ponedjeljak, 22. ožujka 2021.

Dragan Uzelac | Istorija ili koreni moderne muzike


Kako legenda kaže, u starom je delu New Orleansa postojao javni trg - Congo square. Bilo je to otvoreno, široko prašnjavo polje, gde bi se nedeljom okupljalo afričko roblje sa svojim primarnim duhovnim instrumentom - bubjevima radi igre, veselja, plesa i pesama koje su nazivali bamboula.Većinom je to bila muzika snažnog iskonskog ritma rodnog afričkog tla. Narodi Zapadne Afrike vekovima su radili u ritmu, spravljali sebi hranu, gradili kuće i slavili prirodu. Kada bi se umorili od posla, plesali su u ritmu svojih bubnjeva, tresli zvečkama napravljenih od tikava ili jednostavnim pljeskom rukama upotpunjavali ritam. Mnoštvo je ritmova prenošeno sa generacije na generaciju, ispreplitalo se i stvaralo vekovima autentičan zvuk Afrike.

Dolaskom u Ameriku, robovi su doneli i vlastite ritmove - okosnicu zvuka koji će se vremenom pretvoriti u muziku koju će razumeti ceo svet, muziku jednostavno nazvanu jazz. Sve do pojave spirituala, gospela, raggtimea, bluesa i jazza, Amerika nije imala muziku koju bi mogla nazvati svojom. Uglavnom se svi istoričari umetnosti slažu da je jazz potekao iz New Orleansa, tj. krajnjeg juga robovlasničke Amerike, gde su bendovi i orkestri posuđivali ritmove s Congo squarea. Dotični su ritmovi izazivali kod publike okupljene na trgovima želju za plesom i pokretom - to nikako nije bila samo muzika koja se sluša... 

,,The trumpet sounds within my soul!

I aint got long to stay here...” 

... Jazz predstavlja s jedne strane ekspresivnu, originalnu i specifičnu muzičku formu, dok je s druge strane gipko, poskakujuće, swing pulsiranje. Rođen je u New Orleansu, oko 1900. godine, nakon sazrevanja koje je trajalo oko dve decenije. U tom ranom, neworleanskom jazzu, prednjačili su bučni limeni duvački instrumenti. Davno pre doba radija i televizije organizatori bokserskih mečeva, ekskurzija ili plesova često su unajmljivali orkestre, te bi s njima krstarili ulicama New Orleansa u kolima i sviranjem reklamirali sopstvene priredbe. Često bi na raskršćima ulica svojim kolima znali zakrčiti saobraćaj, takmičeći se u tome koji će orkestar nadjačati drugoga u sviranju. Nazivali su ova takmičenja cutting contests, nazivom koji će kasnije prisvojiti jazz pijanisti Harlema. Orkestri poput ,,Diamond stone brass band”, ,,Allen brass band”, ,,Olympia”, ,,Bolden’s band” i drugi često su paradirali ulicama New Orleansa, veselo svirajući sinkopirane ritmove, podižući adrenalin ljudima koji su ulicama grada plesali u ritmu... 

... No pre nego što je postao američki grad, New Orleans je bio pod Francuzima i Špancima. I tada su robovi udarali u bubnjeve, ali su građani poznavali mnoge druge vrste muzike, popularne i klasične. Slušala se opera, brojni simfonijski orkestri i sastavi Louisiane. Ipak, većina od svega toga bila je pristupačna samo manjem broju bogatih veleposednika. Siromašni svet, bez muzičkog obrazovanja, imao je vlastitu muziku koju je stvarao slušajući stare francuske i španske pesme i po sluhu ih prerađujući  dodajući im ritmove Congo squarea. Širom Amerike ljudi su stvarali najraznovrsnije muzičke oblike: u gradićima Nove Engleske naseljenici su pevali himne, u državama Virginia i Kentucky doseljenici su izvodili balade, na dalekom zapadu Indijanci su udarali po svojim tam-tam bubnjevima, robovi južnih država izmišljali su pesme tokom rada na poljima  ili nasipima...

