ponedjeljak, 29. ožujka 2021.

Dragan Uzelac | Henri de Toulouse-Lautrec (1864. - 1901.)


Anri de Tuluz-Lotrek
(24. novembar 1864 – 9. septembar 1901) legendarni  francuski slikar je rođen u Albiju, Tarn u francuskom regionu Središnji Pirineji. Poticao je iz stare aristokratske familije, sa mnogo uvaženih predaka koji su se u prošlosti družili i sa samim kraljevima. Bio je sin grofa Alfonsa i grofice Adele de Tuluz-Lotrek. Anri je bio njihovo prvo dete. Imao je i mlađeg brata Rišana rođenog 28. avgusta 1867. ali je on umro odmah sledeće godine. Njegovi roditelji su bili bliski rođaci, tačnije njegova majka se udala za brata od tetke, u nameri da očuvaju što’’čistiju“ aristokratsku krv, ali i da bi porodično bogatstvo ostalo u familiji. U to doba se još nisu znale posledice spajanja osoba iz bliskog porodičnog kruga, tako da je Anri za posledicu odmalena imao genetsku manu. Sa svojih 14 godina, Anri (koji je od tada već bolovao od groznice, od koje su ga neuspešno lečili godinama, vodeći ga po raznim lekarima) slama svoju levu nogu, a godinu dana kasnije sa svojih petnaest godina, lomi i svoju desnu nogu. Već pomenuta mana sprečava kosti da pravilno zacele i njegove noge prestaju da rastu. On odrasta i dobija telo odraslog čoveka, ali noge mu zauvek ostaju male i zakržljale kao u dečaka, dok mu se lice posle završenog puberteta menja odajući veliku debelu donju usnu, dobija malo veći nos, a vid mu slabi terajući ga da do kraja života stalno nosi naočare. Njegova konačna visina bila je svega 137 cm... 

… Mama, molim te, ne miči se! Hoću da nacrtam tvoj portret. Šta, zar opet? Ali, Anri, pa juče si me portretisao. Adela, grofica de Tuluz-Lotrek, spustila je ručni rad na krilo svoje krinoline, smešeći se na malog dečka koji je čučao pred njom na travi. Nisam se valjda promenila od juče? Još uvek imam isti nos, ista usta, istu bradu. Njen je pogled preleteo preko razbarušenih crnih kovrdža, molećivih smeđih očiju, bezmalo isuviše velikih za malo srcasto lice, preko zgužvanog mornarskog odela, olovke, iskošene u žudnoj pripravnosti nad otvorenim blokom za skiciranje. Riri, njen najmiliji Riri! Njega je jedinog imala na svetu,ali je zato on nadoknađivao sve, razočaranja, žalost, samoću. Zašto ne nacrtaš Danovu skicu? predložila mu je. Već sam ga crtao, dvaput. Bacio je pogled na setera, koji je dremao pod stolom, sa njuškom među šapama. Osim toga, on sada spava, a kada spava, nema nikakvog izraza. Ipak bih više voleo da slikam tebe. Ti si lepša. Ona je ozbiljno primila ovo naivno laskanje. Dobro, ali samo pet minuta, ni minuta više. Dražesnim pokretom skinula je svoj baštenski šešir sa širokim obodom, otkrivajući glatku kestenjastu kosu, razdeljenu na sredini i zalizanu preko ušiju kao sklopljena krila...

Pierre La Mure:  A novel based of the life of Henri de Toulouse-Lautrec

... Teška bolest sudbinski je udarila pečat na njegov život i stvaralaštvo. Fizički nedorastao, on je psihički prerastao hirove prirode koje je ona tako svirepo iskalila na njemu. U nejakom telu nosio je skrivenu snagu da prima udarce, a da ih ne uzvraća, da stvara tamo gde niko osim njega ne bi stvarao. U telu odraslog čoveka koje je karikaturalno delovalo na zakržljalim nogama, gomilao se bunt ka svemu konvencionalnom što je nudilo francusko društvo. Sadržaje za svoja dela i likove pronalazio je u kalu i nije ih ulepšavao. Njegova raspevana kičica beležila je samo istinu. Anri de Tuluz Lotrek, postao je velikan svetskog slikarstva, aristokrata, buntovnik, letopisac, tragičar i hroničar monmartovske boemije… Njegove slike, crteži, ali i posteri koje je radio za najpoznatiji svetski kabare bespoštedno su otkrivali sjaj i bedu pariskog društva, uz satiru i grotesku, budeći tugu, oduševljenje ili žestoko neodobravanje. Hroničar monmartrovske boemije oslikavao je portret surovog sveta, a da nijednog trenutka nije počeo da mu sudi...

’’Biti istinit, a ne idealan. To je bila njegova maksima. Bio je lucidan svedok svog vremena“, tako o Tuluz-Lotreku za Figaro govori kustos izložbe i direktorka muzeja ’’Tuluz-Lotrek“ Danijel Devnik...

… Gomile dama u svetlim proletnjim haljinama i gospode sa zaliscima i cilindrima stajale su na travnjaku ili sedele za belim gvozdenim stolovima ispod prugastih suncobrana, pijuckajući aperitive ili poručujući ručak - kada su Anri i njegov otac ušli u zatvorenu, staklom pokrivenu terasu restorana. Jedan šeri, reče grof kelneru, svlačeći rukavice, a za mladog gospodina ružičasti grenadine. Anri je uzbuđeno posmatrao prepunu dvoranu. Iza jednog zaklona načinjenog od palmi u saksijama dopirali su blagi zvuci laganog valcera. Sunce je prodiralo kroz zasvođene prozore u zlatnim magličastim zracima, svetlucajući na ivicama čaša i paleći raznobojne vatre na nakitu dama. Uprkos njenoj veličini, u okrugloj dvorani vladala je prisna atmosfera nekog aristokratskog salona. Muškarci su mahali jedan drugome, prilazili jedan drugome za sto u kratku posetu, dame su pružale ruke, prijatno se smešile, i pozdravljale poznanike. Vidiš li onog gospodina sa belom bradom, blizu prozora? šaputao je grof, naginjući se preko stola. To je Viktor Igo. Senator. Republikanac, naravno! Danas je svako republikanac. Čini mi se da on nešto i piše. Politika i književnost! Sirota Francuska, one će joj doći glave! On ustade i odšeta do susednog stola. Anri je posmatrao kako se naginje i ljubi vrhove prstiju jednoj dami, smešeći se izmenjuje nekoliko primedbi sa njenim pratiocem. A zatim se vraća, isto onako naglo kao što je i otišao. Vidiš li onog gospodina sa četvrtastom bradom i monoklom? nastavi on gucnuvši šeri. Onoga koji razgovara sa onom vrlo lepom ženom? To je belgiski kralj Leopold. Kralj! zagrcnu se Anri, okrećući se i buljeći u postarijeg gospodina. Ne bulji! Nepristojno je buljiti u ljude! Sem toga, on je ovde inkognito…

