmatrača sliku modernog sveta, sliku malih, velikih ljudi i njihovih života na margini pozornice bogatih i moćnih... Bio je to fantastičan spoj komedije i drame izražen kroz sjajno napisane dijaloge... 

    Prvi deo antologijskog omnibusa odigrava se u Los Anđelesu. Poslovna žena dolazi u L.A. i kreće ka Beverli Hilsu... Ona je agent za kasting i traži mlade, talentovane glumice... Na putu do kuće, ona neobičnoj devojci koja vozi taksi i ponaša se krajnje nekonvencionalno (muškobanjastu, buntovnu taksistkinju Corky tumači impresivna Winona Ryder) nudi ulogu na novom filmskom projektu i mogućnost da postane filmska zvezda... Ipak, ponuda je glatko odbijena (ovim suštinskim odbijanjem sna kojeg sanjaju mnoge američke devojke – da postanu glumice, dok Corky jednostavno želi da postane mehaničarka, je Jarmusch simbolično, ali sasvim jasno, Hollywoodu dao do znanja koji je njegov stav spram mainstreama, te da baš nikada ne želi pripadati većini)... Neke druge vrednosti, stav i pogledi na život i svet u očima mlade taksistkinje imaju prioritet od čisto materijalnih i prolaznih... 

    Nakon Los Anđelesa selimo se u još jedan od simbola urbane Amerike – grad Njujork. Izvesni crnac pokušava da taksijem stigne do Bruklina, ali ga sudbina spaja s taksistom početnikom... Vozač taksija je stranac iz tadašnje Istočne Nemačke i pokušava da opstane u megapolisu kao taksista... U prigušeno setnoj džez atmosferi Njujork prikazuje svoje noćne čari... Pre svih tu je čuveni, čarobni bruklinski most optočen svetlošću velegrada... Džarmuš prati sudbine malih ljudi, njihove priče s margine... ,,Ja sam klovn“, progovora o svojoj neobičnoj sudbini taksista Helmut. ,, Novac mi je potreban, ali mi nije bitan“... 

Nastavlja se...   

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.