... Sinteza svih ljudskih stremljenja, duhovnih uspona i lepršavih emocija Amerike pretopilo se tokom decenija u jedinstvenu američku muziku. Jazz nije potekao iz uličnih orkestara, već iz duhovnih stremljenja mnoštva ljudi - njegovi su roditelji bili bubnjari, anonimni ljudi s Congo squarea, lađari Mississippija, svirači marš-muzike New Orleansa, pevači spirituala i gospela crkvenih horova i pevači radnih pesama s plantaža juga, putujući minstreli, deca što su udarala po daskama za pranje rublja i limenim koritima, gomila robova koji su na poljima izmišljali hollere ili blues tužbalice, potom pijanisti koji nisu umeli čitati note dok bi svirali razne komade, te bi se njime poigravali - ragging it (kidajući ga na dronjke) i stvarali ragtime, kao i svi drugi neškolovani muzičari koji su donosili instrumente na ulične uglove ili klupske dvorane iz čiste razonode i želje za jedinstvenom igrom i pokretom. Parobrodi na točak koji su plovili uzvodno i nizvodno po reci Mississippi, od New Orleansa do Memphisa i Sent Louisa, noseći na sebi male satave muzičara, počeli su da šire diljem Amerike novu vrstu muzike isprepletenu plesnim ritmovima... 

... Ostaci kulture, pesama i igara rodnog kraja, održavali su se među robovima. Pošto su se na jugu Amerike susreli sa protestanizmom, počinjali su na sebi svojstven način obrađivati belačke crkvene pesme prateći horske pevače pljeskanjem rukama (u duhu afričke tradicije) i dajući na taj način muzici novu ritmičku gustinu. Na taj način preuzeta, verska muzika crnih robova pretvorena je u sasvim novu formu, nazvanu spiritual. Tako je rođen jedan od korena jazza. Kada je spiritualu pridodat oblik privelih afričkih pesama, a potom i seljačke pesme sa Juga (,,Go down old Hannah” ili ,,Pick a bale of cotton”), nastao je američki crnački folklor, prezentiran u obliku balada i bluesa. Putujući crni pevači: Patton, House, Leadbelly, Jefferson ili Lightning Hopkins čuvali su tradiciju novonastalog korena jazza - bluesa, jer su kao vokalni solisti pratili sebe na gitari ili klaviru. Očuvanju tradicije bluesa kasnije su doprineli jazz orkestri i veličanstvena blues - diva Bessie Smith. U prvobitnom bluesu crnačka je muzika ostala prevashodno vokalna. Kasnije, krajem 19.veka, crnci iz Louisiane formiraju pevačka društva koja preuzimaju polke, kadrile i belačke popularne melodije. Tih se godina javlja  još jedan od ključnih korena buduće muzike - tzv muzički pravac ragtime, klavirska muzika sastavljena iz adaptacija evropskog repertoara. Kada su kafanski orkestri New Orleansa dodali u svoj repertoar blues i ragtime, mogao je početi da se uobličava novi muzički pravac - jazz. Buddy Bolden, mitska jazz figura, i njegov orkestar mnogi smatraju za prvi crnački jazz ansambl, mada je istovetan jazz sviran i na soskim slavljima, te izletima kraj jezera Pončertrejn. 

       Jazz kao novi muzički pravac doneo je sa sobom bitne karakteristike koje su se ogledale u specifičnoj obradi tona i vrednovanju ritma. Jazz muzičar je pokušavao da transponuje glasovne efekte koje su postizali crni pevači, varirajući prilikom ispuštanja jačinu i rezonancu tona, podižući ga ili spuštajući do željenog nivoa. Primena prelivanja tonova, nagli udari tona jezikom - tzv. attack i dirty sound (hrapavih, škripavih tonova) ili zvučanja koja su na različite načine usitnjena, stvorili su jedan nov svet zvukova, veoma bogat i potresan. S druge strane, ritam se u jazzu postepeno organizovao na osnovu jednog novog muzičkog parametra - swinga. Swing simboliše napetost i opuštanje, razdraženost i relaksiranost i u njemu ima bola i uživanja, želje i strepnje. Taj niz suprotnosti sugeriše najtananija osećanja, ono što izmiče bilo kakvoj analizi. Na svom najvišem nivou jazz predstavlja večno traganje i originalnu živost ritma...