    Zbog svog izgleda Anri ne uspeva da uspešno učestvuje u društvenim aktivnostima i zato se potpuno okreće umetnosti. Izolovan od glamuroznih pariskih dešavanja u kojima je sve vrvelo od poze i utiska, Anri se sa svojih 137 santimetara visine, okrenuo svetu umetnosti. Vezan za postelju i bolesničku stolicu, Lotrek je izučio srednju školu, ali je najviše slikao. Krajem marta 1882. prešao je u atelje poznatog slikara Leona Bona, koji ga je naučio da slika scene iz života i objasnio mu zakone komponovanja. Iste godine Lotrek počinje da slika portrete svoje majke i portrete radnika na porodičnom imanju u Selejranu.U jesen 1882. Bona je zatvorio svoj atelje i Lotrek je nastavio da uči kod akademskog slikara Fernanda Kormona. U njegovom ateljeu ostao je sve do 1887. i tu se sprijateljio sa mnogim avangardnim mladim slikarima, kao što su Anketen, Emil Bernar i Vinsent van Gog, koji su mu razmaknuli vidike i u mnogome podstakli njegove neakademske sklonosti. Godina 1888. smatra se godinom kada je Lotrek konačno usavršio svoj umetnički stil, i sve do 1901. kada je umro, duh i tehnika njegovog načina slikanja nisu se više menjali, sem u poslednje dve godine njegovog života. Stvarnu prekretnicu u Lotrekovom stvaralaštvu obeležila je njegova prva slika iz cirkuskog života: U cirkusu Fernando: Jahačica, naslikana 1888. godine. Anri de Tuluz Lotrek postaje važan postimpresionistički slikar, Art nuvo ilustrator, i litografer, beležeći u svojim radovima boemski život u Parizu na kraju 19. veka. Sredinom 1890-te, Tuluz-Lotrek radi i ilustracije za humoristički časopis, Le Rire... Lotrek je jednostavno oslikao buran, boemski život Pariza na prelazu dvaju vekova, prikazavši lokale, pozorišta i kabaree Monmartra, kao i čuveni Mulen Ruž... Portreti Viktora Igoa, Oskara Vajlda, Vinsenta van Goga i mnogih drugih značajnih ljudi tog doba nose njegov potpis. Neka od njegovih najpoznatijih dela su: La Guli stiže u Mulen Ruž, Žena koja navlači svoju čarapu, Ivet Gilber pozdravlja publiku, Vinsent van Gog (crtež urađen pastelama)... Pre nego što je počeo da slika scene iz bordela, kabarea, pozorišta, cirkusa i plesnih dvorana po kojima je postao čuven, i tri godine pošto se preselio na Monmartr, naslikao je svoju poznatu sliku Pralja. Slika je portret Karmen Guden, crvenokosog modela, koji je često pozirao slavnom slikaru, i danas se nalazi u privatnoj kolekciji. Slika U krevetu Anrija de Tuluz Lotreka je postimpresionistička slika, koju je naslikao na kartonu 1893. godine. Ovo očaravajuće remek-delo izražava nežnu ljubav koju dele žena i muškarac. Slika se danas nalazi u muzeju Orsej u Parizu(kao i mnoga njegova remek-dela). Lotrek je još od detinjstva imao veliku strast ka jahanju i često je slikao konje. Omiljena tema mu je bila konj, koji se pojavljivao u jahačkim scenama na hipodromima, vojnim manevrima, u lovu, u štali i kočije sa konjima. U kasnim 1890-im godinama je naslikao grupu scena gledalaca i jahača u improvizovanim trenucima. Poznata je slika sa ovom temom Emili. Portret Žena sa rukavicama je tipična studija koju je Anri de Tuluz Lotrek slikao napolju, u vrtu šume Pere u Monmartru, 1891. godine. Svaki put, on je koristio istu paletu boja, upotrebljavajući u sjajnoj, brzoj tehnici slikanja uljem, razblaženi terpentin, na kartonu. Lotrek je naslikao mnogo slika žena u intimnim trenucima, često u njihovim toaletama. Iako je u to vreme tema žene u toaleti bila česta, posebno na slikama Meri Kasat i Pjera Bonara, na slici Toaleta Lotreka iz 1889. godine je vidljiv uticaj Edgara Dega. Lotrek prikazuje ženu "bez suvišnih detalja", kao da "viri kroz ključaonicu". Ova slika izložena prvi put pod nazivom Crvenokosa u Briselu 1890. godine. Slikao je i život u bordelima koje je posećivao. Njegovi česti motivi su ljudi iz takozvanog polusveta. Na svojoj poznatoj slici iz 1892. godine Žena sa crnom boom, prikazuje samo bitne karakteristike žene iz tog sveta, ali sa dovoljno detalja da otkrije i njenu ličnost. Pod nazivom Portret devojke, ova slika je izlagana u galeriji Gupil u Londonu 1898. godine... Naslikana između 1892. i 1895. godine njegova poznata slika U Mulen Ružu prikazuje kabare Mulen Ruž u Parizu...

