ponedjeljak, 31. svibnja 2021.

Dragan Uzelac | Nagib Mahfuz – ’’Razgovori na Nilu“ (1966)

      

Roman Razgovori na Nilu (1966) opisuje grupu intelektualaca iz Kaira, koji su izdvojeni na splavu, na kojem priređuju sedeljke uz hašiš i nargilu. Tokom dana oni su obični žitelji, rade kao i svi drugi ili ostavljaju privid da rade. Tu vode razne razgovore po čemu delo nosi ime. 

Ovu prelepu, setnu priču, satkanu od životnih mudrosti, finog humora i kontemplacija na temu smisla ljudskog postojanja napisao je Nagib Mahfuz, jedan je od najpoznatijih egipatskih književnika, jedan od prvih pisaca arapske literature koji se bavio temama egzistencijalizma (filozofskim pravcem koji je obrađivao teme poljuljanih temelja ljudske egzistencije, postojanja u savremenom svetu), rođen 11. decemba 1911. godine u Kairu. 1988. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost...

Vreme je jeziv saputnik.
Šta vreme čini svome saputniku?
Namiče mu nevidljivu masku,
koju on nikako ne uspeva skinuti. 

... Jedini je arapski pisac koji je primio Nobelovu nagradu. Nedugo nakon što je osvojio nagradu Mahfuz je izjavio: Nobelova nagrada mi je prvi put u životu pružila osećaj da se moja književnost može ceniti na međunarodnom nivou. Arapski svet je takođe sa sobom osvojio Nobelovu nagradu. Verujem da su otvorena međunarodna vrata, a od sada će pismeni ljudi razmatrati i arapsku književnost. Zaslužujemo to priznanje. Dobitnik je egipatske nagrade ’’Ogrlica Nila“. Umro je 30. augusta 2006. godine. Mahfuz je objavio 34 romana, preko 350 kratkih priča, desetine manuskripta za filmove i pet predstava tokom svoje sedamdesetogodišnje karijere. Njegov najpoznatiji rad je verovatno, Kairska trilogija, koja opisuje živote tri generacije različitih porodica u Kairu od Prvog svetskog rata do nakon vojnog udara iz 1952. kojim je srušen kralj Faruk. Najpoznatija dela, pored pomenute trilogije, su mu: Razgovori na Nilu, Sinovi naše mahale, Put između dva dvorca... 

... Rođen sam hiljadu devetsto jedanaeste godine u blještavom i tankim nitima prašine okupanom Kairu, u skromnoj bolnici između dve visoke žute zgrade. U toj najdužoj ulici u gradu sam se rađao i posle prvog rođenja. Rađao sam se u zagrljajima, na krovovima, plažama, u Al-Azhar parku. Svako se može roditi više puta samo ako to istinski želi.

Poslednji put sam se rodio kada su me pokušali ubiti krvavim mecima tradicije četrdeset i četvrte. Ja sam Nagib Mahfuz. Srednje visok čovek sede kose, proćelav. Nosim naočare i u duši samo jedno srce koje je dovoljno veliko da ga nakon smrti dam svim svojim čitaocima da ga nose u svojim torbama zajedno sa svojim knjigama. Iza mene su ostala mora neizgovorenih reči, ali i jedna jako važna knjiga, razgovor, razgovori – ’’Razgovori na Nilu“. I evo, upravo sam umro, dao sam vam srce. Umro sam, a počeo da živim večno. Pored srca vam dajem i priču koju će nastaviti neko drugi, neko iz kućice na Nilu... 

    Jednostavna priča o životu – ljudskoj prolaznosti, trenu i beznačajnosti, s jedne, i večnom, neprolaznom Nilu, koji mirno teče, pamti i odnosi razgovore, tj. uzaludne priče, tlapnje ljudi koji hiljadama godina plove njegovim moćnim tokom, s druge strane, ( naznačavajući vreme kao beskraj i čoveka kao njegov dah, treptaj svetlosti jedne živototvorne zvezde), jedno je od onih besmrtnih dela koje čoveka neprimetno obuzme i unutrašnjom snagom i lepotom zauvek obeleži, osvajajući dušu čitaoca upitnošću, nekom vrstom istovremenog nemira i smirenja... 

... Razmišljao je o besmislenom praznom hodu svoje svakodnevnice, o izlascima i zalascima Sunca, pojavi Meseca i njegovom nestanku, dolaženju i odlaženju iz ureda, o početku i kraju njegovih sedeljki (na Nilu), o buđenju i snu. Ovakvo proticanje vremena ukazivalo je na približavanje kraja, i pretvorila je svako Nešto u veliko Ništa. Njegovi oci i praoci kružili su njegovom svešću. Zemlja je, međutim, smireno čekala, kako bi naše nade i radosti pretvorila u đubrivo za svoje tle... 

