Dragan Uzelac | Knut Hamsun: ‚‚Glad“(1890)

 
   

Tomas Man ga je nazvao ’’potomkom Fjodora Dostojevskog i Fridriha Ničea“, Čarls Bukovski ’’najvećim piscem koji je ikada živeo“, nobelovac Isak Baševis Singer ’’ocem savremene škole književnosti u svakom smislu“ od kojeg potiče ’’čitava moderna škola fikcije dvadesetog veka“. Svoju blistavu spisateljsku karijeru počeo je 1890. Reč je naravno o kultnom norveškom piscu Knutu Hamsunu (1859-1952), umetniku i beskompromisnom borcu za svoje ideale koji je svojim obimnim delom i kontroverznim životom (dugim više od 9 decenija) obeležio svet književnosti kraja 19. i prve polovine 20. veka, postavši još za burnog, lutalačkog života osobenom legendom, dobitnikom Nobelove nagrade i čovekom punim protivurečnih stavova, ali vanrednog književnog stila i britkog jezika, neobičnih životnih pogleda i političkih stavova... Hamsun slovi kao jedan od najinovativnijih i najuticajnijih književnih stilista dvadesetog veka, pionir upotrebe književnih tehnika kao što su tok svesti i unutrašnji monolog, neko ko je snažno uticao na književne velikane poput već pomenutih Tomasa Mana, Čarlsa Bukovskog, Singera, a potom i Kafke, Hemingveja, Hesea, Henrija Milera i Maksima Gorkog... Sedam decenija duga i uspešna spisateljska karijera, tokom koje je napisao preko dvadeset romana, zbirku poezije, više pripovetki i pozorišnih komada, putopisa i eseja, začinjena je Hitlerovom  umrlicom koju je napisao nedelju dana nakon diktatorove smrti... Hamsunov opraštaj od sveta – remek delo Po zaraslim stazama (1949), predstavljalo je fragmentarno-dnevnički prikaz zatvorskih posleratnih godina (upravo zbog čudesne podrške Hitleru i norveškoj kvislinškoj vlasti), zaključno sa završetkom suđenja iz 1947.. Lucidni umetnik, uprkos poodmaklim godinama, volšebno i nenametljivo gradi još jednu izuzetnu životnu storiju, pokušaj skidanja etikete izdajnika. Blagi šeretski osmeh i lakoća pripovedanja koja ga vraća na pijedestal besmrtnih, čine ovo delo još jednim vrhuncem neponovljivog i više nego autentičnog života i rada čoveka za sva vremena...ili bar za one literarne posvećenike koji ne podležu bilo kakvim predrasudama okoštalog sveta...

... Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samoga korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu… 

... Svojeglav i dostojanstven, usamljen i dosledan isključivo samome sebi, Hamsun izranja iz tame zlokobne zablude nailazeći na zid mržnje i poniženja od strane svojih zemljaka kojima je posvetio sav umetnički rad, pa možemo reći i vlastiti život...

... Pre nego što je u časopisu Ny Jord odštampan jedan od presudnih Hamsunovih romana, temeljac njegovog ogromnog književnog opusa - Glad, iz štampe izlazi izuzetno satiričan opis Amerike, knjiga Duhovni život moderne Amerike, povodom čijeg izlaska Hamsun drži predavanje u studentskom udruženju.Oštrim i veoma negativno obojenim tonovima pisac razara mit u nastajanju, čudesnu pošast koja će obeležiti čitav 20.vek...

... Postoji glupost koja spas sveta i njegovu budućnost vidi jedino u izgradnji železničkih pruga, socijalizmu i američkom blejanju i meketanju. I nova kultura gotovo da predstavlja tu glupost. Ona je taj kuriozitet uz koji svojim sredstvima pristaju milijarderi…

... Kao mladi pisac, Hamsun se protivio realizmu i naturalizmu, i kao glavni cilj modernizma zagovarao prikazivanje zamršenosti ljudskog uma, tvrdeći da pisci treba da opisuju ’’šaputanje krvi, i molbe koštane srži“, pa je u skladu sa tim bio predvodnik neoromantičarske pobune na prelazu dva veka, posebno romanima ’’Misterije“ (1892), ’’Pan“ (1894) i Viktorija (1898), a najposebnije svojim romanom prvencem „Glad“ (1890), koji mnogi nazivaju ’’književnim otvaranjem dvadesetog veka i delom kojim počinje književni modernizam“. Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom Glad, objavljenim 1890. godine (prvi odlomci romana pojavili su se anonimno u jednom danskom časopisu već 1888, dve godine pre celovitog romana). Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije (današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje. Bio je to impresivni roman, psihološka drama nabijena jakim emocijama koja prati doživljaje izgladnelog mladića koji tumara ulicama Kristijanije u potrazi za mrvicama hleba, mladića čiji se dodir sa realnošću progresivno smanjuje kako vreme odmiče, baš kao i njegova sposobnost da očuva masku uvaženog građanina, mladića koji se psihički i fizički raspada, zbog svoje nesposobnosti ili nespremnosti da nađe svakodnevni posao, jer to smatra nedostojnim svojih veština i darovitosti… Roman otvara sledeća misao:

... To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig - na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija... Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen! Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom  čemu me mati rodila; nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši…

… Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja - momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja. Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu! Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka. Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima: bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemaren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju:

... Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinjstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim?. Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog...

... Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti. Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim. Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre…

… Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan. Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek. Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu; svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak. On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena. Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu...

... Glad je u mnogo čemu autobiografsko delo koje lagano podiže zavesu nad onim strašnim i gorkim vremenima koja je sam Hamsun proživeo u Christianiji tokom svoje gladne mladosti. Osećaj ledene ravnodušnosti, ljudske hladnoće - s kojima se Hamsun suočio tih dana - potpuno je prešao u roman. Njegov junak, koji je proživljavao tešku telesnu patnju od gladi, opisanu s izvanrednom izražajnošću, suočen je s gotovo potpunim prezirom prema vlastitoj ličnosti od strane drugih. Tek negde na dnu svog života, u bednim, prljavim ’’sobama za posetioce“, među potištenim ljudima, otupelim od potrebe, prikazanim u duhu bliskom karakteru opisa Dostojevskog o petrogradskim neuglednim delovima grada, junak pronalazi nešto što podseća na saosećanje ili, u svakom slučaju, razumevanje njegova položaja. Društvo, takvo kakvo jeste, ne želi znati ništa o svojim izopštenicima, o onima koji su bačeni na marginu života, jer je svaka osoba u ovom društvu zauzeta sobom, svojim mislima i delima (poput antijunaka u mnogim potonjim književnim delima dvadesetog veka – od romana Henrija Milera i Bukovskog i čudesnog spleena Pariza i Los Anđelesa u kojem tavore brojni marginalci savremenog društva, do recimo strave i užasa ’’Niko i ništa u Parizu i Londonu“ Džordža Orvela, socijalnog dna velegrada koje potire i poslednju iskru svetlosti i ljudskosti, onog humanog u čoveku). Društvena kritika Hamsunovog romana Glad svodi se na to. Međutim, ako je realizam Dostojevskog nadilazio sliku unutrašnjih sukoba ličnosti i kroz njih nastojao izraziti nesklad sveta, onda Hamsunov realizam nije težio takvoj vrsti cilja. Junak Gladi, čak i u najočajnijim trenucima svog života, huleći i tresući se od besa, svet uzima zdravo za gotovo, uzimajući u obzir vlastitu sudbinu kao poseban pojedinačni slučaj, ne izvlačeći dalekosežne zaključke iz njegovih peripetija. Junak Knuta Hamsuna ne zadire u uspostavljeni i postojeći svetski poredak. Štaviše, on sam na sve moguće načine pokušava sakriti svoju nevolju od onih oko sebe. On je skrivena monada koja postoji među mnogim slično samodovoljnim monadama. Motiv čovekove usamljenosti kod svoje vrste u roman je uveo Hamsunov stav i njegovo iskustvo, posmatranja života. Ovaj motiv, koji uvodi Hamsunovu Glad u krug problema karakterističnih za književnost dvadesetog veka, ostaće u njegovom delu još dugo...

... Književni teoretičari i kritičari odmah su primetili sličnosti između protagoniste romana’’Glad“ i Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog lika ’’Zločina i kazne“, jednog od najboljih, a možda i najboljeg, romana Dostojevskog. Hamsun nikada i nije skrivao da je veliki Fjodor M. Dostojevski ostvario presudan uticaj na njega, niti je skrivao uticaj Emila Zole, koji se takođe primećuje u ’’Gladi“, kao i odbacivanje realističke tradicije... Bila su to  dva temeljna Hamsunova književna i ideološka lajtmotiva, i to njegovo već pomenuto insistiranje da zamršenost ljudskog uma mora biti osnovni cilj moderne književnosti, ali i obezvređivanje savremene urbane civilizacije, koju na kraju romana protagonista simbolično odbacuje ukrcavanjem na brod koji napušta grad (na brodu je našao zaposlenje, pa to nije samo simbolično odbacivanja Grada, već i svog starog Ja)...

... Roman Glad, monumentalno delo iz kojeg proističe jedan od najbogatijih literarnih opusa unutar prebogatog i šarolikog sveta moderne književnosti, razotkriva nam samu bit Hamsunovog stvaralaštva, njegov jedinstveni prozni stil koji je predstavljao  veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilnosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio. Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima... Hamsunova Glad predstavlja delo koje je otvorilo i objedinilo raspoloženja i probleme koji će postati karakteristični za književnost dvadesetog veka. Neke Hamsunove umetničke tehnike u Gladi nisu samo duboki i profinjeni psihologizam, pomno ispitivanje pokreta i vibracija ljudske psihe kao nezavisne pojave, već i junakovi unutrašnji monolozi, njegova uzbuđena, impulsivna samopriznavanja prethodila su uvođenju  toka svesti u narativnu umetnost kao načina detaljnijeg prenosa ljudskih mentalnih stanja...