srijeda, 24. ožujka 2021.

Dragan Uzelac | ‚‚Le Havre“ (2011.) Aki Kaurismaki

 

   Kaurismakijeva angažovana umetnost (mekanih, humanističkih nijansi  ) , smeštena između kontrasta toplih, jarko crvenih tonova (prigušenog finskog tanga) i melanholično plavih, hladnih boja nehumanog sveta, nešto je što ga već za života čini klasikom autorskog filma i privlači iskrene filmofile sveta unikatnom magijom finskog maestra pokretnih slika...

   Uvek sam voleo bajke, ali u stvarnom životu bih voleo da vidim kako vuk, umesto Crvenkape, proguta ljude sa Volstrita. Volim ljude, ali volim i pse, jer oni ne govore i ne pričaju, poput ljudske rase, gluposti. Zato u mojim filmovima ima pasa...

   Nakon znamenite finske trilogije (koju grade filmovi Plutajući oblaci (1996.), Čovek bez prošlosti (2002.) i Svetla u sumraku (2006.), surovih i iskrenih kaurismakijevskih priča o o nezaposlenosti, alkoholizmu i depresiji, gubitku identiteta i novoj nadi, iskrenoj veri koja veliča hrabrost, borbenost i istrajnost , te priča o usamljenosti i borbi malog čoveka u svetu nepravde, priča o čoveku sanjaru, moralnom i neuklopljenom u svet, koji poštuje neke stare i davno zaboravljene vrednosti – zatrpane bukom ludaka i licemera) Kaurismaki nastavlja svojim jedinstvenim putem originalnog filmskog autora, usamljenika i čoveka humaniste.

Film Avr(2011.) dirljiva je priča sa karakterističnim kaurismakijevskim crnim humorom, priča o Marselu Marksu, bivšem piscu i boemu pariskih ulica, koji je, odbacivši velegradski spleen sa literarnim ambicijama, došao u francuski grad Avr i počeo da radi kao čistač cipela...

   Avr je potresna i nepretenciozno topla ljudska priča humaniste Kaurismakija, film o borbi običnog, poniženog i obespravljenog čoveka sa dehumanizovanim sistemom zapadnog društva...

   Stvarnost je toliko postala beznadežna da ne mogu da pravim film koji će biti crnji od realnosti.

    Zaplet je s jedne strane fokusiran na uličnog čistača cipela čija žena umire, i emigranta afričkog porekla, praktično dete, s druge strane. Marcel (Wilms) je čistač cipela, i dok pratite njegovu dnevnu rutinu, odabir lokacija, opremu koju koristi i dok shvatate specifičnu ležernost kojom odiše pri povratku kući, nekako mu ipak zavidite. Arletty (Outinen), njegova zaista voljena supruga, i asimilirana Francuskinja ga čeka uz spremnu večeru. Paralelna priča počinje na dokovima ovoga lučkog grada, gde u kontejneru policija pronalazi emigrante. Idrissa (Miguel), dete, uspeva pobeći, ali ne pre no što ga policija fotografiše te lov na dečaka počinje. Već vam je jasno da će se njegov i Marcelov put ukrstiti. Borba za život u bolnici, borba za život u emigraciji… 

… I tamo gde interesi i sebičnost ( u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdiže iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni...

   Tišina je prostor bez buke, i meni i mojim filmovima je neophodna ... Mnogo sam naučio o filmovima od Žan Pjer Melvila, od Marsela Karnea, Žaka Tatija, Renea Klera. Naravno, i Čaplina, Bunjuela, Hičkoka... Kada malo bolje razmislim, ja u svet filma nisam doneo ništa svoje.  Krao sam, ali nisam to mnogo mogao činiti bez skakanja od polurealističkih bajki do ozbiljnih melodrama... 

    Kaurismaki staje na stranu tzv. običnog, malog čoveka, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila... Kaurismaki priča toplu ljudsku priču, nabijenu snažnim emocijama, priču o ljubavi, istrajnosti i praštanju... Le Havre je mali film, melanholičan, često posut muzikom harmonike, i radostan, pun tople emocionalnosti... Le Havre je Kaurismakijeva setna oda iščezavajućem svetu ljudskosti i solidarnosti, onom poslednjem humanom u nama što ponestaje, gubi se u svetu gramzivosti, licemerja i samoljublja većine...

    Dobri stari rokenrol i duh bluza,čudesni retro enterijer, stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine sve potonje filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta... 

... Čistač cipela Marcel Marx (Andre Wilms) koji živi u predgrađu francuskog grada Avra sa bolesnom ženom, i ne baš puno ušteđevine, dobija priliku da spase dečaka Idrissu, ilegalno dospelog iz Gane, koji se uputio na britansku stranu La Manša. Prihvativši na sebe ovaj posao, Marcel postepeno u akciju sakrivanja dečaka uključuje ceo komšiluk – pekarku, prodavca povrća, vlasnicu bara i svog kolegu, čistača cipela, takođe ilegalnog emigranta što Kaurismakiju pruža priliku za prikazivanje galerije malih i skrajnutih ljudi nalik njegovim ranijim ostvarenjima. Iako isprva ne preterano naklonjeni prema Marcelu koji, poput još jednog spasioca iz Čoveka bez prošlosti dobija bakšiš od požrtvovane supruge (Kati Outinen, jedna od omiljenih glumica ovog reditelja) kako ne bi propio celu dnevnicu, kada saznaju da pomaže dečaku, svi mu otvaraju vrata. Otuda Marcel s punim pravom može da kaže Idrissinom dedi: “Ne brinite. Nisam sam. Imam prijatelje.”

