ponedjeljak, 14. prosinca 2020.

Dragan Uzelac | Uroš Predić (1857. – 1953.)

   

Uroš Predić, jedan od najvećih srpskih slikara realizma i čovek velikog duha je rođen 07. decembra 1857.godine u malom banatskom mestu Orlovatu (u blizini Zrenjanina). Otac mu je bio sveštenik, te je svoje detinjstvo uglavnom provodio u seoskoj crkvi. Porodica je bila brojna, ali je on kao mezimac (najmlađe dete) mogao da izabere po sopstvenoj volji za šta će se školovati i čime baviti u svom životu. Od detinjstva je bio krhkog zdravlja. Kao četvorogodišnjak slučajno je ostao zaključan cele noći u crkvi, te je zbog toga dobio nervnu groznicu. Osnovnu školu je završio u svom selu, a gimnaziju u Pančevu. Osnovna škola ostala je obeležena sklapanjem prijateljstva sa budućim velikim naučnikom Mihailom Pupinom. Njih dvojica su ostali prijatelji do kraja života. U detinjstvu je i poznati naučnik bio zainteresovan za slikarstvo, a Narodni muzej u Zrenjaninu čuva jedini poznat njegov crtež na kome je portret Pupinovog učitelja iz Idvora, Koste Isakovića. Jedini je Uroš Predić koji se Pupinu u pismima obraćao sa ’’Dragi Mišo“. Sve što je u pismima Predić napominjao kao neophodno za Srbiju, njegov prijatelj je slao za obnovu, održanje i umetnički razvoj.


Imali su mnogo zajedničkog, a njihova ljubav prema Banatu bila je neopisiva. Nikada nisu zaboravili obale Tamiša koji povezuje njihova rodna sela... Otac Uroša Predića je pokušao da sinovljevu želju za slikarstvom preusmeri ka tehnici, ali nije uspeo...

’’Kada se rešavalo da li da budem slikar, otac će me zapitati. ’’A šta ćeš golube, kada te u starosti izneveri oko i kad zadrhće ruka?“ Odgovorih: Ništa! Onda ne marim ni da živim.“.

... Otišao je Uroš 1876. godine na slikarsku Akademiju u Beču kao stipendista Matice srpske. Učio je slikarsvo, kao i Paja Jovanović, kod čuvenog profesora Gripenkerla. Iako je neko vreme bio i asistent na bečkoj Akademiji, kada je u saradnji sa arhitektom Hanzenom i uputstvima svoga profesora uradio 13 slika sa mitološkom sadržinom za parlament u Beču, sticajem okolnosti Uroš se vraća u svoje rodno mesto. Otac i brat su mu umrli, a on se odlučio da čuva bolešljivu majku. Kraj nje provodi gotovo polovinu svoga životnog veka. Zarad nje kreće se samo do Novog Sada, Sremskih Karlovaca, Starog Bečeja…U svom domu neprekidno radi slike po porudžini pokazujući ih i majci koja se radovala njegovom uspešnom radu, kao što bi pohvalnu kritiku o slikama svoga sina čitala i više puta. Tako je slikarski majstor Uroš Predić postao hroničar svoje sredine…

’’Čudim se da ima ljudi koji bi rado počinjali svoj život iznova. Ne mogu reći da nisam imao i radosti u životu; ali po koju cenu! Ipak sam bez roptanja otaljao svoj kuluk, no ne bih želeo da to ponavljam. Meni je dobro ovako, i mirno gledam u režisera koji će dati znak da se spusti zavesa….Ovo raspoloženje je simptom ne samo starosti nego i zamorenosti. Možda će me proleće malo ohrabriti...“