... Došao je novi lekar. Ovaj se nije šalio, ali je i on izgledao zbunjen, kao i ostali. I on je zatražio da dovede jednog kolegu na konsultaciju. Mrmljali su dugo nešto među sobom, klimali jedan drugome glavom, gladili svoje brade - izrazita organska slabost, glasio je njihov zaključak. Jaka malokrvnost sa povratnom groznicom. Ništa ozbiljno, naravno, ali ipak nešto na šta treba pripaziti. Opet su preporučili banju. Ovoga puta Barež. I tako su Anri i njegova majka otišli u Barež. I tu se ponovilo sve ispočetka. Ubrzo po dolasku njegovo stanje se popravilo. Mogao je da šeta po hotelskoj bašti, da sedi sa majkom u parku, gde je svakog dana opštinska muzika priređivala koncert. A tada, opet bez opomene, pojavili su se isti nejasni znaci. Natrag u postelju. Propala je svaka nada da će se vratiti u Fontan i stići svoje drugove iz razreda. Mineralne vode u Plombijeru, gospođo grofice, prosto su čudotvorne rekao je doktor. Da, da, gospođo, u Plombijeru! Otputovali su za Plombijer. Zatim je došao Evijan. A posle nekoliko meseci, Gijon. Zatim, natrag u Nicu. Posle toga, ponovo Ameli-le- Ben. Neko je predložio Lamalu-le-Ben, pa su i to pokušali. Onda, Gijon - po drugi put, Barež - po drugi put, Ameli-le-Ben - po treći put. Čim bi se javio i najmanji zračak nade, odlazili bi u slabo poznate, zabačene banje, još uvek nadajući se ozdravljenju. Ali čudna bolest svuda se ponašala na isti način. Posle kratkog poboljšanja dolazilo bi svaki put do sve dužeg pogoršanja. Uskoro je Anri bio primoran da najveći deo vremena provodi u postelji. Život se pretvorio u besciljno, turobno lutanje u potrazi za zdravljem, u niz hotelskih soba koje su ličile jedna na drugu, mnoštvo brižnih hotelskih upravitelja i zbunjenih lekara. Meseci su se produžili u godinu. Zatim, u još jednu godinu. Kao brod koji nestaje na horizontu, škola Fontan povukla se u prošlost. Bulevar Malerb, stepenice zastrte crvenim tepisima, park Monso, indijanski ratovi, prijem s igrankom sve su to bile samo maglovite uspomene. Jedina stvarnost bila je postelja, groznica, termometar, lekari, noćni stočić pretrpan bočicama s lekovima, i neprekidno zujanje u ušima. I, naravno, mama. Mama, bleda lica i umornih očiju, uvek kraj njegove postelje, osmehujući se, čuvajući ga, moleći se više od godinu dana...

... Edgar Dega(još jedan slavni umetnik iz plejade znamenitih francuskih slikara, impresionista, rođen je  Parizu) vrši veliki uticaj na njega, a 1893. mu lično upućuje pohvaju: ’’Lotrek , vidi se da ste majstor svog zanata“, što je za Lotreka bilo veliko poštovanje, imajući na umu da je Dega retko davao pohvale i da je čak savetovao svim novim slikarima da se mane tog poziva, zato što nije donosio profit, jer „U Parizu svi slikaju a niko ne kupuje slike“... Anri de Tuluz Lotrek vremenom je postao umetnik visoke klase, predstavnik francuske dekadencije, zaljubljenik u slobodu, neko ko se rukovodio sopstvenim fantazijama. Širom je otvorio vrata jednog novog, raskalašnog Pariza, grada praznika i spektakala. Na Lotrekovim slikama, koje su krajem XIX veka delovale senzacionalistički pohotno i bezobrazno, zabeležen je noćni, razvratni život Monmartra. Sve što je video i doživeo u Mulen Ružu, pretočio je na papir. Predodređen da beleži ljudsku prolaznost, likove i događaje skicirao je u holu, nekad kreonom prostitutki koje su bile neizostavne u njegovom kratkom i uzbudljivom životu... U dimu i razuzdanoj strasti zaboravljao je na svoj hendikep, među ženama lakog morala sticao poljuljano samopouzdanje, pred pijanim umetnicima nesmetano razbuktavao svoj urođeni cinizam. U tom svetu punom razvrata i lascivnosti, upoznao je oštroumni umetnik i Ivet Gilber, čuvenu plesačicu. Postala je njegova muza. Lotreka je privlačio svaki uzbudljiv životni prizor. Ljubio je duboko i tragično, zbog Ivet Gilber nosio je moderna odela i ekstravagantne kravate. Ovenčao je i Luj Veber( La Guli), ženu koja je izmislila ples kan-kan, a elegantnu i zanosnu Žan Avril, igračicu s najlepšima nogama, učinio besmrtnom…

... Molim te mama, pokušaj da shvatiš. Ne mogu i dalje da se molim jednom Bogu koga ne mogu da razumem, niti da mu oprostim, niti da da cenim i volim. Ona mu tužno uzvrati pogled. Jadan Riri! Sakat, ružan, stalno mučen bolovima, bez prijatelja, - izgubio je čak i onu utehu koju pruža molitva, ta jedina stvar koja bi mu pomogla da podnese svoju sudbinu. Možda preko jedne izvesne granice mladost više ne može da prašta. Razumem rekla je bezbojnim glasom. Ponekad je teško verovati u božju milost, ali ćeš uvideti da je još teže živeti bez Boga...

... Lotrek nije bio impresionista. Impresionisti su uticali na njega ali njegov stil su više naglašene boje (više je naginjao ekspresionizmu) a važnost je više pridavao crtežu i liniji. I na njega, kao i na slikare tog vremena je uticao japanizam. Uticaj japanskih estampi (plošan prostor i uticaj linije) najbolje možemo videti na njegovim litografskim radovima tj. plakatima koji su najavljivali razne predstave, kabaree, koje su prikazivale razne reklame, najavljivale razne događaje itd. Nazivan je "dušom monmartra”, delom grada Pariza gde je živeo za života. Njegove slike su često prikazivale čuveni Mulen Ruž i ostale lokale i kabaree, i pozorišta iz Monmartra. Takođe prikazivao je i slike iz pariskih javnih kuća koje je posećivao, što je u početku šokiralo javnost i zadrmalo tadašnju umetnički scenu. Nažalost tamo biva ubrzo i zaražen sifilisom...