... Što se samog imena tiče, reč jazz je, navodno, u crnačkim getima nekada označavala seksualne odnose. U to vreme reći crncu da se u muzici bavi jzzom značilo je poniziti njegov estetski rad i svesti na čisto bludničenje. Postoji mnoštvo hipoteza o poreklu reči jazz. Tvrdi se, naime, da potiče iz jednog nigerijsko-kongoanskog dijalekta, od reči ,,jasi” ili ,,živeti intenzivno”. Ipak, najverovatnije je da je muzika jackass, kao što se govori na Jugu, ili muzika jass, dobila ime od nosilaca legitimne kulture. 

The story of the roots

SPIRITUAL: 

       U svim muzičkim načinima izražavanja američkih Crnaca odražavali su se ostaci kulture rodne Afrike. Stari su se ritmovi očuvali u pleskanju rukama, pokretu nogama, tehnikama glasa i tela. Spiritual predstavlja preuzimanje evropske duhovne pesme i njeno prilagođavanje afričkim navikama i ritmovima. Pesme o Bogu, čudima i tajnama života iz belačke crkvene i duhovne tradicije dobile su novo ruho ispletene novim ritmovima i načinom pevanja. Nazivali su ih katkad i žalosnim pesmama, jer govore o ropstvu i jadima crnog čoveka: 

,,Nobody knows the trouble I’ve seen,

nobody knows but Jesus…” 

        Međutim, mnogi su spirituali bili isto tako i živahni, te su ih nazivali jubiless ili ,,veliko veselje”: 

This is the day of jubilee!

God’s gonna build up Zion’s walls!

The Lord done set his people free!

God’s gonna build up Zion’s walls! 

        Rečnici jazza posebno ističu gospel songs i njegove izvođače koji su nastupali u crkvama i koncertnim podijumima. Unutar crnačkih crkvi javile su se dve vrste pevanja: klasični spiritual (vezan za teme iz Starog zaveta) i gospel ili moderni spiritual (posvećen jevanđeljima Novog zaveta). Iz duhovnog sveta crkvenog pojanja proizašle su buduće dive pevanja: gospela - Mahaly Jackson, bluesa - Bessie Smith i jazza - Billie Holiday, Sarah Vaughan... Jazz je vremenom crpeo inspiraciju iz spirituala i gospela, istovremeno utičući na njih. Neke od tema koje koriste džezeri pozajmljene su iz spirituala (,,When the saints”, ,,Nobody knows the trouble I’ve seen”, ,,Swing low, sweet Cadillac”). I gospel je pretrpeo uticaj jazza, dok su mnogi džezeri koristili churchy fraziranje. Čuveni Ray Charles spojio je popularni jazz i duhovnu muziku (,,I’m going down to the river”, ,,Misery in my heart”, ,,Sinner’s prayer”). Funky jazz iz druge polovine pedesetih preuzeo je ritmičke odlike spirituala. 

RAGTIME: 

      Siromašno crnačko stanovništvo, tek oslobođeno ropstva, često nije imalo dovoljno novca za muzičko obrazovanje, ali mnogi su učili svirati po sluhu. Ti su crnci svirači prenosili na dirke klavira ritmove svojih bubnjeva, pesama o radu i spirituala. Do kraja osamdesetih godina 19.veka oni su stvorili nov muzički pravac, nazvan ragtime. Taj je naziv označavao sviranje nekog komada na klaviru na veoma živ, sinkopirani način - bukvalno, bilo je to ,,cepanje jedne arije na komade”. Sinkopirani ragtime stil za klavir, ujedinjen sa ranijim sinkopama limenih duvačkih instrumenata, prenesen je vremenom u jazz. U gradu Sedalia (država Misuri) muzičar Scott Joplin napisao je komad u živahnom ragtime stilu i nazvao ga ,,Maple leaf rag”. Kompozicija je objavljena u Sent Louisu 1899. godine. Tako je sve počelo... 