... Nemoguće je govoriti o Urošu Prediću a ne spomenuti njegovog savremenika, ništa manje genijalnog umetnika Paju Jovanovića. U tadašnje vreme svi su poredili njihov rad i životna kretanja smatrajući ih konkurentima. Vezivala ih je banatska zemlja i ljubav prema slikarstvu a posebno prema portretima. Predić se lako upuštao u slikanje velikih formata, dok je Paja Jovanović volio monumentalnost platana. Predić je bio manje pragmatičan što se najbolje vidi u odbijanju da uradi dela za koja mu se činilo da će biti kratkog roka, dok je Jovanović to rado prihvatao. Predić je bio više melanholik, asketa, introvertan tip ličnosti, dok je Jovanović bio hedonista i ekstrovertan. Predić je sebe nazivao pesimistom, dok je Jovanović bio optimista. Dok je Jovanović putovao i živeo mondenskim životom, Predić je kod kuće radio ikonostase kako bi finansijski pomogao deci svoje preminule braće. Predić je uradio samo jedan ženski akt dok je Jovanović uradio brojne predstave ženskog lika i tela posebno ističući senzualnost i lepotu. O njihovom odnosu govore dve razglednice koje se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu. Paja Jovanović ih je uputio Urošu Prediću. Na prvoj, Jovanović se javlja iz poznatog austrijskog banjskog lečičišta Bad Gaštajna. Zahvaljuje se Prediću za pismo i uputstva koja je od njega dobio ranije i preporučuje mu ovu banju. Završava srdačnim pozdravima ’’od tvog Paje“. Drugom razglednicom mu se javlja iz Beča čestitajući mu Novu godinu. Oba dokumenta pokazuju da među njima nije vladalo rivalstvo i rezervisanost. Predić je na pitanje Banaćanina Mihovila Tomandla, o tome šta misli o Paji Jovanoviću, kazao:

’’On vam je, što kažu Mađari talpra esett, ili srpski, mačka koja uvek padne na četiri noge. On se snalazi u svakoj prilici. Nije genij, ali je odličan poznavalac svih škola i pravaca, a njegovi su radovi majstorski“.

... Kakva je bila Predićeva osećajna duša možemo saznati iz njegovih reči koje piše svom prijatelju dr Milanu Saviću, a povodom smrti majke za koju mu je ranije rekao da je slatka, mila i dobra, kao i da je njegovo najveće blago:“…izgubio si iz vida stanje čoveka koji je izgubio sve, sve! Izgubio sam i samoga sebe. Posle smrti materine ostao sam bez kompasa, bez glave, bez nade, bez pojma o cilju života i o načinu, kako se može dalje živeti bez matere… Nisam odgovarao nikome… pravom nesrećniku je sve svejedno. Tako je to išlo mesecima… u snu sam imao vesele sastanke sa materom... Izdržah krizu i počeh dolaziti sebi…“.

... Nakon majčine smrti preselio se u Beograd. Umetnički vek proveo je u zgradi koju je davne 1908. projektovao čuveni arhitekta Nikola Nestrović. Prvobitni vlasnik te kuće, koja se nalazila u Svetogorskoj ulici, bio je Josif Predić, slikarev rođeni brat. Kada je nastupila 1896. izabrali su ga za dopisnog, a četiri godine kasnije i za stalnog člana ’’Srpske kraljevske akademije“... Naslikao je i više ikonostasa zbog čega se smatra da je posledenji značajan srpski ikonopisac. Oslikao je prelepi ikonostas starobečejske pravoslavne crkve, a taj rad ga je zbližio sa vlastelinom Bogdanom Dunđerskim. Njih dvojica su bili sličnih pogleda na svet i istog senzibiliteta te su ubrzo postali prijatelji. Pisao je Predić Dunđerskom 8. juna 1942. godine :

’’Dragi Bogdane,

Odkako je ova užasna nesreća snašla celo čovečanstvo i zapalila ceo svet kao nikad dosad, prekinute su mnoge stare veze između država i naroda; pa je tako i naše prijateljsko dopisivanje moralo da prestane. Ipak sam, zahvaljujući slučaju, našao mogućnosti da se raspitam o Tebi i ostalim našim dragim, starim prijateljima, pa se nadam da si i Ti isto tako mogao da doznaš da sam još živ i zdrav, i ako u duši duboko potresen i ožalošćen koliko našom opštom, možda definitivnom propašću kao narod i država, tako i gubitkom dragih članova moje najbliže rodbine: poginula mi 6. aprila snaja, Lenka sa svojom kćeri Sofijom u svojoj kući. Nikud ne idem, ne čitam novine, gde je samo reč o rušenju, potapanju brodova i o ostalim strahotama, koje moderni rat sa sobom donosi. Po malo radim, tek skrenem svoje misli na drugu stranu u carstvo ideala koje mi sad izgleda kao neka bajka iz davnašnjih, srećnih vremena“...

