Dragan Uzelac | Milan Mladenović (1958.-1994.)

 

“Ako pogledaš našu političku i ekonomsku situaciju, nećeš videti nijedan jedini zračak sunca. U takvim okolnostima, ja ne mogu da pevam veselice i poskočice, jer to nije u skladu sa mojom ličnošću. Ako će nekome biti lakše, onda neka moju muziku klasifikuje kao tamnoljubičastu… Mi govorimo jednostavnim rock’n’roll rečnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje ljudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke i kada pokušaju da priđu našoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama naših pesama može da pronađe život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje jer jedino ako se razumemo možemo da učinimo nešto da nam svima bude bolje… Prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali, po meni, to je isto kao i danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva? Od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskoristan tip… Ljudi se obično plaše da oslobode energiju zato što na taj način otkrivaju znatan deo sebe i svoje ličnosti. Time, znači, pokazujemo svoja unutrašnja doživljavanja i preživljavanja. S druge strane, mnogi ne vole da vide taj energetski naboj, jer ih to zastrašuje. Nema razloga potiskivati ono što je u nama… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, a iznad nas razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno “stisnuti”, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred. Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova ili, pak, državni udar? Možda, kažem.”

     Milan Mladenović (21. septembar 1958. - 5. novembar 1994.) bio je jugoslovenski i srpski rock muzičar i antiratni aktivista, koji je najpoznatiji kao pevač i gitarista beogradske rock grupe Ekatarina Velika…

... Emocija je najveća ljudska vrednost i to iskrena emocija, koju ljudi ulažu u ono što rade ili u kontaktu sa drugim ljudima...

     Godine 1980. zajedno s  prijateljem Dragomirom Gagijem Mihajlovićem( s kojim je prethodno osnovao svoj prvi bend – Limunovo drvo), Dušanom Kojićem - Kojom i Ivanom Vdovićem – Vdom, Mladenović osniva svoj prvi značajniji bend - Šarlo akrobata. Prvi nastup imali su u aprilu 1980. godine u SKC-u, kao predgrupa Pankrtima. Nekoliko pesama grupe (’’Niko kao ja“, ’’Ona se budi“, ’’Oko moje glave“, ’’Mali čovek“) ubrzo je objavljeno na kultnoj kompilaciji Paket aranžman( antologijski album koji okuplja sva značajnija imena tadašnje beogradske alternativne scene – od Idola do Električnog orgazma), a 1981. godine izlazi prvi i jedini album sastava pod nazivom Bistriji ili tuplji čovek biva kad..., koji se smatra jednim od važnijih albuma jugoslovenskog novog talasa. Šarlo akrobata se nakon toga raspada usled međusobnih nesuglasica između Milana i Koje, jakih autorskih ličnosti( osnivača dva buduća kultna benda beogradskog rokenrola osamdesetih – EKV i Disciplina kičme).

… Mi smo bili grupa anarhista. Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno na oštrici žileta. Ja sam bio melodična strana grupe, ona koja je pravila pesme od nečeg što je bilo rastrzano i grubo. Na neki način sam sjedinio sve te zvuke u nešto što liči na pesmu. Koja je hteo da radi ono što sada radi sa Disciplinom kičme, znači otprilike isto što je radio u Šarlu. Meni je toga već bilo dosta, a Vd se prema svemu odnosio veoma ironično i skeptično i taj spoj nije funkcionisao – objasnio je kasnije Milan Mladenović za časopis “Rock”.