... Mama, rekao je stidljivo, želeo bih da postanem slikar. Slikar! ote joj se iz grudi. Ta reč je odjekivala u njenom mozgu izazivajući sramne asocijacije. Izuzev nekoliko uvaženih akademika, slikari su bili raščupani, nemoralni boemi koji žive na mansardama Monmartra bednim životom za osudu, pijući apsint i slikajući gole žene. Oni su se nalazili na samoj ivici društva, kao i glumci, pisci, muzičari. Bilo bi sasvim razumljivo da slikarski poziv izabere za sebe talentovani sin nekog trgovca ni u kom slučaju jedan bogat mlad čovek iz otmene porodice. A pogotovu ne jedan Tuluz-Lotrek. Slikar! ponovila je. Ali, Anri... Znam šta ćeš da kažeš upade joj on u reč, unapred pogađajući njene prigovore. Ali, ja nemam mnogo da biram. Šta mogu ja da radim, mama, iskreno govoreći, šta mogu ja da radim? A, s druge strane, oduvek sam voleo crtanje. Sećaš li se portreta koje sam slikao u zamku? I vola koga sam hteo da nacrtam monsenjeru nadbiskupu? Naravno, nastavi on brzo prva stvar koju moram da ispitam jeste - imam li uopšte dara. Mislio sam da bi gospodin Prensto - sećaš li se onog starog slikara s kojim sam se upoznao na Konkur Ipiku - možda hteo da mi da nekoliko časova crtanja. Grofica je zamišljeno gledala u jesenju noć. Nekoliko časova crtanja ne bi mogli ništa da mu naude. Samo bi mu pomogli da zaboravi na svoju samoću, zaposlili bi ga. A to je bila najvažnija stvar - zaposliti ga nečim, zaposliti ga…

... Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi poput Anrija de Tuluz Lotreka(koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove ‘’vrednosti”, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao ‘’jedine moguće”. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali… San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah… 

...Te devojke sa Monmartra, gospodine, imaju morala koliko i mačke u februaru. Zato što su njihove majke i babe dolazile ovamo i ljubakale se ispod stolova, one misle da je ovo mesto njihova svojina i da mogu ovde da čine što god im je volja. Od onoga što se ovde dešava po skrivenim ćoškovima i u klozetu, verujte, gospodine, diže se čoveku kosa na glavi. A iz dana u dan je sve gore. Otkako je ona svinja Difur - i on bi optužujući pokazao prstom u pravcu dirigenta - komponovao svoj odvratni kankan, sasvim smo ispustili dizgine. Devojke polude čim začuju tu muziku. Njihovi mali mozgovi prosto izvetre - pfff! Znate li šta rade? Odšunjaju se u klozet i svuku gaćice, eto šta rade! Pa kada dignu nogu - a vi znate kako visoko neke od njih mogu da podignu nogu - e pa sve im se vidi! Strahota! Verujte mi, ceo puk anđela sa plamenim mačevima ne bi mogao da održi red na ovom mestu! U L’Eli-u je Anri sreo La Guli, koja je često igrala sa Rašuom i s izvanrednom veštinom pratila ga u igri koju bi snažni južnjak improvizovao na podijumu za igranje. Ona je bila plavokosa osamnaestogodišnja pralja. Široka lica i debeljuškasta, nosila je kosu skupljenu u visoku punđu, koja joj je stršila na vrh glave kao ogroman palac. Njen razgovor se uglavnom sastojao od prskanja u smeh, grubih pokreta i pohotljivih primedbi glasno izgovorenih najčistijim uličnim dijalektom Monmartra. Ali kao igračici kankana nije joj bilo ravne. Imala je neverovatan osećaj za ritam i urođenu bestidnost pokreta, čime se izdvajala od ostalih igračica kankana. Za Anrija je ona bila vrlo privlačna, prototip pralja sa Monmartra koje, pošto su deset časova mučno savijale leđa nad koritom, troše svoj teško zarađeni novac da bi došle u L'Eli i na sav taj posao dodale još nekoliko časova trupkanja, skakutanja i igranja, a završile veče kankanom, najnapornijom i najzamornijom igrom koja je ikada pronađena. Između dve igre, Anrijevi prijatelji bi se vratili svom stolu. Brišući lice, sedali su, palili lule, žudno srkali kuvano vino, razgovarali, flertovali, ljubili svoje partnerke, koje su se raskalašno kikotale i slabo i pritvorno protestovale. Kolena su doticala tuđa kolena, ruke su lutale ispod stola. Čuli su se neubedljivi prekori: Nemoj to da radiš sheri, ne ovde... A kada bi se začuli prvi taktovi sledeće tačke svi bi se opet skupili na podijumu za igranje, da ubrzo urone u vrtlog gomile...

... Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterano bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti… Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika… Boemima su pripadali  gotovo svi uspešni umetnici Pariza jednog burnog vremena, slikari impresionisti, legende kao što su bili Mone, Renoar, Mane( koji je svojim monumentalnim delima sačuvao duh pariskih kafea, duh Monmartra, duh boemštine sa lica mesta, ‘’mesta zločina”), kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo( vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme), dadaisti, nadrealisti, mnoštvo slikara koji su činili duh boemskog, umetničkog Pariza  poput Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, pesnici Lorka i Apoliner, nihilistični pisci poput Džojsa, Skota Ficdžeralda, Henrija Milera, Ežena Joneska, Beketa, Hemingveja, filmaš neponovljivog duha Luis Bunjuel i čitav Francuski novi talas predvođen legendarnim Godarom i Trifoom, beskompromisni Emil Sioran svojim mračnim tonovima, spleenom sveta,    a potom i novi buntovni pokret – francuski egzistencijalisti … 

