Milan Mladenović (21.
septembar 1958. - 5. novembar 1994.) bio je jugoslovenski i srpski rock muzičar
i antiratni aktivista, koji je najpoznatiji kao pevač i gitarista beogradske
rock grupe Ekatarina Velika…
... Emocija je najveća ljudska
vrednost i to iskrena emocija, koju ljudi ulažu u ono što rade ili u kontaktu
sa drugim ljudima...
Godine
1980. zajedno s prijateljem Dragomirom
Gagijem Mihajlovićem( s kojim je prethodno osnovao svoj prvi bend – Limunovo drvo), Dušanom Kojićem - Kojom
i Ivanom Vdovićem – Vdom, Mladenović osniva svoj prvi značajniji bend - Šarlo akrobata. Prvi nastup imali su u
aprilu 1980. godine u SKC-u, kao predgrupa Pankrtima. Nekoliko pesama grupe
(’’Niko kao ja“, ’’Ona se budi“, ’’Oko moje glave“, ’’Mali čovek“) ubrzo je
objavljeno na kultnoj kompilaciji Paket aranžman( antologijski album koji okuplja sva
značajnija imena tadašnje beogradske alternativne scene – od Idola do
Električnog orgazma), a 1981. godine izlazi prvi i jedini album sastava
pod nazivom Bistriji ili tuplji čovek biva kad..., koji se smatra jednim
od važnijih albuma jugoslovenskog novog talasa. Šarlo akrobata se nakon toga
raspada usled međusobnih nesuglasica između Milana i Koje, jakih autorskih
ličnosti( osnivača dva buduća kultna benda beogradskog rokenrola osamdesetih – EKV i Disciplina kičme).
… Mi smo bili grupa anarhista. Bilo
nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno na oštrici
žileta. Ja sam bio melodična strana grupe, ona koja je pravila pesme od nečeg
što je bilo rastrzano i grubo. Na neki način sam sjedinio sve te zvuke u nešto
što liči na pesmu. Koja je hteo da radi ono što sada radi sa Disciplinom kičme,
znači otprilike isto što je radio u Šarlu. Meni je toga već bilo dosta, a Vd se
prema svemu odnosio veoma ironično i skeptično i taj spoj nije funkcionisao – objasnio je kasnije Milan Mladenović za časopis
“Rock”.
... Krajem 1981. godine, Milan Mladenović s Dragomirom
Mihajlovićem, prijateljem iz bivšeg sastava Limunovo drvo, osniva novi bend Katarina II. Tokom 1982. godine novom
sastavu priključuju se klavijaturistkinja Margita Stefanović Magi(Milana i
Margitu upoznali su članovi Električnog orgazma u Studentskom kulturnom centru.
Mladenovića je oduševio njen talenat i tako je započela plodna saradnja), a
1983. basista Bojan Pečar i bubnjar Šarla akrobate Ivan Vdović. U toj postavi
grupa 1984. godine izdaje album Katarina II na kojem se nalaze
poznate pesme ’’Aut“, ’’Jesen“, ’’Radostan dan“, ’’Treba da se čisti“, ’’Ja
znam“... Većinu tekstova na debitantskoj ploči radio je Milan Mladenović,
tekstove za pesme ’’Vrt“ i ’’Platforme“ potpisao je Gagi, a muzika je
zajednička. U tom periodu, Gagi dolazi u sukob sa zakonom i po povratku iz
zatvora saznaje da više nije član grupe. Mihajlović kao nosilac prava na ime
Katarina II uskraćuje grupi pravo da se dalje njime koristi, te sastav bira
novo ime Ekatarina Velika. U EKV umesto Vda dolazi novi bubnjar, Ivan
Fece Firči (iz sastava Lune, na čijem mestu su se kasnije smenjivali Ivan Raka
Ranković, potom Srđan Žika Todorović i na kraju Marko Milivojević).. Godine 1985.