‘’ Znate šta, ako nismo ljudi mi onda ne treba ni da postojimo. Ko smo onda mi? Film i njegove poruke ne mogu da imaju preterano veliki uticaj, ali je moja iskrena namera bila da i sa filmom „Druga strana nade” (kao prethodno sa filmom ‘’ Avr”) pokušam da nateram ljude, koji ga budu gledali, da shvate da smo svi isti, da smo svi ljudi. Da shvate da je danas on izbeglica, a već sutra to možeš biti ti. Gde je naša humanost? Zar smo zaboravili da smo samo do pre nekih sedam decenija imali na evropskom tlu oko šezdeset miliona izbeglica. Baš kao i danas.”

... Nakon što mu se žena iznenada i teško razboli (sa gotovo nikakvom nadom da će preživeti) Marsel kreće usamljen u misiju spašavanja dečaka i borbu za goli opstanak, vodeći čudesnu bitku na više frontova … Na kraju, uz pomoć prijatelja i jake vere organizuje humanitarni koncert da bi dečaku sakupio novac za put … Ljubav, humanost i neviđena ljudska toplina na kraju pobeđuju sve nedaće – dečak uspeva da napusti Avr i krene put Londona, dok na čudestan način Marselova žena uspeva da pobedi bolest i gotovo sigurnu smrt …

… Minimalistička priča o dvoje postarijih, siromašnih boema (propali umetnik i domaćica), koji spasavaju malog afričkog imigranta od policijske racije u evropskoj luci Le Havre (Francuska) u koju je na putu za London stigao u brodskom kontejneru, Kaurismakijev je odgovor na temu nemorala i hipokrizije evropskih moćnika.O tome nam on priča. Na francuskom jeziku. Na njemu svojstven crnohumoran način. U postmodernističkom stilu i retrodizajnu, nudeći gledaocima svoju veru u male, takozvane nevažne ljude, upirući prstom u agresivno ignorantsko imigrantsku politiku Evrope. I što je još važnije - Kaurismaki nam (u) kazuje i to da ima ljubavi, čiste i neiskvarene ljudske sreće i međuljudske solidarnosti. Makar samo u ’’Avru“, u još jednoj neobičnoj konstrukciji prikaza života koji liči na film.To je (život kao film) i inače specijalnost ovog kultnog finskog autora čija dela krasi jednostavnost autorskog pristupa, toplina u ophođenju sa likovima, apsurd egzistencije u svim njenim tužnim, ali i lepim trenucima, ali i metafilmske reference na prethodna dela i omaže. U ovom slučaju, reč je o autorskim reminiscencijama na vlastite filmove ’’Život boema“, ’’Unajmio sam plaćenog ubicu“ čak i na ’’Lenjingradske kauboje“ i omažu filmovima francuskog reditelja Jean-Pierre Melvila…

   Nema koristi od nadanja, o bilo čemu, najbolje je samo prepustiti se noći, ili leteti nisko kao fazanovo pero na krilima vetra, preko vrhova kuća, u daljinu... Život je kratak i mizeran. Budi veseo koliko možeš!.

… Helsinšku luku koju pamtimo iz Kaurismakijevih filmova ’’Senke iz raja“ i ’’Svetla u sumraku“ zamenila je luka u Avru, ali to je ona ista kaurismakijevska metafora samog življenja - iz luke odlaziš u potragu za srećom, u nju se vraćaš u smiraju života, u njoj živiš gledajući druge kako odlaze i dolaze, sačekuješ i ispraćaš, raduješ se i tuguješ. U toj Kaurismakijevoj luci i vreme i ljudi kao da su se zaustavili negde u sedamdesetim godinama prošlog veka. U autorovoj nostalgičnoj prošlosti. Nema novih fasada, nema savremenih automobila, elektronskih uređaja. Samo uske uličice, starinski barovi iz kojih se čuje romantični zvuk harmonike, pekare, male trgovine u kojima neobična lokalna zajednica, apsolutna isključena iz sveta spektakla, trke za novcem i prestižom bilo koje vrste, pronalazi sve što joj treba…

… Lokalni ribari su pravi filozofi koji raspredaju o ruskoj literaturi, policijski službenik koji mrzi ljude, propali pisac koji s duhovnim mirom drugima čisti cipele i njegova, ne zna se od čega, obolela voljena supruga, šankerka, prodavačica, maleni crni dečak u čijem spašavanju sudeluju svi iz zajednice. Sve sami ljudi čija dobrota proizvodi dobrotu, u autorovom svetu nepopravljivog optimizma, lepote življenja, istinske osećajnosti i prepoznatljive poetike apsurda…

… Ovako okarakterisanim likovima u sjajnom tumačenju njegovih voljenih glumaca Andrea Vilmsa, Kati Outinen, Žan-Pjera Darusena i malenog Miguela (kaurismakijevska ’’ukočena“ gluma i deklamacija retkih replika), Kaurismaki podređuje i scenografiju i muziku (nezaboravna rok sekvenca nastupa benda Little Color) i ritam filma u kojem je jedini negativni junak sam licemerni društveni sistem. Međutim, čak ni on neće uspeti uništiti solidarnost tih malih ljudi u zajednici. Kaurismaki nas je sa svojim eksplicitnim autorskim stavom uverio da to nije nemoguće. I zato film Le Havre nije za propuštanje. Posle njega ćemo se svi malo osećati boljim i plemenitijim no što u stvarnosti zapravo jesmo … Jedinstvena filmska magija čudesnog Kaurismakija još jednom se pretvara u snažnu veru u čoveka i humanost, budeći nadu u neki mnogo bolji i pravedniji svet obojen lepotama njegove angažovane umetnosti i ljudske topline… 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.