... Ulica Klozel je bila bez sumnje najgore mesto koje se može zamisliti za jednu prodavnicu umetničkih predmeta. Pusta preko dana, ova aleja Monmartra oživela bi naglo u noćnoj tišini, kada bi postajala pribežište zlikovaca i prostitutki iz susedstva, koji su umeli da cene potpunu pomrčinu koja je u njoj vladala. Ali Tangi, ubeđeni anarhist, nije hteo da se mrdne iz nje smatrajući da je umetnost izraz socijalne svesti i da je potrebno da se izlaže u proleterskoj sredini. Držeći se tog ubeđenja, on je pretrpavao mali izlog svoje plave radnje neuramljenim Sezanima, koje niko nije gledao. Tangi je sedeo iza tezge i sanjivo pušio lulu kada je Anri ušao. Ah, gospodine Tuluz, kakvo zadovoljstvo! povika on, dižući se da pozdravi jednu od svojih retkih mušterija koje su mu plaćale u gotovu. A kako je vaše cenjeno zdravlje ovih dana? Briga se ukaza na njegovom okruglom čekinjavom licu. A gospodin Rašu? Kako je njegovo cenjeno zdravlje? I gospoda Anketen, Gozi i Grenije, kako su njihova cenjena zdravlja? A zar ovo nije najodvratnije vreme koje postoji? Posao ne kreće s mrtve tačke. Umetnici ne mogu da slikaju jer svetlost nije dobra. Zato i ne kupuju boje i platno. Zato je posao na mrtvoj tački. Ali ne mari ništa, on spusti glas i baci brz pogled na vrata. Kada dođe revolucija, sve će biti drukčije. Sve dobre umetnike - a to su oni sa pravom socijalnom svešću država će obilno da potpomaže. A one druge, - njih ćemo postreljati. To ga podseti na jedan događaj iz vremena Komune, tih burnih nedelja koje su došle posle propasti Drugog carstva i za vreme kojih je on odigrao jednu beznačajnu ulogu. Priča - koju je Anri čuo već nekoliko puta - trajala je nekoliko minuta...

... Tuluz-Lotrek tokom života sreće mnogo poznatih ličnost, što francuskih, tako i stranih. 1884. godine radi portret Viktora Igoa. Imao je čast upoznati se i sa Oskarom Vajldom koji je tokom svog izgnanstva došao u Pariz, pa čak mu uraditi i portret. Imao je izložbu u Londonu gde je upoznao tadašnjeg britanskog kralja, a koju godinu ranije na izložbi u Parizu upoznao se i sa srpskim kraljem Milanom (koji je posetio Tuluzovu izložbu par godina posle svog abdiciranja) i koji je kupio portret Šao-U-Kao (na slici je žena obučena o odeći klovna koja zateže svoj mider), sliku slikanu na platnu, koja se dugo nalazila u kraljevoj zbirci, ali je na žalost, prodata i do danas promenila mnogo vlasnika...

...Te zime Anri se često viđao sa Vinsentom. Naslikao ga je kako sedi sa čašom apsinta, slušao je njegovo optuživanje samog sebe, njegove političke govore, burne izlive tog uma raspaljenog misticizmom, alkoholom, bolešću i genijalnošću koja se budi. Privikao se na njegovu patetičnu skrušenost, nesiguran osmeh i uznemirujući smeh, na njegove napade oduševljenja i ćutljivo razmišljanje. U L’ Eli-u je posmatrao tog bivšeg propovednika kako se muva sa midinetama po podijumu za igranje, kako se upušta u nespretno flertovanje sa mladim praljama, koje se kikoću zbog njegovog stranog naglaska, njegove trapavosti i njegovih narandžastih zalizaka. U La Nuvel ga je posmatrao kako neumorno pije apsint, razmahuje svojom kratkom lulom i izlaže svoje nejasne planove o jednoj umetničkoj koloniji. Bila bi sagrađena po uzoru na Furijeove falange. Mi bismo zajednički skupili sredstva. Čim bi neko od nas prodao sliku, predao bi novac. Kad god su bili sami, uvek su se prepirali. Njihovu prisnost i duboko razumevanje još su podsticali ovi sukobi. Razlika u temperamentu i vaspitanju dovodila je do žestokih sudara, posle kojih su bili potpuno promukli, besni, ali još bolji prijatelji nego pre toga. Tvoja umetnička kolonija je ludost! gunđao je Anri. Vinsente, ti imaš neku bubicu u glavi. Zar ne znaš da umetnici ne mogu da žive zajedno? Zaključaj dva umetnika u jednu sobu, i oni će kroz nedelju dana jedan drugom preseći grkljan svojim slikarskim noževima. Jedno popodne Vinsent ulete u atelje i objavi da mu je sinulo u glavi: postaće poentilist. O bože, ti poentilist! Anri prestade da radi Ikara i nasmeja se preko ramena na svog prijatelja. Prošle nedelje bio si impresionist, sećaš li se? Kao Renoar i Mone. Ali ovo sada je nešto drugo reče Vinsent sa zanesenim pogledom u očima. Sera je bio sinoć s nama na večeri, i dok smo jeli slatkiše objašnjavao je svoju teoriju. Kažem ti da je to rešenje svih problema slikarstva! A tako je jednostavno! Potrebno je samo da prostudiraš optiku, zakon prelamanja zrakova, trajanje svetlosnog uticaja na mrežnjaču i da radiš godinu dana na jednoj slici, kao Sera! Možeš li da zamisliš sebe kako stavljaš tačke na jedno isto platno godinu dana? I to baš ti, od svih ljudi. Svađali su se čak i oko politike. Nije mi jasno kako jedan tako leptirasti idealist kao ti može da bude tako objektivan u svojim crtežima dobacio bi Anri u žaru diskusije. Po svim pravilima, trebalo bi da slikaš sladunjave sličice kao tvoj junak Mile, ali, hvala bogu, ti to ne činiš. Tvoji ljudi koji jedu krompir su prirodni. Vidi se da imaju pokvarene zube, da se ne umivaju često, da smrde kao vuga, i da su skroz-naskroz bedni. Seljaci su oduvek bili bedni. Još je gore bilo u stara vremena, kada je kralj pljačkao njihove useve. Gde si pročitao tu glupost? To je istina! Nije istina! Jeste, istina je! Ne, nije! Bogamu, idi u Luvr i pogledaj Bregelsa, Halsa, Tenijea, pa mi kaži da li njihovi seljaci izgledaju izgladneli! Pogledaj smo njihove stomake, njihove debele zadnjice! A šta rade ti tvoji siromašni seljaci koji umiru od gladi? Igraju pod drvećem, kljukaju se jelom, otvaraju burad vina ili jabukovače. A tek njihove žene! Okrugle kao prepelice, a grudi ne mogu da im stanu u prslučiće! Pa zašto su onda digli revoluciju? Nisu je oni digli. Oni su se borili protiv nje rukama i nogama. Tvoja prokleta republika je izgladnela seljake kada je izmislila vojnu obavezu. Jedan kralj se nikada ne bi usudio da odvoji čoveka od njegove zemlje. Ali, zašto se mi upravo svađamo? Hajdemo do La Nuvel da odigramo partiju karata. Osećam da ću večeras imati sreće. Ubrzo po njegovom dolasku u Pariz,Vinsentovo hronično nespokojstvo se povratilo. Nije mogao da izdrži težak rad u ateljeu. Umesto toga, razapeo bi svoje nogare u nekoj prljavoj ulici Monmartra, ili ostajao kod kuće, kod svoga brata, i slikao mrtvu prirodu - kaljave cipele ili romane u žutom povezu. Ponekad bi iznenada iščezao na dva-tri dana, da bi se pojavio mokar do kostiju, zgužvanog odela, zamršene riđe brade. Otišao sam da se nagledam drveća, živo bi izjavio. Ne mogu da dišem u velikom gradu. Gde sam spavao? Anri, ti si baš smešan čovek! Ne sećam se gde sam spavao. U nekoj kolibi kraj Sene...