... Kasnije je upućivao pisma nepoznatom prijatelju koje nije poslao poštom, niti se potpisao imenom pa se smatra da je bio pod nekom vrstom prismotre. Smatra se da je pismo bilo upućeno Dunđerskom koga mnogi nisu voleli jer je bio poslanik na mađarskom Saboru, u vreme kada je Vojvodina bila pripojena Mađarskoj. To ukazuje da je to pismo dokaz o cenzuri koja je postojala u Jugoslaviji u periodu posle Drugog svetskog rata, cenzuri na prijateljstvo... Uroš Predić ratne dane je živeo povučeno, a retke izlaske iz ateljea provodio je u društvu mladih ljudi koji su u kućnoj atmosferi čitali poeziju, diskutovali o raznim temama i svirali klavir. Među njima je bila i Ksenija Atanasijević čiji zamišljeni portret veoma verno prikazuje nju, buduću doktorku filozofije. Portret savršeno oslikava atmosferu koja je vladala na druženjima mladih Beograđana. Predić je slična druženja organizovao u svom domu u Svetogorskoj ulici. Kod njega je uvek bilo kafe i čokoladnih bombona. Kasnije se često sećao tih tužnih dana...

... Kada je arhimandrit manastira Grgeteg Ilarion Ruvarac prvi put ugledao Uroša Predića rekao mu je: „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić. Ja sam Vas zamišljao kao nekog bucova, a Vi se otegli ko gladna godina!” A Predić je bio visok 182 centimetra, koščat, vitak, uskih ramena, uspravnog držanja...

... Uroš Predić živeo je jednolično, zainteresovan za sve što se dešava u domenu umetnosti… poneka ’’piva koja je na velikoj vrućini prirodna i gotovo neizbežna“ sa nekim od prijatelja… Smatrao je da su za sreću u životu potrebi zdravlje i pamet. Dolazile su mu i nakinđurene dame ne bi li ih slikao, ali njegov ljubavni život ima samo poneku iskru nade da je sreća moguća i ništa više od toga… Zarad oskudnog ljubavnog života proglasili su ga ženomrscem, ali filantrop Predić je izjavio da ih on izuzetno ceni i poštuje. Samo jednom pokušao je da se oženi – godine 1889., tada šesnaestogodišnjom devojkom, Anom Nakaradom, ćerkom penzionisanog oficira Đure Nakarade koji to nije dozvolio (Uroš je u tom trenutku bio duplo stariji od pomenute devojke)... Kada je njemu draga prijateljica Mila Hamdija umrla, napisao je u svom pismu dr Milanu Saviću: ’’Za njeno ime vezan je jedan kratak san o sreći u mojem životu. Da se taj san ostvario, koliko bih sada bio nesrećan! Ovako, provodivši svoj vek u brizi i radu, bez jačeg podstreka, u žabokrečini usamljenog askete, sačuvao sam se od sreće i nesreće…“