    Znameniti egipatski pisac – Nagib Mahfuz, jedan od slavnih izdanaka jedne od najstarijih i najimpresivnijih civilizacija sveta, vešto je transformisao večne čovekove egzistencijalne nemire u veoma duhovitu, slikovitu i autentičnu prozu koja smiruje, nosi u sebi neka pritajena zadovoljstva, posmatra nas upitno iznutra i slika rečima, te boji humorom pejzaže mudrosti, večnosti i naizgled nelogične, oslobađajuće radosti življenja običnih smrtnika – uprkos svemu... Razgovori na Nilu (u originalu Tharthara Fawq Al-Nil) jedan od najpopularnijih Mahfuzovih romana kritikuje dekadenciju egipatskog društva u doba predsednika Nasera. Anvar el Sadat je bio zabranio ovaj roman da bi se izbeglo provociranje Egipćana koji su još uvek voleli bivšeg predsednika Nasera. Kopije je bilo teško naći pre kraja devedesetih (zanimljiv je i podatak da je roman adaptiran u film za vreme vladavine Anvara el Sadata)... 

... Svaki put kada započinje večernja sedeljka, zgušnjava se osećaj stvarnosti. Život se zaustavlja, gubi se predstava o neminovnom kraju, pruža se jedinstvena prilika da se doživi čuvstvo ljudske večnosti... 

... Vaše su oči uprte ka vašoj unutrašnjosti, a ne prema vani, kao što je to slučaj kod drugih stvorenja Gospodnjih... Ja živim svojim unutrašnjim životom, spoljni svet me ne zanima, kao što je to slučaj s drugim ljudskim robovima... Sve je bez značaja. Čak je i tišina beznačajna. Lakrdija, to je ono najstvarnije što je čovek stvorio... 

... Maestralna Mahfuzova proza je karakterisana direknim izrazom njegovih ideja, jedinstvenom lakoćom naracije, pitkošću i meditativnom notom, magijskom moći držanja pažnje čitaoca, lepršavošću i ležernošću koja pleni... U svojim radovima, on je opisao razvoj svoje zemlje tokom 20. veka i kombinovane intelektualne i kulturne uticaje Istoka i Zapada. Njegova vlastita izloženost književnosti neegipatskih kultura započela je u njegovoj mladosti sa entuzijastičkim konzumiranjem zapadnih detektivskih priča, ruskih klasika i takvih modernističkih pisaca kao što su Kafka, Džojs, Prust… 

Najveća intriga istine je da nikome sama put do sebe ne utaba
i da nikome nadu u njeno dostizanje ne oduzima.
Prepuštanje stvorenja opasnostima slobode bezvredno je kao surutka,
jer u morima slobodnoga mišljenja bi se stvorenja podavila.
Ko pomisli da je do istine stigao, sa njom se raziđe,
a kome se učini da se sa njom razišao, na nju nabasa.
Do nje se stići ne može, kao što se od nje pobeći ne može, a bez nje se nikako ne može...

... Mahfuzove priče su gotovo uvek postavljene u gusto naseljenim četvrtima Kaira, gde njegovi likovi, uglavnom obični ljudi, pokušavaju da se izbore sa modernizacijom društva i iskušenjima zapadnih vrednosti. Mahfuzov roman je neka vrsta časa meditacije, ponekad intimna potreba za osamom, kutija koja čuva tajne prošlosti i čarobna ladica koja pohranjuje uspomene. Psihološki koren svojih subjekata, njihov frustrirajući položaj, cepanje svesti, osećaj nepripadanja ovozemaljskome svetu, socijalna igra sa likovima, neobična složenost pretakanja istorijskoga i prošloga, senzibilitet tragične usamljenosti, prokletstvo sebičnosti, motiv fatalne prolaznosti i ambivalentna ljudska narav sazdani su u poetskoj intuiciji i sadržani u osnovi koncepcije njegovoga romana. 

... U međusobnim susretima nalazimo utočište od usamljenosti i kao da se baš tim međusobnim dodirima štitimo od udaraca nepoznatoga, a od opasnosti trpljenja razmenom mišljenja, od nastupa bezumnoga očaja sarkastičnim i uvredljivim vicevima, od velikih greha toplim uzdasima ispovesti, a od tmurne, zagušljive atmosfere izmišljenim snovima... 

... Kada naoko ne govore ni o kakvim promenama, Mahfuzovi romani, koji su najčešće beg od stvarnosti, preispituju tradiciju i iščekivanja. Obično se čitaju sa određenom dozom nevinosti, kao nešto što nije povezano sa našom prošlošću i očekivanjima. Pa ipak, svi ti romani u koje bežimo, poput Alise (u Zemlji Čuda), koja je potrčala za zecom i upala u rupu, na kraju nas dovode do toga da preispitamo i stimulišemo vlastitu realnost. U određenome smislu, želja za lepotom, instinktivni nagon da se borimo sa iskrivljenim oblikom stvari, odvode nas u ono što generalno označavamo kulturom. Odvode nas svojim čudesnim, unutrašnjim putevima ka nama samima, suštini našeg bića poput nadrealnih mahfuzovskih razgovora na večnom Nilu, razgovora o ljudskog prolaznosti i pokušaju da doživimo čuvstvo ljudske večnosti... Knjiga, poput čarobnog romana Nagiba Mahfuza Razgovori na Nilu je čudotvorna stvar među stvarima, zagonetna sveska „zagubljena“ među sveskama, što nastanjuju “ravnodušni“ kosmos, sve dok ne pronađe svoga čitaoca, čoveka predodređenoga za njene simbole. Tada se dešava jedinstvena emocija, ona čudesna pitalica, koju ne mogu olako zaključiti ni psiholozi, a ni retoričari.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.