... Uz Joplina slavu raga će proneti legendarni James Scott (,,Climax rag”) i Kreolac iz New Orleansa, veliki pijanista ragtimea i bluesa - Jelly Roll Morton. Svirao je po raznim barovima  Amerike, rečnim brodovima na Mississippiju, te brojnim putovanjima po Jugu, gde je učestvovao na tzv. klavirskim dvobojima sa drugim džezerima. Legenda kaže da je i mladi Louis Armstrong, budući kralj jazza, kao klinac osluškivao svirke po noćnim barovima legendarnog Mortona. Jelly je 1938.godine proveo 2 meseca u Washingtonu, snimajući svoje ragtime i blues komade za Narodni arhiv Kongresne biblioteke. Mnogi mladi pijanisti, pre svih Fats Waller, Willie Smith i James Johnson iz New Yorka naučili su mnogo od Mortona. U centru tadašnje pažnje bili su i tzv. muzički dvoboji u Harlemu, nazvani cutting contests, vođeni između Mortona i mladih, napaljenih pijanista željnih dokazivanja. Priča se brzo širila, te je ragtime stil znatno uticao na razvoj jazza. Mnogi ragtime muzičari će otići iz Sedalie u Sent Louis, a potom u Chicago. Baltimor, grad Jubie Blakea, proslaviće mnoge klaviriste, dok će ragtime u New Yorku steći slavu. Rag je bio delo muzičara vičnih akademskoj klavirskoj tehnici, poznavalaca evropske tradicije i muzičara koji se nisu bavili improvizacijom. Zlatno mu se vreme proteže do 1910. godine. Film koji će proneti svetsku slavu ragtimea bio je kultni Hillov ,,The Sting”-Žaoka,ostvarenje koje nudi lepršavu Joplinovu ,,Maple leaf rag” temu. 

BLUES: 

      Blues, jedan od ogranaka afro-američke muzike, javlja se na tent shows (predstavama pod šatrom) i medicine shows (vašarima gde su se prodavali čarobni napici). Skromniji po formi - tzv. holler blues predstavljao je dozivanje radnika u polju ili uzvikivanje uličnih prodavaca... 

      Blues je muzička forma rođena posle američkog Građanskog rata(1861-1865.). U početku je bio samo vokalna umetnost (u stilu tužbalice), a potom je počeo dobijati i instrumentalni vid koji se održavao i razvijao naporedo sa jazzom. Prošavši kroz svoj arhaični period blues se formira kao jasna muzička forma koju karakterišu: određen strukturni okvir (dvanaesr taktova), harmonijska struktura (tipične akordske veze) i melodijski aspekt (sa čestom upotrebom alternativnih tonova - blue notes. ,,Ocem bluesa” nazvan je William Spencer Handy, čovek koji je krajem 19. veka bio vođa sastava Mahara’s minstrel band”. Svirao je kornet i bio školovan muzičar. Godine 1912. objavljuje prvu zvaničnu blues kompoziciju - čuveni ,,Memphis blues” ( nastao 1909. pod nazivom ,,Mister Crump”). Već 1914. objavljuje antologijski blues ,,St.Louis blues”, pesmu koja će ga proslaviti širom sveta... 

... Blues je uglavnom više vodio računa o izražajnosti i senzibilitetu, nego o tehničkim podvizima (postoje naravno izuzeci npr. ,,West end blues” Louisa Armstronga i ,,Parker’s mood” C.B. Parkera). Bez obzira na tu činjenicu, jazz je preuzeo nekoliko stvari od bluesa:često je koristio dvanaestotaktnu formu bluesa, zatim blues note i ritmičke fraze zvane riff, kao i breakove. Tokom prvih dvadeset godina 20.veka blues će doživeti estetsko proširenje spajajući se sa muzičkim temama drugačije prirode od 8 ili 16 taktova (npr. Bessie Smith ,,Careless love blues”), kao i koristeći suptilne elemente harmonije. Tokom četrdesetih i pedesetih godina sa baperima (be bop jazz) se vraća blues koji funkcioniše u okvirima tonaliteta i koristi veliko obilje akorda (npr. ,,Billie’s bounce” C.B. Parkera i ,,Blues for alice”). Jazz muzičare je očaravao i molski blues:,,Black and tan” Duke Ellingtona, ,,Blues in C sharp minor” T.Wilsona, ,,Israel”J. Karisia, ,,Senor blues”H. Silvera ili ,,Do i move you” Nine Simon. Potrebno je ipak istaći da je u mnogim džez temama za naslov uzet izraz blues, koji zavarava budući da teme uopšte nisu blues: ,,Limehouse blues”, ,,Down hearted blues”, ,,Wild cat blues”, ,,Savoy blues”, ,,Buy, buy blues”, ,,Santa blues”, ,,Tokyo blues”, ,,Junk blues”, ,,Lady sing the blues” & ,,Ain’t  got nothing but the blues”... 