... Uroš Predić je slike prvi put izložio i predstavio očima javnosti 1888. godine. Zvučni kolorit i tehnička savršenost krase Predićeve slike. Detaljno i posvećeno se bavio studijom dečačke glave. Jedan od najznačajnijih portreta je portret ’’Namrgođena devojčica“. Biografi su zapisali da je bio veoma uredan i precizan. Posebnan kvalitet kod Uroša Predića kao slikara ima njegov crtež, što je vidljivo u njegovim sačuvanim blokovima za skiciranje. U svom dugom stvaralačkom životu ostao je veran pravilima starih majstora i istrajao na isticanju crteža i jasnoće kompozicije, pokazujući otpor prema težnjama mladih umetnika koji su se školovali u Minhenu i Parizu.Vodio je evidenciju početka i završetka svih svojih skica, crteža i slika od 1876. do 1948. godine. Za svaki od 1658 radova postoji informacija o godini kada je nastajao, formatu slike, tehnici rada, temi, ali i informacije o prisustvu modela ili slikanju sa fotografije, kao i o tome u čijem je vlasništvu delo. Zanimljivo je da za 1915. godinu nema nikakvih zapisa, ali pedantni slikar je i to objasnio napisavši: ’’Godina jalova zbog rata“. Smisao za humor i dobro poznavanje svog naroda izrodili su slike ’’Banaćanin pred vratima advokata“,’’Vesela braća žalosna im majka“, ’’Biće belaja“. Sliku ’’Vesela braća, žalosna im majka“ Predić je naslikao kada se iz Beča vratio u Orlovat. Delo je izašlo u kalendaru ’’Orao“ ali je reprodukovano i u brojnim novinama, a potom i na razglednicama. Godine 1887. naslikao je pijance iz svog sela kako se u zoru vraćaju iz kafane. On se nadao da će njegova slika da ih ubedi da promene svoj način života, ali naprotiv, oni su obožavali tu sliku...

“Jesen, žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Celo selo miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti po celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku… Mislio sam, napraviću niz sličnih slika i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu, da se opameti. Završio sam “Veselu braću” i doživeo dan da vidim efekte ove plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kad oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, usta im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim šta je, kad ono reprodukcija ‘Vesele braće’ u poznatom vojvođanskom kalendaru ‘Orao’. Gledajući je, moji seljaci  se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore nego što sam ih ikad video. ‘Gde nas samo, čikane, tako potrefi!’ – pljeskali su me po ramenu…”, objašnjavao je Uroš Predić nastanak svoje čuvene slike – ’’Vesela braća“ (jesen 1887.), posvećene svojim veselim seljanima i njihovom raskalašnom poroku - pijanstvu...

… Bio je slikar akademskog realizma.  U njegovom slikarskom opusu najviše su bili zastupljeni portreti, ikonografija, žanr (njegove poznate žanr slike su ’’Mali filozof“, ’’Devojka na studencu“, ’’Pod dudom“) i istorijske kompozicije. Predić je poznat po radu slika crkvene tematike, ponekom kompozicijom mitološke sadržine, slika seoskog života, tek nekoliko pejzaža, samo jedan akt(jedne većeri tokom ratne 1941. godine na vrata njegovog ateljea u Beogradu pokucala je nepoznata mlada žena. Ona je iz zavičaja došla u grad kako bi potražila utočište od ratnih stradanja. Predić ju je primio u svoj dom. Ništa od nje nije tražio. Smatra se da je devojka videvši da je došla u atelje velikog slikara i iskrenog i poštenog čoveka poželela da je naslika. Tako je nastala slika ’’Žena sa zelenim velom“. Do kraja života krasila je njegov atelje), nekoliko skica anegdotskog sadržaja, ali ponajviše svojim mnogobrojnim portretima. Uradio je preko 1600 slika. Osnovao je i društvo srpskih slikara ’’Lada“ 1904.godine čiji je prvi predsednik i član. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnosti (1919. godine) i njen prvi predsednik. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje januara 1919. godine, a redovni u februaru sledeće godine.  Imao je samostalne izložbe u Orlovatu, Novom Sadu, Starom Bečeju, Pančevu, Vršcu i Beogradu. Najpoznatije slike su mu ’’Vesela braća“, ’’Siroče na majčinom grobu“, ’’Hercegovački begunci“, ’’Na studencu“ i svima znana ’’Kosovka devojka“...

