srijeda, 3. ožujka 2021.

Dragan Uzelac | ‚‚People are strange“ ... Džim Morison, stranac u svetu očaja

 ,,U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju“.

                                    Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista


... Jedna od najlepših i filozofsko-poetski produbljenih pesama Džima Morisona i benda Dors, objavljena kao singl ploča septembra 1967., predstavljala je posvetu Džima Morisona – pesnika, bitnika, bluzera i pevača benda ,,The Doors“ svetu stranaca, svetu svih onih usamljenika unutar ukalupljenog društva licemerja i konformizma koji nisu pristajali na ultimativna pravila i trule kompromise, svetu apsurda u kojem izgubljeni, samosvesni pojedinac ne nalazi svoje mesto i snove, svim marginalcima i autsajderima ( pre svega svetu odbačenih bitnika, hipija i džankija, buntovnika burnih šezdesetih koji su se na svoj jedinstven način borili za neki drugi svet) ... Bilo je to gorko i melanholično Morisonovo viđenje, sa notom ironije i rezignacije, sveta otuđenosti, sveta moderne alijenacije kao jednog od glavnih okidača depresije u svetu bezosećajnosti, samoljublja i odsustva iskrene empatije ... U muzićkom smislu bila je to još jedna sjajna melodija – gitarski ukrašena Krigerovom magijom, u sanjarskom, karnevalskom maniru, teatarskom ugođaju za sve one odsutne, drugačije, one koji slede svoje snove i puteve kojima se nikako ili veoma retko ide … Psihodelični rok, bluz osnova i autentični solo delovi sve četvorice umetnika - uz jedinstveno sviranje rečima poete Morisona … sneno, u svojoj jedinstvenosti odsutno u nekom svom svetu … 

People are strange when you're a stranger
Faces look ugly when you're alone
Women seem wicked when you're unwanted
Streets are uneven when you're down

When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

People are strange when you're a stranger
Faces look ugly when you're alone
Women seem wicked when you're unwanted
Streets are uneven when you're down

When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

… Na osnovu sećanja bubnjara Džona Densmora, ovekovečenog u knjizi ,, Jahači oluje”, ova legendarna Morisonova pesma nastala je na sledeći način, nakon događaja koji su izgledali upravo ovako : ‘’ Mene i gitaristu Robija Krigera, tadašnje cimere, posetio je jednog dana Džim Morison, koji se tom prilikom ponašao veoma depresivno… Potom su on i Robi prošetali do vrha legendarnog Lorel kanjona u Los Anđelesu i po povratku iz pomenute šetnje Džim je postao euforičan – imao je početnu verziju pesme ,, People are strange” ... Džim nam je potom rekao: ,, Da, imam dobar osećaj u vezi te pesme. Iznenada mi je sinula … iz vedra neba – dok sam gore sedeo na grebenu i posmatrao grad …”. Oči su mu divljale od uzbuđenja … ,,Naškrabao sam je što sam pre mogao. Bilo je sjajno ponovo pisati pesme”, rekao je Džim … Potom je pogledao zgužvani papir i otpevao nam refren svojim nezaboravnim, za bluz stvorenim, glasom …”. Proizvod svega bila je neponovljivo jezgrovita,  egzistencijalističkim nemirom i duhom obojena pesma, sjajan literarni primer ekonomičnosti izraza … pesma granitne čvrstine i nestvarne dubine, upitnosti, višeznačnosti i višeslojnosti, egzistencijalni nemir modernog čoveka izgubljenog u gomili stranaca … uplašenog surovom bezosećajnošću i bezperspektivnošću sveta apsurda unutar kojeg su ljudi jedni drugima nedokučivi, hladni stranci … ponor u kojem nestaje svaka nada u istinsku ljubav, empatiju, iskrenost emocije, lepote, kreativnosti …


Ljudi su čudni kada si stranac
Lica deluju ružno kada si sam
Žene deluju zlobno kada si neželjen
Ulice su neravne kad si neraspoložen.

Kada si stran
Lica izlaze iz kiše
Kada si stran
Niko se ne seća tvog imena
Kada si stran
kada si stran
kada si stran

Ljudi su čudni kada si stranac
Lica deluju ružno kada si sam
Žene deluju zlobno kada si neželjen
Ulice su neravne kad si neraspoložen.

Kada si stran
Lica izlaze iz kiše
Kada si stran
Niko se ne seća tvog imena
Kada si stran
kada si stran
kada si stran

Kada si stran
Lica izlaze iz kiše
Kada si stran
Niko se ne seća tvog imena
Kada si stran
kada si stran
kada si stran

     Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi... Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života... Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu... Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je ,, Živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra.

,, Najveća je otuđenost čoveka od samoga sebe u modernom društvu 20. veka. Čovek doživljava i sebe i druge kao stvar. Vrednost čoveka ne ceni se prema njegovim ljudskim kvalitetima, nego on i sebe samog i druge ceni prema tome kolika je njihova prodajna cena, koliko mogu zaraditi. Sastavni deo procesa alijenacije u kapitalizmu 20. veka jeste rutinski rad umesto stvaralačkoga, upravljanje prema onome što drugi misle i čine, gubitak osećanja vlastite ličnosti i nalaženje zadovoljenja ne u vlastitoj vrednosti nego u odobravanju okoline i uspeha koji drugi priznaju, birokratizacija svih odnosa među ljudima“.

                                                                                                                              Erich Fromm

    Kroz kultni roman Albera Kamija, francuskog pisca- egzistencijaliste ,, Stranac“ , egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov ,, junak“ Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku ,, kratkog spoja“, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi , njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz...