... Poznato je i Tuluzovo veliko prijateljstvo između njega i Van-Goga. Naravno ne tako veliko kao između Gogena i Van Goga, ali je između Tuluza i Van Goga postojalo izvesno poštovanje i divljenje za rad onog drugog. Štaviše Van Gog je i jedno vreme odsedao kod Tuluza, svaki put dok je boravio u Parizu ali Pariz nije bilo mesto inspiracije za van Goga i on se brzo vraćao u Holandiju. Tuluz je prvo upoznao Vinsentovog brata Tea, koji se bavio trgovinom umetničkih dela. Teo je po Vinsentovom zahtevu upisao brata u školu slikarstva kod Kormona. (Tuluz je tada već pohađao Kormanov atelje i njegovu školu lepih umetnosti, a prošao je i kroz Bonaov atelje. U Kormanovom ateljeu osim Van Goga Tuluz sreće i Emil Bernara kao i Anketena). Uprkos činjenici da je Van Gog tada bio prestar za učenje (tada je imao 33 godine), Teo ga po želji brata da postane slikar upisuje, gde on sreće Tuluza koji mu postane veliki prijatelj. Tuluz, koji je već dugo bio učenik i stanar Monmartra, uputio je prijatelja gde da kupuje slikarski pribor (tada su svi kupovali kod takozvanog „čiča Tangija” koji je davao slikarsku opremu na veresiju. Van Gog će mu posle posvetiti par slika) i sličnu opremu. Uprkos smejanju, Tuluz je uvek ostajao veran svom prijatelju, a kada je do Pariza doprla vest da je Van Gog odsekao sebi uvo i završio u ludnici, Tuluz i pored svega staje na njegovu stranu, svađajući se sa ljudima (pri čemu gotovo dolazi do tuče). Ipak, ljudi su ga često izbegavali u tim situacijama zbog njegovog fizičkog izgleda. Ta činjenica bi ga još više razbesnela. Posle smrti Van Goga Anri Tuluz-Lotrek zajedno sa drugim slikarima organizuje posebnu izložbu na kojoj su izloženi radovi Van Goga u njegovo sećanje... 

... Anri je bio toliko obuzet posmatranjem tih susreta da se zaprepastio kada je primetio da već skoro sat sedi u kafani a nijedna devojka ne prilazi da ga upita koliko je sati. Obuze ga iznenađenje pomešano sa ljutinom. Šta je tim devojkama? Zar ne vide da je sam? Možda misle da je isuviše mlad i da nema novca? Njegov pogled se zaustavi na jednoj devojci kestenjaste kose koja je sedela podbočena za susednim stolom i zamišljeno pušila. Imala je svetle oči, tvrda usta i sjajnu kosu à la pompadour ispod šešira ukrašenog cvećem. Posmatrao ju je tako prodorno da je najzad okrenula glavu k njemu. On je porumeneo i stidljivo se nasmešio na nju, dok su mu se usne pokretale, nečujno pozivajući. Ona nije ustala, već je piljila u njega kroz dim svoje cigarete. Osećao je kako njen sjajni pogled prelazi preko njegovog lica, spušta se na njegov kratak štap sa gumenim vrhom, počiva jedan časak na njegovim nogama koje su visile na nekoliko santimetara iznad poda. Zatim je s istom ravnodušnom tromošću povukla još jedan dim i okrenula glavu. Od zaprepašćenja ga nešto steže u grlu. Dah mu zastade za trenutak dok je buljio u nju sa nevericom, držeći čašicu prstima koji su drhtali. Znači, ona ga je odbila! Jedna drolja od deset franaka ga je odbila! Nije htela da je vide kako izlazi sa jednim hromim, zadihanim bogaljem. Dah mu se povrati i pređe u ubrzano dahtanje. Srce mu je lupalo u grudima, misli se kovitlale po mozgu. Nijedna od tih drolja nije ga htela. Zato mu nijedna nije prišla niti ga upitala koliko je sati. Možda ga nikada nijedna devojka neće hteti, možda će sve okretati glavu od njega. Dohvatio je svoj štap, skliznuo sa stolice i, ostavivši piće netaknuto, brzo izašao iz kafane. Sledećeg dana pošlo mu je za rukom da pobegne od istine i da, zahvaljujući nagonu samoodržanja, obmane sebe i smiri se za izvesno vreme. Devojka nije imala nameru da ga odbije. Očigledno je bila zadubljena u misli, očekujući nekoga. A druge? Bile su isuviše zauzete, one, pak, koje nisu bile zauzete prosto ga nisu primetile, eto u čemu je stvar. Bilo je suviše ljudi u kafani, suviše buke. Pretvarao se da veruje u to i trudio se da taj događaj u pivari izbriše iz sećanja. Pokušao je čak da uopšte ne misli na žene, i to mu je donekle pošlo za rukom. Sa strašću se bacio na posao. U ateljeu, njegove Venere i Lede su postale čudo od marljive uglađenosti, i Kormon je bio oduševljen. Vrlo dobro, Lotrek, vrlo dobro. Vi možda nemate slikarsku prefinjenost ili prirodan dar, ali ste dokazali da prilježnim radom može sve da se nadoknadi. U svom ateljeu uporno je radio na Ikaru, ćaskajući sa gospođom Lube da bi izbegao tišinu, koja je odvodila njegove misli opasnim stazama. U La Nuvel je iznenađivao sve prijatelje svojom brbljivošću i razvedravao ih mnogobrojnim turama piva i izazivačkim razgovorom o umetnosti. Kada bi razgovor skrenuo na žene, svim silama se trudio da ne sluša. Noći su bile najteže. Snovi su ga mučili, onako bespomoćnog, zaspalog. Navikao se da čita u postelji sve dok, iscrpljen ne zadrema sa otvorenom knjigom na pokrivaču i neugašenom lampom na noćnom stočiću…