izlazi istoimeni album Ekatarina Velika koji dobija
povoljne kritike te skreće pažnju na sastav( sa nizom nezaboravnih numera poput
’’Oči boje meda“, ’’Tatoo“, ’’Modro i zeleno“...). Album iz 1986. godine, S'
vetrom uz lice, lansira ih na sam vrh jugoslovenske rock scene, gde
s Mladenovićem na čelu ostaju sve do 1994. godine izdajući seriju uspešnih
albuma(Ljubav,1987., Samo par godina za
nas,1988., Dum dum,1991. i Neko nas
posmatra,1993.)... Njihove svirke su bile uvek žestoke, pune energije i
emocija, savršen spoj gracioznosti i umeća svestrano obrazovane i kreativne
pijanistkine Magi i Milanove pesničke i rok energije, uz uvek impresivnu ritam
sekciju, dok su pesme sadržale savršen spoj Milanovih moćnih poetskih slika, s
jedne, i angažovanih tekstova sa britkom i ogoljenom porukom, s druge strane(Kao da je bilo nekad, Krug, Ljubav, Ti si
sav moj bol, Budi sam na ulici, Zemlja, Par godina za nas, Pored mene, Novac u
rukama, Nisam mislio na to, Dolce vita, Idemo, Neko nas posmatra,
Anestezija...). Ritam njihovih instrumenata bubnjao je negde duboko u
utrobi na tragu alternativnih i beskompromisniš izvorišta koja sežu dve
decenije unazad, negde u sredinu šezdesetih godina, njujoršku scenu i kultni
bend The Velvet underground. I još
dugo nakon što bi utihnuo, odzvanjao je poput upozorenja. Mladenović je
jednostavno imao talenat da lično pretvori u opšte. Bio je hroničar sumraka
jednog vremena, a svojim oporim stihovima bez suzdržavanja i milosti dramatično
je nagoveštavao zlokobna dešavanja…
… Moje pesme – to sam ja. One su
odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim
životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju
kroz neki stih. I to činim samo da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako
od nas ima svoju priču, koju prezentuje na način koji mu odgovara. To radim i
ja. Pri tome koristim jedinu mogućnost koja mi je dostupna, a to je muzika!
Tako uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj
ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi! – istakao je u jednom od intervjua...
... Tokom rada sa Ekatarinom, Milan je kao producent
sarađivao na albumima bendova Gustaf i njegovi dobri duhovi i Fit. Zajedno sa
ostalim članovima sastava 1985. pojavio se u filmu Gorana Markovića ’’Tajvanska
kanasta”, a sledeće godine i u ostvarenju ’’Crna Marija” Milana Živkovića u
kome je igrao glavnu ulogu i za koji je napisao vodeću numeru ’’Bus Station”.
Kasnije je priznao kako se pokajao što je dozvolio da ga Sonja Savić nagovori
na to, jer je još tokom snimanja shvatio da nije rođen za glumu ali nekako nije
mogao da se izvuče iz svega. Posle kratkog izleta u svet filma, pisao je muziku
za pozorišnu predstavu ’’Majka Hrabrost i njena deca” Bertolda Brehta u režiji
Lenke Udovički, na kojoj je radio i Vlatko Stefanovski...
... Devedesete su donele mnogobrojne promene. Po
završetku albuma ’’Samo par godina za nas”, Todorović je napustio bend da bi se
posvetio glumačkoj karijeri, a Pečar je otišao u London, gde je trebalo da se
zadrži svega dve nedelje. Tek nakon godinu i po dana javio se Milanu da mu
saopšti da ne planira povratak. Mada niko više nije ni računao na njega,
Mladenovića je njegov odlazak mnogo pogodio. Taj događaj je označio početak
kraja Ekatarine kakvu smo do tada znali.
Na poslednja dva albuma kao autor muzike potpisan je samo Milan, dok je na
prethodnim to uvek bio ceo EKV. Mnogi misle da je njihov najmračniji album ’’Dum
Dum”, koji je izdat 1991. Jugoslavija je bila pred raspadom i prbližavala se
građanskom ratu... Njegovi bliski prijatelji napuštali su zemlju jedan za
drugim, kako bi izbegli prisilnu mobilizaciju, o čemu govori pesma “Zajedno”, u
kojoj su svi imenovani. Milanu je sve to veoma teško palo. Kad je i njegova
devojka Maja Maričić otputovala u Pariz na završetak studija, on je njihov
rastanak pretočio u stihove…Osećao se kao da je u anesteziji kad je shvatio da
će i ona otići. Ali, njih dvoje nisu mogli jedno bez drugog, pa ni kilometri
udaljenosti nisu uspeli da izbrišu ono što je zaista bilo sudbinski određeno...
