ponedjeljak, 11. siječnja 2021.

Dragan Uzelac | Čudesna poetika Danila Harmsa 3.dio

 

... Krajem 1925. godine Danil Harms seli sa roditeljima u Nadeždinsku ulicu br. 11, gde živi do sredine avgusta 1941. godine. Sa Vedenskim nastupa na književnim večerima i osniva ,,Školu platana”. Marta meseca 1926. biva primljen u Udruženje pesnika, a sa Platanima nastupa u saradnji sa književno-pozorišnom grupom RADIKS. Potom sa Vedenskim piše pozorišni komad - Moja mama sva u satovima, koji predstavlja montažu pesama dvojice umetnika. Predstavu je trebala da izvede grupa Radiks … Ali... Sudbina je htela da predstava ostane neizvedena, jer je grupa propala nakon niza proba u Institutu umetničke kulture. Krajem 1926. izlazi zbornik lenjingradskog odelenja Udruženja pesnika, u kojem Harms debituje kao pesnik. Objavljena je njegova pesma Slučaj na železnici. Čudesni svet Danila Harmsa je vremenom dobijao svoje nadrealne konture. Svrstati ga u bilo koji pravac ili pokret, bilo je veoma teško i suštinski nepotrebno...

Drug Koškin je igrao oko druga Maškina.

Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina.

Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge.

Drug Maškin se namrštio.

Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom.

Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina.

Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže.

Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina.

Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške.

Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku.

Drug Koškin se izvalio na pod i umro.

Maškin je ubio Koškina.

... Osnova stvaralaštva ruskog pisca Danila Harmsa je bila parodična dekompozicija sveta. Njegove literarne jezičke i logičke vratolomije stvarale su nadrealni pomak ‚‚u levo“, pa je  realna, opšteprihvaćena slika sveta ( gde je sve logično i unapred zacrtano  usumnjunikakoinipoštonedovodeće) izgledala sasvim drugačije i suludo nezdravorazumski. Beskrajno originalni, hrabri i autentični Harms je bio savremenik isto tako avangardnih i provokativnih ( sa subverzivnom, rušilačkom notom usmerenom protiv totalitarnog, ozbiljnog sveta) pokreta dadizma i nadrealizma( kakav bi to kvartet bio - Andre Breton, Salvador Dali, Luis Bunjuel i Danil Harms) , preteča razarajućeg teatra apsurda i rušitelja ustajalih normi... Sukob sa staljinističkom vizijom sveta je bio neminovan. Naime, godine 1931. Danil Harms je osuđen zbog činjenice da ‚‚svojim zaumnim pesmama odvraća ljude od izgradnje socijalizma?!?“... Možda najbolji odgovor na pomenuti ‚‚slučaj“ pruža upravo jedna od Harmsovih pesama - čista ‚‚lirika“... Harms se kao pisac formirao krajem 20-tih godina, pre svega pod uticajem futurista, ali je kasnije odbacio i futurizam i eufonične eksperimente u poeziji, i našao istomišljenike u krugu pesnika koji su sebe nazivali oberiutima. Prema ’’Manifestu OBERIU“ iz 1928. godine oni su nastojali da prošire i prodube smisao ’’predmeta i reči“, ali ne i da ga unište... 

... Konkretan predmet, očišćen od književne i svakodnevne ljušture, postaje građa za umetnost. Možda će vam se učiniti da su naši sižei ’’ne-realni“ i ’’ne-logični“? Ali ko je rekao da je svakodnevna logika obavezna za umetnost?...

... Pre nego što je prvi put uhapšen i proteran (decembra 1931.) Harms razmišlja o osnivanju Akademije levih klasika, stvaralačkog udruženja, a onda, krajem 1927. godine ostvaruje svoj san - stvara umetničku, literarnu grupu OBERIU, tzv. udruženje realne umetnosti ili novi odred leve revolucionarne umetnosti. Oberiuti na svom prvom nastupu pod nazivom Tri leva sata, u januaru 1928., čitaju svoje tekstove, objavljuju svoj manifest i izvode Harmsovu dramu Jelisaveta Bam. Iste godine, uporedo sa radom sa oberiutima i časopisu Jež, Harms objavljuje i knjižice za decu: ,,Pozorište“, ,,O tome, kako je Koljka Pankin leteo u Braziliju, a Pećka Jeršov ništa nije verovao“ i ,,Nestašna pluta“... 

SMETNJA

Pronin reče:

– Imate veoma lepe čarape.

Irina Mazer reče:

– Sviđaju vam se moje čarape?

Pronin reče:

– O, da. Veoma. – I dodirnu ih rukom.

Irina reče:

– A zašto vam se sviđaju moje čarape?

Pronin reče:

– Veoma su glatke.

Irina podiže svoju suknju i reče:

– A vidite li, kako su one dugačke?

Pronin reče:

– Jao, da, da.

Irina reče:

– A evo ovde se one već završvaju. Ovde više ide gola noga.

– Jao, kakva noga! – reče Pronin.

– Imam veoma debele noge – reče Irina. – A i u kukovima sam jako široka.

– Pokažite – reče Pronin.

– Ne mogu – reče Irina – bez trikoa sam.

Pronin kleknu ispred nje.

Irina reče:

– Zašto ste kleknuli?

Pronin joj poljubi nogu malo poviše čarape i reče:

– Eto zašto.

Irina reče:

– Zašto mi nagore podižete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa.

Ali Pronin joj i pored toga podiže suknju i reče:

– Ništa, ništa.

– Kako, kako to, ništa? – reče Irina.

Ali ovde je neko zakucao na vrata. Irina brzo namesti svoju suknju, a Pronin ustade sa poda i priđe prozoru.