... Svojim rečima ništa nije štedeo, odličnim humorom bio je u centru pažnje ali jedina svetinja za njega je bila umetnost. Bordeli su mu bili drugi dom, večiti voajer prenosi nam intimu iz ovih ’’kuća ljubavi“, a njegove slike su glasne uvek žive pune smeha, perja i svile koja šušti pod prstima natopljene mirisom teškog parfema i jakog duvana. One očaravaju svojom neposrednošću, kod Lotreka nema maski sve je iskreno i do srži ogoljeno ali ispunjeno dušom i pokretom. Uvek nas je nesebično častio tom eksplozijom boja i pomalo sirovim, robusnim crtežom koji kipi od iskrenosti. U Lotrekovom stvaralaštvu prisutni su uticaji japanske umetnosti koji se ogledaju u nepostojanju senke, naglašenoj dinamici i izraženom pokretu i dijagonalama koje dominiraju kompozicijom. Novina koju Lotrek hrabro unosi u francusko slikarstvo je prazan prostor u sredini kompozicije što je za savremenike bilo nepojmljivo jer su oni upravo akcenat stavljali na središte platna. On upotrebljava takozvani kloazonistički pristup koji se odlikuje jakim konturama. Ovaj stil dobija ime po postupku emajliranja gde se emajl jarkih boja izliva u jak metalni okvir. Anri je duboko bio nesrećan i ispunjen konstantnim osećanjem melanholije. Iako je uživao u bordelima, piću i duvanu ono za čim je oduvek tragao bila je ljubav koju nikada nije imao. U potpunosti svestan sebe strmoglavo stremi svom uništenju. U stanju delirijuma završava u duševnoj bolnici iz koje se izbavlja protestvovanjem i borbenošću koja ga ni tada nije napustila. Ali kao što u životu sve ima svoju cenu tako i Lotrek plaća svu svoju  boemštinu opakom tada neizlečivom bolešću sifilisom...

... Posmatrao ih je kako lenjo prilaze ljudima, obavijaju im ruke oko vrata, i monotono mrmljaju ono profesionalno: Aiors, chéri, hoćeš li da mi platiš jedno piće? Neko je navio mehanički klavir. Noć se spustila na Sivi papagaj. Sada je još samo Berta ostala za njegovim stolom. Možda biste želeli da odemo gore? predloži ona prisetivši se zašto je došao. On potvrdno klimnu glavom i izađe za njom iz sobe. U toku sledećih meseci Anri je još uvek bio usamljen, ali miran - ponekad skoro srećan. Svraćao je u javnu kuću, obično posle podne. Na Bertin predlog odlazio je gore i sa drugim devojkama, i uvideo da su sve pune takta, iskusne, i da se trude da ga zadovolje. Njemu se dopadao miran način na koji su ga primale, njihova zahvalnost zbog izdašnih napojnica, i njihovo laskanje njegovoj muškosti. U njihovom zagrljaju nalazio je kratak ali potpun zaborav, i neku nejasnu osvetu. Neka su blagoslovene drolje, koje su mu nadoknadile prezrenje mladih devojaka! One su ga učile azbuci uzbuđenja, anatomiji uživanja. S njima je pronalazio skrovišta pohotljivosti i upoznavao hladan zanos čiste erotike, oslobođene romantičnih pretenzija. Među njima je čak našao i nešto prijateljstva. Kao i u danima kada je posećivao atelje, njegov dar za saosećajno slušanje mnogo mu je koristio. Vremenom, on je prestao da bude samo otmena mušterija i postao poverenik kome su one pričale svoj život, svoje patnje, nade i neprilike, stvarne i izmišljene. Ponovo je otkrio silnu potrebu većine ljudi da govore o sebi. Donosio im je parfeme, bonbone i turske cigarete, koje su volele. Zapisao je datume njihovih rođendana u svoju beležnicu i slao im tom prilikom korpe božolea i paštete od guščije džigerice. Postepeno je počeo da razlikuje ličnosti među tom bezličnom ženskom golotinjom. Suzana je imala dete, i slala je svaki zarađeni groš jednoj porodici koja je odgajala njenu ćerčicu, negde na selu. Đanina je bila lezbijka. Veronika se kladila na biciklističkim trkama i stalno gubila, iako je satima buljila u sportsku stranu novina. Mineta je provodila svoj slobodni dan u pozorištu, gde je gledala dirljive melodrame, koje je zatim prepričavala do najsitnijih pojedinosti tako da se svima dizala kosa na glavi...

... Kao alkoholičar tokom većeg dela svog života, kratko pred smrt Anri zapada u krizu i odlazi u privatni takozvani sanatorijum- psihičku, duševnu bolnicu za bogate aristokrate, gde radi dosta skica na papiru sa temom cirkusa. On biva pušten ali vraća se starom životu i ubrzo umire od komplikacija izazvanih alkoholizmom sa svojih 36, skoro 37 godina na porodičnom imanju u Malrome. Sahranjen je u Verdelais, Žironda, par kilometara od svog mesta rođenja. Njegove poslednje reči bile su ’’Vieil imbecile!“ („Stara budalo!“), što se odnosilo na njegovog oca koji je bio prisutan... 