... Krajem 1981. godine, Milan Mladenović s Dragomirom Mihajlovićem, prijateljem iz bivšeg sastava Limunovo drvo, osniva novi bend Katarina II. Tokom 1982. godine novom sastavu priključuju se klavijaturistkinja Margita Stefanović Magi(Milana i Margitu upoznali su članovi Električnog orgazma u Studentskom kulturnom centru. Mladenovića je oduševio njen talenat i tako je započela plodna saradnja), a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar Šarla akrobate Ivan Vdović. U toj postavi grupa 1984. godine izdaje album Katarina II na kojem se nalaze poznate pesme ’’Aut“, ’’Jesen“, ’’Radostan dan“, ’’Treba da se čisti“, ’’Ja znam“... Većinu tekstova na debitantskoj ploči radio je Milan Mladenović, tekstove za pesme ’’Vrt“ i ’’Platforme“ potpisao je Gagi, a muzika je zajednička. U tom periodu, Gagi dolazi u sukob sa zakonom i po povratku iz zatvora saznaje da više nije član grupe. Mihajlović kao nosilac prava na ime Katarina II uskraćuje grupi pravo da se dalje njime koristi, te sastav bira novo ime Ekatarina Velika. U EKV umesto Vda dolazi novi bubnjar, Ivan Fece Firči (iz sastava Lune, na čijem mestu su se kasnije smenjivali Ivan Raka Ranković, potom Srđan Žika Todorović i na kraju Marko Milivojević).. Godine 1985. izlazi istoimeni album Ekatarina Velika koji dobija povoljne kritike te skreće pažnju na sastav( sa nizom nezaboravnih numera poput ’’Oči boje meda“, ’’Tatoo“, ’’Modro i zeleno“...). Album iz 1986. godine, S' vetrom uz lice, lansira ih na sam vrh jugoslovenske rock scene, gde s Mladenovićem na čelu ostaju sve do 1994. godine izdajući seriju uspešnih albuma(Ljubav,1987., Samo par godina za nas,1988., Dum dum,1991. i Neko nas posmatra,1993.)... Njihove svirke su bile uvek žestoke, pune energije i emocija, savršen spoj gracioznosti i umeća svestrano obrazovane i kreativne pijanistkine Magi i Milanove pesničke i rok energije, uz uvek impresivnu ritam sekciju, dok su pesme sadržale savršen spoj Milanovih moćnih poetskih slika, s jedne, i angažovanih tekstova sa britkom i ogoljenom porukom, s druge strane(Kao da je bilo nekad, Krug, Ljubav, Ti si sav moj bol, Budi sam na ulici, Zemlja, Par godina za nas, Pored mene, Novac u rukama, Nisam mislio na to, Dolce vita, Idemo, Neko nas posmatra, Anestezija...). Ritam njihovih instrumenata bubnjao je negde duboko u utrobi na tragu alternativnih i beskompromisniš izvorišta koja sežu dve decenije unazad, negde u sredinu šezdesetih godina, njujoršku scenu i kultni bend The Velvet underground. I još dugo nakon što bi utihnuo, odzvanjao je poput upozorenja. Mladenović je jednostavno imao talenat da lično pretvori u opšte. Bio je hroničar sumraka jednog vremena, a svojim oporim stihovima bez suzdržavanja i milosti dramatično je nagoveštavao zlokobna dešavanja…

… Moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to činim samo da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju priču, koju prezentuje na način koji mu odgovara. To radim i ja. Pri tome koristim jedinu mogućnost koja mi je dostupna, a to je muzika! Tako uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi! – istakao je u jednom od intervjua...

... Tokom rada sa Ekatarinom, Milan je kao producent sarađivao na albumima bendova Gustaf i njegovi dobri duhovi i Fit. Zajedno sa ostalim članovima sastava 1985. pojavio se u filmu Gorana Markovića ’’Tajvanska kanasta”, a sledeće godine i u ostvarenju ’’Crna Marija” Milana Živkovića u kome je igrao glavnu ulogu i za koji je napisao vodeću numeru ’’Bus Station”. Kasnije je priznao kako se pokajao što je dozvolio da ga Sonja Savić nagovori na to, jer je još tokom snimanja shvatio da nije rođen za glumu ali nekako nije mogao da se izvuče iz svega. Posle kratkog izleta u svet filma, pisao je muziku za pozorišnu predstavu ’’Majka Hrabrost i njena deca” Bertolda Brehta u režiji Lenke Udovički, na kojoj je radio i Vlatko Stefanovski...

Kao da sam umoran,

I kao da sam star !

