ponedjeljak, 24. svibnja 2021.

Dragan Uzelac | The Beatles:’’White album“ (1968.) - 3. dio


... I dok Kleptonova gitara boji nežnim bluz prelivima poetsko platno života, Harison svojim setnim glasom i suptilnim potezima kičice senzibilne poetske duše nanosi predivne stihove iskreno zaljubljenog čoveka na pozadinu večnosti, na neuhvatljivi okvir života koji nam izmiče u trenutku kada pomislimo da smo uspeli napokon da ga uhvatimo, ukrotimo i oblikujemo po našim nezasitim željama... Bio je to period punog sazrevanja Džordža Harisona – i kao čoveka i kao muzičara i kao poete... Ništa manje nije značajna i njegova jetka Piggies, socijalni, satirični komentar na klasne razlike, satirični, gorki komentar na licemerje i nasilnost tadašnjeg društva pod snažnim uticajem Orvelove ’’ Životinjske farme“, harisonovski biserni eksperiment u baroknom stilu , uz malu pomoć harpsikorda (čembala)...

Have you seen the little piggies
Crawling in the dirt?
And for all the little piggies
Life is getting worse
Always having dirt to play around in

Have you seen the bigger piggies
In their starched white shirts?
You will find the bigger piggies
Stirring up the dirt
Always have clean shirts to play around in

In their styes with all their backing
They don't care what goes on around
In their eyes there's something lacking
What they need's a damn good whacking

Everywhere there's lots of piggies
Living piggy lives
You can see them out for dinner
With their piggy wives
Clutching forks and knives to eat their bacon

     Nakon nje, slede još folk rok balada u raspevanom mekartnijevskom stilu Rocky raccoon (zabavna parodija, obogaćena zvukom klavira, beskrajna zafrkancija započeta kao nadigravanje Lenona i Donovana u Rišikešu), klasična Ringova bezbrižnost i melodičnost u Dont pass me by (kompozicija u kantri i vestern stilu, razigranog, plesnog ritma ukrašenog bluegrass violinom)i dalje nizanje  slika čudesnog sveta liverpulskih ’’buba”, pop-rock klasici koji prkose vremenu i pomodarstvu. Jednostavnost izraza i lakoća sa kojom su to činili izmestila ih je zauvek iz sivila proseka mediokrteta i dala im zasluženo mesto u istoriji koju su sami stvarali...

Blackbird singing in the dead of night
Take these broken wings and learn to fly
All your life
You were only waiting for this moment to arise

Blackbird singing in the dead of night
Take these sunken eyes and learn to see
All your life,
You were only waiting for this moment to be free

Black bird fly, black bird fly
Into the light of the dark black night

Black bird fly, black bird fly
Into the light of the dark black night

Blackbird singing in the dead of night
Take these broken wings and learn to fly
All your life
You were only waiting for this moment to arise
You were only waiting for this moment to arise
You were only waiting for this moment to arise