...Uroš Predić je na slici ’’Kosovka devojka“ prikazao bojište neposredno posle Kosovske bitke 1389. godine. Istorijska kompozicija je smeštena u letnji pejzaž, u zoru, kada se na nebu rađa dan, a priroda budi procvetalim makovima.U prvom planu slike je devojka, koja pruža pomoć ranjenom srpskom junaku, Orlović Pavlu, pojeći ga vodom iz zlatnog putira. Na njihovim licima se vidi ozbiljnost, patnja, bol, ali i nada u isto vreme. Devojka je odevena u narodnu srpsku srednjovekovnu odeću koja je bogato ukrašena vezom. Zlatni putir iz koga napaja junaka ima neobičan oblik, dok je drugi zlatni putir sa peškirom na kojem se vide obrisi krvi, postavljen iza njenih leđa. Ranjeni srpski junak Orlović Pavle je u raskošnoj odeći. Bodež na pojasu je bogato ukrašen, a na njegovoj raskopčanoj dolami nalaze se sa obe strane belim vezom izvezeni krstovi. Njegov mač je okrvavljen i polomljen, a ispod njegovih nogu je štit nad kojim je ruka sa okrvavljenim jataganom mrtvog turskog vojnika. Njegovo lice je okrenuto ka nebu, dok je glava mrtvog Turčina, u odeći ukrašenoj zlatom, okrenuta ka zemlji. Sa desne strane u pozadini slike vide se pali borci i dva konja, beli koji je oboren i ubijen i dorat koji stoji bez jahača. Na levoj strani slike leži mrtav turski vojnik sa strelom u grudima. Slika je puna simbolike i detalja koji se mogu različito tumačiti i analizirati. Ranjeni junak Orlović Pavle je bio Rudnički vojvoda i jedan od najpouzdanijih ljudi cara Lazara. Prema predanju on je bio sin vojvode Vuka i potomak čuvenog vojvode Grgura Orlovića, a njegovo ime se vezuje za pripadnost viteškom Redu Zmaja. Kroz njegov naslikani lik prikazani su svi junaci Kosovskog boja. Bezimena devojka iz naroda simboliše sačuvanu čast otadžbine i produžetak života. Slika ’’Kosovka devojka“, nije samo prikaz jedne istorijske scene, rezultat želje slikara Uroša Predića da na platnu ostavi svoje viđenje dešavanja na Kosovu polju posle boja. Njome se posmatraču prenose i poruke ne samo vezane za Kosovski boj iz 1389. godine, već za kosovski fenomen...

... Od posebnog značaja je njegov doprinos crkvenom slikarstvu i portretima. Izuzetan portretista, jedan od najboljih u istoriji srpskog slikarstva, pored oživljavanja zanimljivih likova u svojim radovima je negovao nacionalne motive i istorijsku tematiku. Smatra se poslednjim velikim ikonopiscem. Među čuvenim portretima Uroša Predića ističu se slike: Sime Lozanića, Stojana Novakovića, Jovana Žujovića, Jovana Cvijića, Đorđa Vajferta, Aleksandra Belića, Mihaila Petrovića Alasa, Slobodana Jovanovića, Stevana S. Mokranjca, kralja Petra I Karađorđeviča, kralja Aleksandra I Karađorđevića, kraljice Natalije Obrenović, Živojina Mišića, Joce Vujića, Pere Dobrinovića, Ksenije Atanasijević, Brane Petronijevića… Portrete je uglavnom radio na osnovu fotografija tražeći opis boje tena, očiju i obrva. Na jednom portretu mogao je da slika samo dva sata dnevno, potom bi morao preći na drugi…

’’Slikar je u punom smislu slikar kada njegova nabujala mašta vuče kist slobodno, bez ikakve pomisli na materijalna dobra i bez ugađanja ičijim zahtevima. Prava umetnička slika začinje se u umu i srcu, kao dete boravi u umetniku i kad sazri rađa se“, rekao je Predić.