... Sve ove činjenice, sve ono što je u svom duboko buntovnom, filozofskom smislu prethodilo svetu bitnika, pedesetih, a potom i svetu rokenrola, šezdesetih, kojem je svim svojim bićem, buntom, stavom i duhom pripadao i pesnik Džim Morison (koji je u mladosti, između ostalog, izučavao i filozofiju protesta, egzistencijalizma i uopšte bunta u odnosu na tradiciju), transponujući ih vremenom u svoje viđene sveta, u neke od svojih nezaboravnih pesama ... Pomenuta, People are strange, upravo crpi svoje duboko filozofske korene i stav prema svetu apsurda gde se čovek, slobodouman i samosvetan oseća kao potpuni, rezignirani stranac – odbačen i rezigniran iz filozofije egzistencijalizma, kamijevsko-sartrovskog bunta i gnušanja svetom apsurda ... Iz duha egzistencijalističke pobune, dubokog duhovnog nemira i neslaganja sa licemernom i lažnom slikom sveta nastala je i legendarna Morisonova pesma ... rokenrol vizija bunta koji seže duboko istorijski unazad, vezujući se za drušvene, umetničke i filozofske pokrete bunta i neslaganja sa ispraznošću potrošenosti tradicije u vremenu radikalnih i burnih promena, raskida sa prošlošću u svakom smislu ... Pesmom People are strange poeta Morison uhvatio je duh jednog prelomnog, burnog vremena i svu onu tragiku usamljenih vizionara koji vide dalje i dublje od ostalih i većinom nailaze na nerazumevanje i odbacivanje ...

 ,, U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem... U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu... Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovar, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde... Uz ovaj umetničko-intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma... Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove“.

    U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva...

    Na kraju, pobunjenom čoveku, strancu u svetu apsurda i hladne zlobe, ostaje samo da neprihvatanjem smelo i svesno odbaci pravila društvene igre koja su mu nametnuta i odbije kompromisnu nagodbu zarad opstanka istine – gole, egistencijalne, nasušne i suštinske potrebe svog bića... Ili, kako to uglavnom, nažalost, i biva da konačnim padom u beskrajno ništavilo nestane poput ,, Stranca“ u ponoru vlastite istine!

... Drugi bitan koren, onaj suštinski koji je transponovao duh buntovne tradicije – od Dade i Nadrealizma, preko Egzistencijalizma do sveta rokenrola šezdesetih, sveta građanskog bunta, radikalnih protesta i omladine koja se osećala kao kamijevski STRANAC u svetu u koji je bila bačena haotičnih šezdesetih, bio je svet BITNIKA, jedne čudesne generacije mladih ljudi u svetu apsurda koji su svojim stavom, umetnošću, filozofijom, buntom i otporom ustali protiv tog istog sveta ... utičući na mnoge mlade umetnike i ,,strance“ poput Džima Morisona ... Iz njihovog buntovnog duha i kreativnosti nastala je i osnova onoga što će mladi Morison pretočiti u jednu duboko proživljenu umetničku formu, pesmu koja je svojim duhom i rečitošću neverovatno ogoljeno oslikala duh jednog vremena ... People are strange gotovo je sažeta poruka bit generacije, njihov URLIK protiv hipokrizije i otuđenosti nametnutog im sveta ispraznog materijalizma. MOLOHA koji usisava i uništava čovekovu dušu, kreativnost i emociju kao najveću ljudsku vrednost ... People are strange oslanja se svojom biti, pored filozofije egzistencijalizma i na buntovni svet BITNIKA i njihove životne, buntovne filozofije ...

... Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista( Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora – on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije... Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja - ,, dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina“. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: ,, Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam“.

    Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca - ,, On the road“ (Džek Keruak – Na putu) , čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o ,, odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje“, i video je sebe ,, kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč...“. Kerouakove likove okružuje proročka divljina – sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu ,, Subterraneous“ – (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: ,, Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu“.

    Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.

    Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: ,, Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva – koja već dugo pravi kompromis sa sistemom – rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva... I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase“.

    Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče ,, maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi“. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: ,, Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo“.

    Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja ...

    Poezija Džima Morisona i duh romantizma, simbolizma, nadrealizma, dade i egzistencijalizma doneli su sa sobom niz protivrečnih težnji i ideja, ali su sve one bile prožete idealističkim duhom slobode, potragom za smislom u svetu stranaca i apsurda. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi, punom zanosa, melanholije i tragike, oni su lutajući odlazili u daleke predele - predele nesvesnog, neistražene svesti, preterivanja, rastrojstva čula i halucinacija, nereda i haosa, večnog proleća i lutalaštva, na kraj noći, nošeni nezaustavljivom energijom i blues estetikom ,, čiste poezije“ uzdignute na nivo egzistencije, samog načina postojanja i kreativnosti ... Iz te i takve duhovne avanture i pokušaja prodora na drugu stranu kroz vrata percepcije – ka beskonačnosti, ka samoj srži života koji je sam trebao postati poezija ili poezija život nastala je i  vanvremenska pesma People are strange da večno svetli u tami sveta apsurda ... u kojem su ljudi jedni drugima uglavnom stranci ...

... When you are strange ...

... Jim Morison je proživeo svoj kratkometražni život stranca u svetu apsurda burno, slobodno i divlje, zahvaćen kovitlacem vremena koje ga je usisalo, uzelo mu dušu i reči, stvorivši jedan nestvaran mit i poeziju za sva vremena... Otišao je tiho i misteriozno, ostavljajući vlastito delo da pleni lepotom kao epitaf na njegovom pariskom večnom počivalištu ...

... Ljudi su čudni kad si stranac ...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.