O Milanovom privatnom i intimnom životu veoma malo se znalo, poslednje godine
proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a
upravo toj devojci posvećena je i pesma Oči
boje meda. Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je
koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog,
posvećen čitanju i nikada narkoman, dok drugi zastupaju mišljenje da je umro od
AIDS-a koji je dobio kao posledicu dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.U
međuvremenu, 1992. on je sa članovima “Partibrejkersa” i “Električnog orgazma”
pokrenuo projekat “Rimtutituki” čija je muzička aktivnost bila usmerena na
antiratnu propagandu...
... Iako su njegova muzika i tekstovi ono što će
generacijama ostati utkano u kolektivni duh ovih prostora, ono po čemu je bio
poznat je i aktivizam. Najpoznatiji njegovi istupi bili su tokom antiratnih
protesta u Beogradu pa je tako 1992. s članovima Električnog Orgazma i Partibrejkersa
osnovao projekat “Rimtutituki”,
čime su se otvoreno suprotstavili tadašnjoj vlasti. Projekat je nastao na
poticaj Centra za antiratnu delatnost, koji ih je pozvao da sudeluju u kampanji
protiv nasilne mobilizacije...
…U avgustu 1994. godine, nakon nastupa Ekatarine
Velike na festivalu u Budvi, Mladenović biva prebačen u bolnicu. Pre nego što
se ploča Angel’s Breath(snimljena
tokom leta 1994. u Brazilu sa Mitrom Subotić i nekolicinom brazilskih
muzičara)pojavila na tržištu Milan Mladenović je 5. novembra 1994. godine u
Beogradu umro od raka pankreasa. Pokopan je na Novom groblju u Beogradu…
... Pre Milana, 25. septembra 1992. godine umro je
bubnjar Ivica Vidović, koji je, prema Vikipediji, prva registrovana HIV
pozitivna osoba u bivšoj Jugoslaviji. Srčani udar 13. oktobra 1998. bio je
koban za basistu Bojana Pečara, dok je bubnjar Dušan Dejanović 2000. godine
izgubio bitku za život, takođe od posledica AIDS-a. Margita Stefanović( u tom
momentu beskućnica i tragični heroinski ovisnik) smeštena je u avgustu 2002. na
Infektivnu kliniku u Beogradu, gde je preminula 18. septembra. Imala je 43
godine i bila je poslednja članica iz originalne postave grupe EKV-a... Bio je
to tragičan kraj benda koji se potom preselio u legendu, nastavljajući da živi
kroz svoje nezaboravne pesme, sećanja ljudi koji su voleli i živeli njihove
čudesne stihove i muziku...
’’Moja najveća želja bi bila da se probudim i da
ustanovim da je 1990. godina i da kažem “uh, al’ sam nešto ružno sanjao”, a
druga želja bi bila da budem zdrav i čitav jedan poduži vremenski period, jedno
četrdeset, pedeset godina, a treća želja bi bila da zaradim toliko novca da
mogu da njima mogu praviti neke interesantne stvari, kao što je muzika, kao što
je..kao što je muzika... Nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da
me emocije “povuku” za sobom i da me prosto “uguraju” u neke stvari o kojima
ranije nisam razmišljao… Kroz život se možete boriti protiv svega, samo protiv
sebe – ne! Dakle, borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju, ne dozvolite
da vas neki lažni srebrnjaci i krivo ‘opravdane’ norme uguše i opterete. Borite
se za svoj život!”
‘’Ja tebi čitam poslednje slovo, ja
tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija!
Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo sa
tobom to što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde je mnogo ljudi
da te isprati, tvoji ljudi...
Dečak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike, neka bude lepo, neka bude
istinito, neka se čuje... Samo jedan
put vodi do pravde, kao što su i sve reči bile na tvojoj strani, i vetar, i
zemlja, i dah. Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa merom, vidimo se“... reči su kojima je muzičar i dugogodišnji
Milanov prijatelj Zoran Kostić Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola
na večni počinak, a osim njega sahrani na Novom groblju pored porodice i
najbližih prijatelja, prisustvovali su i brojni obožavaoci EKV-a.
‘’Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve
ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da
poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine.”
Tekst priredio: Dragan Uzelac, septembar 2020.
Izvor informacija: Wikipedia i... sećanja na istinski
život koji sam nekad davno živeo... kao da je bio nekad... ni sam ne znam...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.