... Predić nije smatrao da kao slikar treba i da govori o slikarstvu. Smatrao je da je to pokušaj umetnika da svoje nedostatke na slikama doradi rečima. Nijedna reč umetnika neće primorati posmatrača da vidi baš ono što je umetnik hteo da prikaže. Svako od nas prima i uzima od umetničkog dela samo ono što je njegovoj duši vidno i prihvatljivo kao nadogradnja sopstvene duše ili prepoznavanje svoje duše u radu umetnika. Gledaoci su mnoštvo, a slika – umetničko delo je jedno. Ta šarolikost u viđenju specifična je draž umetnosti. Radu na slikama ipak je prethodilo dugo razmišljanje, studije na suncu, čitanje, dakle upućivanje u sve ono što bi mu omogućilo što uspešniji rad. Traženje, potpuna opsednutnost prema onome što treba da stvori, dvoumljenja…u tome vreme prolazi sve do trenutka kad sigurna ruka ne uzme kist i započne rad. Velikom umetniku pripada carstvo ’’ispisivanja“ svoje duše koja gori u čudesnoj moći lepote. A u duši pletenica osećanja i misli. Uhvatiti ih, rasplesti i ponovo kistom povezati, dar je koji imaju samo veliki umetnici kao što je bio Uroš Predić. Na pitanje kako se odvija taj proces ili kako slika nastaje Predić je odgovorio misterioznim rečima:“… kad sednem da vidim kako postane slika, onda zaista i postane, a kad sednem da pišem, onda eto šta je postalo.“

... Diptih ’’Devojka na studencu“ nastao je prema istoimenoj pesmi Branka Radičevića, i predstavlјa idiličnu lјubavnu scenu iz narodnog života — ilustruje stihove o susretu momka i devojke na izvoru. Slika se sastoji iz dva dela uokvirena zajedničkim ramom, u čijem gornjem delu je ispisan naziv slike. Na prvom delu slike prikazan je mladić na konju kako pruža ruku prema devojci, koja je, zbunjena njegovim pogledom ispustila krčag koji se razbio. U delu rama ispod ove scene ispisani su stihovi pesme: „Ruka klonu krčag dole — ode na dve na tri pole“. Na drugom delu slike sa stihovima „Kad bi danas opet došo — ma i ovaj drugi prošo“, prikazana je devojka kako sedi kraj izvora sa krčagom pored nogu, držeći ružin cvet u ruci, očigledno razmišlјajući o momku. Slika je ispunjena folklorističkim elementima, pre svega, narodnim kostimima momka i devojke, kao i seoskim pejzažem koji se nazire u pozadini...

... Kad bi crtao portrete, voleo je da čuje mišljenje merodavnih ljudi i ako nema potrebe išta popravljati portret bi proglasio završenim, a ako bi bilo primedbe sliku bi doradio. Ponekad bi sebi dao i malo slobode (kad je reč o crkvenim slikama) i unosio u njih životnost. Znao je šta čini i bez prigovora sliku primao natrag. Osim toga, dodaje Predić, svako veruje u sebe i nepogrešivost svoga suda… Slika Sv. Jovana Krstitelja mu je vraćena jer su naručioci ocenili da je previše naturalistička. ’’Šta mogu“, rekao je Predić, ’’ja ga baš takvim zamišljam… Ne vidim ga ’’uglađenijeg, pitomijeg ili kao salonskog asketu pustinjaka.“ Mnogi od nas staće danas na Predićevu stranu i diviti se ovoj slici, ali sigirno ima i onih koji i dalje smatraju da se ne uklapa u crkveno slikarstvo i skrenuti pogled sa nje. Ipak je Predić uspeo da u crkveno slikarstvo unese jednu dozu životnosti koja je bila i ostala prihvaćena kroz druge radove iz istog domena ( ikonostas za bečejsku crkvu, ikonostas za kapelu bečejskog veleposednika Bogdana Dunđerskog… mnogobrojne ikone) ...

’’Nisam imao kud, iako bi mi vrlo teško bilo da ostavim svoj atelje, u kojem sam bio spreman i poginuti u slavu evropske civilizacije koja nam s neba šalje svoje gromovite blagoslove.“

    Nakon majčine smrti seli se za Beograd gde živi do kraja života (11. februar 1953. godine). Po njegovoj želji sahranjen je u rodnom Orlovatu.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.