... Pored tri navedena, glavna korena jazza, potrebno je istaći još dva uticajna muzička pravca koja su uticala na formiranje i razvoj jazza. 

MINSTREL: 

        Od 1840.godine pa do kraja veka, minstrel predstave su bile najpopularniji vid zabave u Americi. Za nih su napisane mnoge čuvene minstrel pesme: ,,Dixie”, ,,Turkey in the straw”, ,,Oh, Susannah” & ,,Swanne river”. To je bila muzika bazirana na crnačkom ritmu i melodijama posuđenim iz spirituala i pesama o radu. Minstrel predstave su popularizirale razne nove korake u plesanju - sand dance, cakewalk i buck and wing, kao i vrstu plesa zvanu gigue (koji se plesao na plantažama i kasnije se pretvorio u step). Veliki pisac minstrela bio je Stephen Foster. Veliki deo duha minstrela prenesen je u jazz. 

BOOGIE-WOOGIE: 

       ,,Triliranje visokim tonovima i kotrljanje basova” jedan je od opisa ove popularne muzičke forme. Boogie woogie je neka vrsta blues-ragtimea, koji se izvodi na klaviru s jakim, dubokim, snažnim tutnjanjem basova. Leva ruka udara stalno naglašeni bas, dok desna preko basova veze blues melodije, često u sasvim drugom ritmu. Pod jednom rukom klavir postaje razgovorni bubanj, pod drugom - raspevani glas. Slava boogiea počinje s pesmom ,,Five o’ clock blues” Jimmya Yanceyja iz Chicaga, zbog koje boogie postaje poznat u svetu kao petica.Glavni centri boogie woogie sounda bili su Chicago i Kansas city, a čuveni izvođači Meade Lux Lewis, Albert Ammons, Dan Burley, Count Basie i Pete Johnson. 

... Jazz muzičari starog New Orleansa svirali su obično melodije neposredno po sećanju, kao i ritmove koji su ih pratili celog života-afričke, kreolske, francuske i španske.Tokom svirke dolazilo je do fantastičnih ispreplitanja različitih ritmova. Improvizacijom, bez upotrebe nota i sa velikom dozom opuštenosti i radosti, svaki put bi svirali istu numeru na drugačiji način, usput komponujući: melodija bi vremenom dobijala nove male brejkove između muzičkih fraza, nove riffove, rulade i klizeće tonove, glisanda. Takav način sviranja je u određenom trenutku izražavao različite emocije: kada bi se osećao sretnim, muzičar bi svirao hot - vatreno, a kada bi bio tužan, svirao bi deep-blues, varirajući svaki put refren i ukrašavajući svaku frazu na različit način, ostavljajući tako mogućnost prelaska na ,,riding out” (vožnju u punom ritmu) i završetak pesme u dotad neosviranom, novom izdanju. 

      Jazz muzičari su uživali u samom sviranju, kao u kakvoj igri, iz razonode. Ta je osobina učinila jazz savim drugačijom muzikom. Većina je školovanih muzičara svirala note nekog komada svaki put na isti način, koliko god sličnije mogu. Međutim, jazz muzičar činiće upravo suprotno: sviraće svaki pojedinačni komad malo drugačije (svaki put), improvizujući prema vlastitim osećanjima za vreme sviranja, dokle god ga podupire stalni takt i ritam. To je jazz učinilo veselom, razdraganom muzikom... Ta neodoljiva životnost, razdraganost, sloboda, uživanje u muzici i životu, spontanost i improvizacija crnog čoveka vremenom će se transponovati u nešto tako moćno i kreativno, muziku i sam način života zvani rokenrol koji će svojim ludilom i magijom očarati čitav moderni svet i do današnjih dana prožimati savremeni, užurbani način života svojim neobičnim, razigranim ritmovima... 

     A sve je zapravo počelo ...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.