    Miljama daleko od proseka i ispraznosti netalentovanih, Bitlsi stvaraju stilski i idejno veoma šarenolik i neuobičajen album za njihove dotadašnje standarde. Slušamo Mekartnija kako strasno i energično peva u rokerskim Why dont we do it in the road (tokom oktobra 1968., pri samom kraju snimanja albuma objavljenog narednog meseca, Mekartni je užurbano sam uradio ovu pesmu – uz malu pomoć prijatelja Ringo Stara ... Bio je to njegov bučni i stilizovani bluz u d-duru ... Ma koliko moje srce bilo na strani Džona Lenona, moram priznati da mi je ovo jedna od najdražih pesama albuma – izvorno jednostavna, hrabra, neposredna ...) i Helter-skelter (Mekartnijeva haotična rokerska ’’vrteška”, koja svojim napetim stilom daje pun doprinos razvoju heavy zvuka iz spontane haotičnosti koja govori o vožnji toboganom), dok se Lenon snalazi u nizu sasvim neobičnog ludila - od The continuing story of Bungalow Bill, šaljivog, detinjeg pop komada kritičkih tonova, preko nostalgične, ljubavlju i setom obojene Julie (snenoj i elegičnoj kombinaciji sanjarenja o pokojnoj majci Džuliji i novoj ženi koja mu je tih godina totalno osvojila srce i um – Joko Ono. Pesma Džulija ujedno je i poslednja pesma snimljena za ovo vanvremensko remek-delo duha jednog vremena, Lenonovo bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom Džulijom i prenošenja ljubavi sa nje na Joko Ono – uz tihu molbu i traženje blagoslova ...) i ludila nazvanog Everybody got something to hide except me and my monkey (pesma koja označava povratak Bitlsa jednostavnijim rokerskim korenima, postpsihodelično ponovno rađanje Lenona kao čistokrvnog rokera) , neobične Cry baby cry (jednog u nizu lenonovskih dvosmislenih sarkazama) do završnog bluz dodira Yer blues (još jedan u nizu lenonovskih cinizama, ironičan odgovor na britanski blues boom druge polovine šezdesetih, ironičan komentar na pitanje mogu li beli ljudi istinski da osete i sviraju bluz muziku američkih, crnih legendi... Lenonov nekonformizam, gorčina, jetka ironija i bolna iskrenost davali su pesmama Bitlsa notu plemenite tuge, onu vrstu blues sete u glasu tako jedinstvenu i prepoznatljivu koja ih je njegovom originalnošću i beskompromisnošću izdvajala iz gomile i činila u mnogo čemu najznačajnijim bendom po istinsku revoluciju u srcima i glavama ljudi dekade koja je počela i završila sa njihovim pojavljivanjem i nestankom. Sjajan kontrast sa Mekartnijevim optimizmom, melodičnošću i duhom lepršavosti činili su jedinstvenu magiju Bitlsa, neponovljivu magiju tvoračkog tandema benda koji je proslavio rokenrol ili ’’električnu narodnu muziku 20. veka“, kako ju je sam Lenon jednom prilikom nazvao) i  pomenute Revolution no.1, kritički intoniranog poziva na bojkot svih političkih aktivista sveta koji žele da stvore novi svet nasilnim putem, koja jebila prva u nizu budućih Lenonovih politički obojenih reakcija na ludilo i propast jednog zabludelog sveta licemerja, pohlepe i ogoljenog zla... 

... Pesma Revolution no.1 bila je prva na redu tokom snimanja Belog albuma ( maj 1968., nakon razočaravajućeg povratka iz Indije, boravka koji je ipak bio kreativan i doprineo stvaranju mnogih ideja koje če se tokom godine realizovati upravo na snimanju legendarnog albuma) ... Džon Lenon se nalazio u jednoj od prelomnih životnih faza – njegova veza sa japanskom umetnicom Joko Ono konačno je ’’ozvaničena“ u njegovoj kući u Sariju (Surrey, England), 19. maja 1968.. Dok je još uvek zvanična Lenonova supruga Sintija bila na odmoru, Džon i Joko su proveli čitavu noć snimajući njegov prvi solo album : Unfinished music no.1 – Two virgins, pre nego što su u zoru vodili ljubav ... Ljubav prema Joko pomogla mu je, s jedne strane, da se oslobodi zatupljujućih kandži LSD-a (s kojim je eksperimentisao još od 1965. godine) , ali je istovremeno, s druge strane, radeći uz Joko na novim umetničkim viđenjima stvarnosti počeo da koristi heroin... 

     Dok je Revolution no.1 nastajala u dvo akordnom ležernom šafl ritmu, na studijskim trakama je ostalo zabeleženo kako se Bitlsi opuštaju bluzerskim improvizacijama između pokušaja snimanja pesme ... 

