ponedjeljak, 4. siječnja 2021.

Dragan Uzelac | Čudna poetika Danila Harmsa 2.dio

 

... U Harmsovim minijaturama njegovim junacima se dešavaju neobični i čudnovati događaji, ali gotovo na svakom koraku, ponekad doslovce u svakoj rečenici. Ovi psihološki svedeni likovi, papirnati građani predstavljeni, u pravilu, samo svojim karikiranim imenom, su model ’’malih ljudi“ kakve je u evropsku književnost uveo Gogolj, ali ovoga puta njihove parodije i karikature, spodobe u ljudskom liku koje pokušavaju da se međusobno onesposobe, obogalje ili zauvek ućutkaju. Najzad i sama radnja je parodija na uobičajeno shvatanje radnje, svedena neretko na puko ponavljanje nespretnih pokušaja ’’malog čoveka“ da obavi neku elementarnu radnju… 

... Petrov uzjaha konja, i obraćajući se gomili, drži govor, o tome, šta će biti, ako na mestu gde se nalazi javni park, izgrade američki neboder. Gomila sluša i, kako izgleda, odobrava. Petrov nešto zapisuje u notes. Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes. Petrov odgovara da je to njegova lična stvar. Čovek srednjeg rasta insistira. Reč po reč, i počinje prepirka. Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta, i Petrov, spasavajući život, goni konja i nestaje iza ugla. Gomila je uznemirena i, u nedostatku druge žrtve, hvata čoveka srednjeg rasta i otkida mu glavu. Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. Gomila se, zadovoljivši strasti – razilazi.

... Nema ko ne voli lovu: svi je i maze i ljube i na grudi privijaju i u lepe krpice uvijajaju i paze ko lutku. A neki čak uramljuju kintu, kače je na zid i mole joj se ko ikoni. Drugi, pak, tove svoju lovu: otvaraju joj usta i kljukaju je najslađim zalogajima iz sopstvenog tanjira. Kad je vrućina nose lovu u hladne podrume, a kad je ciča zima bacaju je u peć, u vatru. A ima i takvih koji jednostavno razgovaraju sa svojom lovom, čitaju joj naglas zanimljive knjige ili pevaju nežne pesme. Što se mene tiče, ja nikakvu posebnu pažnju ne poklanjam lovi, obično je nosim u novčaniku ili kesi i trošim je taman koliko treba. Raspikuća sam ja!

Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se.

Kroz prozor se nagnula druga starica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti tako|e ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala.

Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta.

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam došao na Maljčevsku pijacu gde su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.

... U vreme odrastanja i formiranja Danila Harmsa kao umetnika i čoveka, vreme brutalnog Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije unutar njegove Rusije (i potonje strahovlade diktatora Staljina) vitalni i borbeni duh umetnosti rađao je neke nove, subverzivne i radikalne pokrete usmerene ka rušenju starih sistema vrednosti i tradicije, pre svih pokrete dadaizma i nadrealizma, uvrnute, beskompromisne borce za vlastitu stvar i ideju, ideju opšteg otpora rušilačkom, totalitarističkom svetu zaglupljivanja masa, tek izašlom iz užasa Prvog svetskog rata. Humor, taj slatki lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla dobio je neko sasvim novo lice i oblik, objašnjavajući i ismevajući svet na neki do tada nepoznat, ’’besmisleno“ uvrnut, krajnje apsurdan način... Groteskni likovi, apsurdni događaji i nadrealni slučajevi obeležiće jedan jedinstven književni svet čudesnog ruskog pisca Danila Harmsa nekom vrstom avangardnog ludila, pomerenosti i iščašenosti koja će dati sasvim novu dimenziju svetu pisane reči, pogleda na svet i otpora svemu što ograničava slobodu stvaranja kao i samog postojanja kako umetnicima, tako i svim ljudima sveta čiji je ugao posmatranja i bivstvovanja drugačiji od nametnutog kalupa predrasuda…

... Govorio sam sebi da vidim svet. Ali ceo svet je bio nepristupačan mome pogledu, i video sam samo delove sveta. I sve, što sam video, nazivao sam delovima sveta. I ja sam posmatrao osobine tih delova, i posmatrajući ih, stvarao sam nauku. Shvatio sam da postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. Delio sam ih i davao im imena. I u zavisnosti od njihovih osobina, delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni.A postojali su i takvi delovi sveta, koji su mogli da razmišljaju. I ti delovi su posmatrali druge delove i mene. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo, a ja sam bio nalik na njih. I ja sam govorio s tim delovima sveta. 


Govorio sam: delovi su grom.
Delovi govoriše: snop vremena.
Govorio sam: Ja sam, takođe, deo nekog trojstva.
Delovi odgovaraše: Mi smo pak malene tačke.


I neočekivano, prestao sam da ih vidim , a zatim i ostale delove. I ja sam se uplašio da nestaje svet. Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno, nego sve u isti mah. Iz početka sam mislio da je ovo NIŠTAVILO. No zatim, shvatio sam da je ovo svet, a ono, što sam video ranije, nije bio svet.


I uvek sam znao da je ovo svet, ali, ono što sam video ranije, ja ne znam i sada. A kada su delovi nastali, onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne, a njihove nerazumne osobine prestale su da budu nerazumne. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman. Ali samo što sam shvatio da vidim svet, kad sam odjednom prestao da ga vidim.Uplašio sam se, misleći da je svet nestao. Ali dok sam tako razmišljao, shvatio sam, dakada bi nestao svet, tada već ne bih tako razmišljao. I gledao sam, tražeći svet, ali nisamga otkrivao.


A zatim nisam imao kud da gledam.Tada sam shvatio, da, bez obzira kud sam gledao – unaokolo mene je bio svet... 


A sada ga nema.
Postojim samo ja.
A zatim sam shvatio, da ja i jesam svet.
Ali svet to nisam ja.
Mada sam u isto vreme svet.
Ali svet nisam.
Ali ja sam svet.
Ali svet nije ja.
Ali ja sam svet .
Ali svet nije ja.
Ali ja sam svet.
I više ništa nisam mislio.

Nastavlja se...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.