Kao da je dosadno,

I suviše da znam…

Ovaj krug sam skupio

I opet sklopio!

On me voli,

On me nosi,

On mi oprašta….

Kao ne,

I kao da,

Kao zabrana,

I kao dozvola.

Kao ne ne ne,

Kao da da da,

Kao zabava,

I kao dosada.

Ovaj krug sam smislio

Ovaj krug sam stvorio

Ovaj krug sam razbio

U vetar rasuo,

Kao ne,

I kao da,

Kao zabrana,

I kao dozvola.

Kao ne ne ne,

Kao da da da

Kao zabava,

I kao dosada.

... Devedesete su donele mnogobrojne promene. Po završetku albuma ’’Samo par godina za nas”, Todorović je napustio bend da bi se posvetio glumačkoj karijeri, a Pečar je otišao u London, gde je trebalo da se zadrži svega dve nedelje. Tek nakon godinu i po dana javio se Milanu da mu saopšti da ne planira povratak. Mada niko više nije ni računao na njega, Mladenovića je njegov odlazak mnogo pogodio. Taj događaj je označio početak kraja Ekatarine  kakvu smo do tada znali. Na poslednja dva albuma kao autor muzike potpisan je samo Milan, dok je na prethodnim to uvek bio ceo EKV. Mnogi misle da je njihov najmračniji album ’’Dum Dum”, koji je izdat 1991. Jugoslavija je bila pred raspadom i prbližavala se građanskom ratu... Njegovi bliski prijatelji napuštali su zemlju jedan za drugim, kako bi izbegli prisilnu mobilizaciju, o čemu govori pesma “Zajedno”, u kojoj su svi imenovani. Milanu je sve to veoma teško palo. Kad je i njegova devojka Maja Maričić otputovala u Pariz na završetak studija, on je njihov rastanak pretočio u stihove…Osećao se kao da je u anesteziji kad je shvatio da će i ona otići. Ali, njih dvoje nisu mogli jedno bez drugog, pa ni kilometri udaljenosti nisu uspeli da izbrišu ono što je zaista bilo sudbinski određeno... O Milanovom privatnom i intimnom životu veoma malo se znalo, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj devojci posvećena je i pesma Oči boje meda. Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i nikada narkoman, dok drugi zastupaju mišljenje da je umro od AIDS-a koji je dobio kao posledicu dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.U međuvremenu, 1992. on je sa članovima “Partibrejkersa” i “Električnog orgazma” pokrenuo projekat “Rimtutituki” čija je muzička aktivnost bila usmerena na antiratnu propagandu...

Prijatelj i ja sedimo na klupi

gledamo zvezde

slušamo vesti što su upravo stigle,

kažu da imamo

još samo par godina za nas….

Imali smo igračke i živeli smo sve,

sve one igre na sreću,

one igre za ljude,

što je smislio neko,

pre samo par godina za nas…

Da li znaš kako želim da te nađem,

da li znam šta trebam da znam?

Voli me kako nikad nisi volela…

Voli me onako kako nikad nisi volela,

Voli me onako kako nikad nisi volela!

Živimo u pričanju, branimo se, hodamo i slavimo

neke bezvezne stvari

neke bezvezne priče

što je smislio neko

u samo par godina za nas…

Nisu dovoljne reči, samo obične reči

da me vrate u zivot

nije dovoljan dodir

ni da znam da te imam

još samo par godina za nas…

Da li znas kako želim da te nađem,

da li znam šta trebam da znam?

Voli me kako nikad nisi volela…

Voli me onako kako nikad nisi volela,

Voli me onako kako nikad nisi volela!

Raste kao nada, kao more, kao govor

kao pokret, kao zora, kao dete, kao krv

kao želja, među nama…

Raste kao bol,

i grize sve pred našim očima…

Voli me onako kako nikad nisi volela!

Voli me onako kako nikad nisi volela!

Voli me onako kako nikad nisi volela!