... Pomirio se s Bogom. Prvo, da bi usrećio mamu - ona je toliko molila za to. Ali, isto tako, čovek na samrti shvati mnoge stvari koje ranije nije razumevao. Želi smirenje i nadu, više ih želi nego istinu. Razum može ponekad i da dosadi. On svemu oduzima poetičnost. Nikad ne objasni ono glavno, ne rastumači nijednu istinski važnu stvar. A još manje pomaže čoveku dok ga raspinju bolovi, u trenutku kada umire. Umovanje vam je kao stajanje na vrhu prstiju. Sve je u redu dok je čovek mlad i pun snage, ali kad se umori i približi smrti, on čezne za širokom toplom posteljom vere. Potrebna mu je jedna ruka koja će mu pomoći da prekorači granicu. I, tako, jednom posle večere, nedelju dana pre napada, kad se mama povukla, on i opat Sulak izašli su na terasu. On je kazao: Gospodine opate, hoćete li, molim vas, da me ispovedite? - Bila je blaga letnja noć, a jablanovi su se na mesečini dizali uvis kao vodoskoci. I tu, uz dozivanje cvrčaka, ispovedio je svoj samovoljni i usamljeni život. Mulen, bistroe, javne kuće - sve. Čudno, sve je zvučalo neverovatno beznačajno - i ne baš tako grešno. Utonuo je u plitku lokvu sna. Kad se probudio, zora je svitala i nebo je postajalo ružičasto. Noć je odlazila, odnoseći sa sobom svoje zvezde. Negde je zakukurekao petao, a Žozef se pokrenuo na stolici, protrljao oči i pogledao Anrija, koji mu se smešio. Dobro jutro, Žozefe. Jeste li dobro spavali? Izgleda da sam zadremao, gospodine Anri. Nisam hteo, ali umorni ste. Znam. Svi su u ovoj kući umorni. Siđite u kuhinju i popijte šolju kafe. To će vam prijati. Malo kasnije. Kuvarica još nije ustala. Još je veoma rano. Jeste li odavno budni, gospodine Anri? Samo nekoliko trenutaka. Pridignite me, molim vas, Žozefe, i dodajte mi cviker. Nežno, stari kočijaš mu je pomogao da sedne i pružio mu cviker. Mogu i sam. Još mogu da se služim jednom rukom. Hoćete li da zatvorim prozor, gospodine Anri? Anri se blago osmehnu. Niste se nimalo promenili. Sećate li se kad ste me budili da idemo u Fontan, a ja sam se pretvarao da hrčem? Hodite ovamo, prošaputa on. Sedite ovde, na ivicu postelje. Hoću da razgovaram sa vama. Molim vas, gospodine Anri, nemojte. Doktor je kazao da Pst! Hoću da razgovaram sa vama dok još mogu. Sagnite se da biste mogli da me čujete. Blesak ljubavi pojavi mu se u očima kada se zagleda u kao pergament sasušeno, umorno lice. Prvo, hoću da vam zahvalim na svemu što ste učinili. Pst! Ne prekidajte me. Bili ste mi kao otac. Naravno, o vama će se starati do kraja vašeg života, ali ja bih ipak želeo da vam nešto dam, a jedine stvari kojih sam se mogao setiti, to su moj sat i tabakera. Znam da ne pušite, ali ih zadržite kao uspomenu na mene, hoćete li? Oči mu se sklopiše, a glas se pretvori u prigušen, mučni šapat. A sada čujte šta ću vam reći, nastavi on, otvarajući oči s očajničkim naporom. Kad umrem, neću da mama ostaje dugo sama. Morate da pronalazite neke izgovore i da ulazite u salon i kada ona ne zvoni za vas. Pretvarajte se kao da ste došli da podstaknete vatru, ili da vidite da li su zavese na prozorima navučene. I nemojte da šetate po kući sa tužnim licem, ponavljajući: Da, gospođo grofice. Ne, gospođo grofice. - Postarajte se da govorite nešto drugo, nešto veselo. Pokušajte da izgledate srećni. Pričajte joj o konjima, i pokušajte da je izvučete u vožnju kad bude lepo vreme. Oči mu se opet zatvoriše, i neko vreme disao je teško i šišteći. Molim vas, gospodine Anri, preklinjao ga je Žozef. Još nešto. Ona voli cveće, naročito bele ruže. Udesite nekako s Ogistom da uvek bude cveća po kući. Uvek. A sad idite dole. Kuvarica je verovatno već ustala. On primeti da Žozef okleva, i sumoran osmeh zaigra mu oko usana. Ne brinite se. Neću umreti dok niste tu…

      Posle Anrijeve smrti, njegova majka, Grofica Adela Tuluz-Lotrek, i Moris Žoajan, njegov trgovac umetničkim delima, promoter njegove umetnosti, najbolji prijatelj od detinjstva, i pobratim, organizuju promociju njegove umetnosti. Njegova majka odvaja fond i pravi muzej posvećen njegovim delima u mesto njegovog rođenja u Albiju. 

„Svi ga poznaju, ceo Pariz mu se smeje, on je redovan gost Mulen Ruža, Kazina, Foli Beržera, krčmi na Monmartru, sastajališta ekscentrika, jazbina. Igra na svim svadbama, ukras je svake zabave. Ipak, veoma je produhovljen, izuzetno obrazovan, vrlo darovit umetnik iz odlične porodice. Njegova dela izazivaju tugu, razočarenje. S malo gestova, veoma brižljivo i nežno meša svoje koktele, tako da bi izazvao zavist i najčuvenijih američkih barmena. Njegova satira je jetka, ali on ne izobličuje prirodu, već čeka da sama pokaže svoju grotesknu stranu.“ 

                 Franc Žurden, pariski arhitekta, pisac i likovni kritičar tog vremena 

 

By Dragan Uzelac, boemska duša utonula u glib sveta... oktobar 2020.

 

Korišćena literatura: Wikipedia i roman posvećen slavnom francuskom slikaru - Pierre La Mure:  ’’A novel based of the life of Henri de Toulouse-Lautrec“





Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.