– Ko je? – upita Irina kroz vrata.

– Otvorite vrata – reče oštar glas.

Irina otvori vrata, i u sobu uđe čovek u crnom kaputu i dubokim čizmama. Za njim su ušla dva vojnika, nižih činova, s puškama u rukama, a za njima domar. Niži činovi se zaustaviše pokraj vrata, a čovek u crnom kaputu priđe Irini Mazer i reče:

– Vaše prezime?

– Mazer – reče Irina.

– Vaše prezime? – upita čovek u crnom kaputu, obraćajući se Proninu.

Pronin reče:

– Prezivam se Pronin.

– Imate li oružje? – upita čovek u crnom kaputu.

– Nemam – reče Pronin.

– Sedite ovamo – reče čovek u crnom kaputu, pokazujući Proninu na stolicu.

Pronin sede.

– A vi – reče čovek u crnom kaputu, obraćajući se Irini – obucite vaš kaput. Morate da pođete sa nama.

– Zašto? – upita Irina.

Čovek u crnom kaputu nije odgovorio.

– Treba da se preobučem – reče Irina.

– Ne – reče čovek u crnom kaputu.

– Ali moram da još nešto obučem – reče Irina.

– Ne – reče čovek u crnom kaputu.

Irina je ćuteći obukla svoju kratku bundu.

– Zbogom – reče Proninu.

– Svaki razgovor je zabranjen – reče čovek u crnom kaputu.

– A ja takođe idem sa vama? – upita Pronin.

– Da. – reče čovek u crnom kaputu. – Oblačite se.

Pronin ustade, skinu sa čiviluka svoj kaput i kapu, obuče se i reče:

– Pa, spreman sam.

– Idemo – reče čovek u crnom kaputu.

Niži činovi i domar zalupaše đonovima.

Svi su izašli u hodnik.

Čovek u crnom kaputu je zaključao vrata Irinine sobe i zapečatio ih sa dva mrka pečata.

– Hajde, napolje – reče.

I svi izađoše iz stana, glasno zalupivši spoljašnjim vratima.

... Posle žestoke kritike na rad grupe u listu Smena, oberiuti se razilaze, ostavljajući za sobom neobjavljen almanah ,,Arhimedova kada”. U međuvremenu iz štampe izlazi nekoliko Harmsovih knjiga za decu: ,,Prvo i drugo”, ,,Ivan Ivanovič Samovar”, ,,O tome , kako je bakica mastila kupovala”, ,,Igra”, ,,O tome, kako mi je tata ustrelio tvora“... Danil Harms sam se predstavljao kao pesnik i dramski pisac (poznat po dramama Moja mama sva u satovima i Jelisaveta Bam) , čija pažnja nije usmerena na statičnu figuru nego na sudar niza predmeta i na njihove uzajamne odnose. U trenutku akcije predmet poprima nove, konkretne obrise, pune autentičnog smisla. Akcija, sada drugačija, sadrži klasični pečat i istovremeno široki zamah oberiutskog shvatanja sveta”...

Evo šta mi je blesavi Danil pričao:
O staricama koje je lovio lasom.
O cvijeću među ženskim nogama.
O djeci koja su mučena, al eto.
O mladim, zdravim i bujnim ženama koje su jedinke za poštovanje među predstavnicima čovječanstva.
O tome da su bolje tri ženske nego jedna.
O tome da je bolje 8 rubalja nego jedna.
I još mnogo toga.
Ali polako.
Zašto žuriti.
Imamo još vremena, dovoljno vremena.
Zar ne?

    Danil Harms je ‚‚nestao“ (poput mnogih neobičnih likova njegove literature) kao žrtva Staljinovih ‚‚humanističkih“ čistki ( nakon što ga odvode službenici Staljinove policije, u pozno leto 1941., Harms izmučen umire od gladi februara 1942. u zatvorskoj bolnici Lenjingrada). Njegov život se okončao krvavim apsurdom, poput onog kojim su živeli mnogi junaci njegovih tragikomičnih dela, besmislom kojem je posvetio svoj genijalni umetnički rad i život. ‚‚Nestao“ je, sklonjen ‚‚logikom“ vladara bezdušnog sveta, tzv. ljudi operisanih od ‚‚humora“ ili bilo kakvih emocija koje ne podrazumevaju vlast, korist, rigidnu ozbiljnost i život praznih, suvoparnih mrtvaca.’’Nestao“ je preselivši se kao i mnogi neshvaćeni velikani i ‚‚normalni“ ljudi pre njega u svet koji je sam stvorio - svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha... 

Čičica sedi čita knjigu
kanap mu drži naočari.
Treperi sveća, sumagličast vazduh
po stranicama šušti.
Uzdiše čiča, vlasi gladi
i okrajak zagriza stari
krnjavim zubima, a hleb mu
pod vilicama vrušti.
Već zora skida zvezde,
gasi fenjere, već je vidno vrlo,
već tramvajska se kondukterka
po peti put sa pijancem spori
već su se digle magle nevske
i čiču hvataju za grlo,
a ja Nataši pišem pesme
ne sklapam oči i sav gorim.

... Iza Danila Harmsa je ostala njegova tragikomična, naizgled apsurdna, čudesna poetika, razigrana svetlost jedne više nego inspirativne i strašću humora oplemenjene duše da obasjava kroz vreme tamu sveta svih onih koji žele da porazbijaju ogledala umetnosti i ostave ovaj apsurdni svet bez ikakvog traga lepote... same pomisli na nju...

Eto, jednom neki čovek pošao na posao, i usput sreo drugog čoveka, koji je, kupivši veknu poljskog hleba, išao svojoj kući.

I to je, zapravo, sve.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.