     Pre nego što je avgusta 1968. pesma Revolution objavljena na singlu, kao zasebna verzija pesme (B strana singl ploče Hey Jude), pesma Revolution no.1 je doživela niz promena i nasnimavanja, dok se na kraju nije pojavila i znatno brža i snažnija singl verzija... Nakon što su Lenon i Joko dodali nove vokalne delove i efekte, nastavljeno je s daljim nasnimavanjem benda... Lenonova inspiracija za serijal Revolution bili su studentski protesti u Parizu, maja 1968., a potom i antiratne demonstracije pred američkom ambasadom u Londonu ... Lenon se našao u procepu sve radikalnijih stvaralačkih zahteva za nasilnom revolucijom i anarhijom Nove levice, s jedne strane ( nazvavši Lenonovu kompromisnu verziju viđenja događaja ’’ apolitičnim, plačljivim i uplašenim vapajima buržoazije“), gnušajući se njegove kritike radikalih političkih aktivista, i mogućeg – ’’peace and love“, pacifističkog, miroljubivog rešenja nastalih nemira, s druge strane... Razljućen i gnevan prigovorima radikalne levice i desnice, po njihovom mišljenju Lenonovim neopredeljivanjem na ovu ili onu stranu u jednom od ’’presudnih istorijskih trenutaka“, Lenon je u jednom od intervjua dao svoj stav i viđenje cele stvari i mogućeg rešenja problema ... 

... Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi... 

     Bluzerski tempo pesme poslužio je poistovećivanju Džona Lenona tadašnjem opštem povratku (bluziranim) korenima, uličnoj kulturi, buntu, muzičkom proleterstvu i usponu revolucionarne levice (koja je tokom 1966. i 1967. s gnušanjem odbacivala buržoasku umetnost) ... Bilo je to vreme britanskog bluz buma, kao i povratka bazičnom rokenrolu... I kao što je odgovor Stonesa bio u vidu povratka r & b singlu – ’’Jumping Jack flash“, potom albumu ’’ Beggar’s banquet“ (sa pesmama poput ’’ Street fighting man“ i ’’Sympathy for the devil“, koje su bile njihov borbeni odgovor na revoluciju i ulične nemire) , Beli album Bitlsa progovorio je na još snažniji i nedvosmisleniji način o duhu jednog burnog vremena (pre svega Lenonovim Revolucijama)... Pesma Revolution no. 1 bila je po mnogo čemu presudna i jedan od najsnažnijih revolucionarnih Lenonovih zaokreta u životu i karijeri – bila je prva ozbiljna pukotina na uglađenoj fasadi Bitlsa i uvod u njegovu novu, mnogo radikalniju, društveno angažovaniju i politički obojenu, pacifističku fazu ... Po mnogima bilo je to vreme kada je ’’ rođen novi, pravi, istinski Lennon!“ ... 


,, Yes, i am lonely, wanna die
if i aint dead already girl
you know the reason why...
Black cloud crossd my mind,
Blue mist around my soul
I feel so suicidal even hate my rock and roll,
Wanna die, yeah wanna die,
If i aint dead already girl
You know the reason why...”

    Beli album Bitlsa ostaje jednim od svojevrsnih simbola jednog neobičnog vremena u kojem je nastao, razjedinjena celina neponovljive Bitls magije šezdesetih, kolekcija pesama i kreativnih iskustava koji su transponovali duh epohe u previranju i nestajanju, revija stilova koji su udarili temelje mnogim pravcima u rokenroluučinivši ga napokon umetnošću dostojnom poštovanja, kolekcija svih onih nedosanjanih mogućnosti koje su mogli da pretvore u još poneko remek delo da su potrajali koju godinu više... On ostaje nestvarna slika jednog eksplozivnog i neverovatno kreativnog vremena, galerija najneobičnijih duhovnih slika, skica, portreta, galerija likova i muzičkih eksperimenata nikad pre ni posle viđenih u tom formatu i u toj količini na jednom mestu... Napisati prikaz ovog remek dela, izneti samo u skicama priču o nekolicini pesama, a ne pomenuti nisku zagonetnih bisera kao što su recimo pesme Birthday (razigrana, konceptualna šala, posveta rođendanu još jedne rok legenede – Litl Ričardu), Savoy truffle (jedna od onih uvrnutih, naizgled besmislenih pesama koje daju poseban šarm ovom  neobičnom kolažu, čineći magiju albuma još većom i zagonetnijom... Ideja Harisona da napiše pesmu koja slavi njegovog prijatelja Erika Kleptona i njegovu strast ka jeftinim čokoladicama, angažujući pritom neke od najboljih saksofonista britanske džez scene tog vremena bila je još jedna pohvala kreativnoj ludosti i maštovitosti benda na svom vrhuncu), Honey pie (zarazne melodije i harmonijske forme), Long,long,long (okrenut mistici i istočnjačkoj duhovnosti, tihi, jedinstveni i tajanstveni Džordž Harison kreira svoju čudesnu muzičku viziju pomirenja s Bogom ... Bio je to još jedan od mnoštva minimalističkih, pritajenih i zagonetnih momenata ovog jedinstvenog magnum opusa Bitlsa – trideset originalnih i različitih bisera koji nekom svojom neuhvatljivom logikomi tajnom  čine presek i sumu jedne epohe, kaleidoskop duhovnosti i reviju stilova šezdesetih)ili završna, snena, enigmatična Good night (sanjiva Lenonova balada, ostavljena za sam kraj albuma nakon zloslutne, apokaliptične ’’Revolution no.9“, varijacija je na temu ’’True love“ Kola Portera sa Ringom na vokalu... Totalno atipična, sentimentalna i slatkasto aranžirana od strane Džordža Martina, ova pesma zapravo je predstavljala Lenonovu zamisao kao uspavanku za njegovog petogodišnjeg sina Džulijena, dovoljan su dokaz o veličini, harizmatičnosti i nesagledivosti jednog od najblistavijih štiva koje je rokenrol ponudio u svoj svojoj višedecenijskoj nadahnutosti i lepoti unutrašnjeg sjaja... Beli album ostaje unikatni portret četvorice momaka, svih njihovih talenata i umetničkog sazrevanja koje se bližilo ili već bilo na vrhuncu kreativnosti, kolekcija nekih od najboljih i najuticajnijih trenutaka koje je rokenrol zabeležio u svojoj čudesnoj, nepredvidivoj odiseji svetom koji su korenito promenili u svakom pogledu – od onog muzičkog, primarnog, do onog duhovnog, društvenog... 

     Uz ’’Beggars banquet“ Stonesa, Beli album Bitlsa predstavlja vrhunac eksplozivne i radikalno buntovne 1968. godine, jedne prelomne decenije i putokaz za sve buduće umetnike koji u zabludi eventualno pomisle da ’’sve znaju“ i da su ’’stvorili nešto epohalno i novo“... Svojom iskonskom ’’belinom i čistotom nevinosti“ ostaje simbol neisprljanih ideala četvorice neverovatnih mladića koji su samo svojim iskrenim srcem i božanskim talentima nadahnuto krenuli putem vlastitih snova i kreativnih poriva, prešavši granicu mogućeg pre svih ostalih... 

.... Beli album Bitlsa (objavljen 22. novembra 1968.) ostaje moja najveća rokenrol ljubav, jedan od desetak vanvremenskih bisera kojima se čitav život uvek rado i iznova vraćam, moj kamen mudrosti i trajno izvorište lepote, ljubavi i inspiracije, moje zagonetno štivo koje svaki put iznova srcem upoznajem – moja prva i najveća ljubav, moj put ka lepoti koja se ničim ne može izmeriti, izreći ili kupiti ... Dragocenost duše četvorice momaka iz Liverpula koji su meni i mnogim ljudima promenili sve(t) ... Učinivši nas bar za nijansu boljima i kreativnijima.


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.