Voli me…

... Iako su njegova muzika i tekstovi ono što će generacijama ostati utkano u kolektivni duh ovih prostora, ono po čemu je bio poznat je i aktivizam. Najpoznatiji njegovi istupi bili su tokom antiratnih protesta u Beogradu pa je tako 1992. s članovima Električnog Orgazma i Partibrejkersa osnovao projekat “Rimtutituki”, čime su se otvoreno suprotstavili tadašnjoj vlasti. Projekat je nastao na poticaj Centra za antiratnu delatnost, koji ih je pozvao da sudeluju u kampanji protiv nasilne mobilizacije...

…U avgustu 1994. godine, nakon nastupa Ekatarine Velike na festivalu u Budvi, Mladenović biva prebačen u bolnicu. Pre nego što se ploča Angel’s Breath(snimljena tokom leta 1994. u Brazilu sa Mitrom Subotić i nekolicinom brazilskih muzičara)pojavila na tržištu Milan Mladenović je 5. novembra 1994. godine u Beogradu umro od raka pankreasa. Pokopan je na Novom groblju u Beogradu…

I kao da je bilo nekad

i kao da je bilo tu

Pod velikim svetlim suncem,

pod velikim svetlim svodom…

Ručali smo meso,

glodali smo kosti dobrih životinja

Mi imamo snage,

mi imamo snage za još dan…

Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan…

Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan!

Prolaze brodovi,

trube u čast, zvone na uzbunu

Deca uče da plaču,

deca uče da poznaju svoj glas,

U toplim jaslama,

u hladu bora, pod zidom čempresa

Mi menjamo našu noć,

za neki tuđi dan, za neki tuđi dan…

Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan…

Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan!

... Pre Milana, 25. septembra 1992. godine umro je bubnjar Ivica Vidović, koji je, prema Vikipediji, prva registrovana HIV pozitivna osoba u bivšoj Jugoslaviji. Srčani udar 13. oktobra 1998. bio je koban za basistu Bojana Pečara, dok je bubnjar Dušan Dejanović 2000. godine izgubio bitku za život, takođe od posledica AIDS-a. Margita Stefanović( u tom momentu beskućnica i tragični heroinski ovisnik) smeštena je u avgustu 2002. na Infektivnu kliniku u Beogradu, gde je preminula 18. septembra. Imala je 43 godine i bila je poslednja članica iz originalne postave grupe EKV-a... Bio je to tragičan kraj benda koji se potom preselio u legendu, nastavljajući da živi kroz svoje nezaboravne pesme, sećanja ljudi koji su voleli i živeli njihove čudesne stihove i muziku...

’’Moja najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je 1990. godina i da kažem “uh, al’ sam nešto ružno sanjao”, a druga želja bi bila da budem zdrav i čitav jedan poduži vremenski period, jedno četrdeset, pedeset godina, a treća želja bi bila da zaradim toliko novca da mogu da njima mogu praviti neke interesantne stvari, kao što je muzika, kao što je..kao što je muzika... Nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije “povuku” za sobom i da me prosto “uguraju” u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao… Kroz život se možete boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle, borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo ‘opravdane’ norme uguše i opterete. Borite se za svoj život!”

Hteo bih da vratim dane

kad sam bio čovek sasvim svoj,

hteo bih da vratim čase

noćnih misli kojim ne znam broj.

Sve se tako brzo kreće

čovek stari dok je mlad,

i ti retki časi sreće,

život teče dok se spava,

vreme beži dok ga gledaš,

neko stigne da ga kroti,

ja mu samo gledam leđa.

Voleo sam nekad stvari,

koje sad ni ne gledam.

Živeo za taj trenutak…

kada prođe…

Ni sam ne znam.

‘’Ja tebi čitam poslednje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo sa tobom to što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde je mnogo ljudi da te isprati, tvoji ljudi... Dečak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike, neka bude lepo, neka bude istinito, neka se čuje... Samo jedan put vodi do pravde, kao što su i sve reči bile na tvojoj strani, i vetar, i zemlja, i dah. Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa merom, vidimo se“...  reči su kojima je muzičar i dugogodišnji Milanov prijatelj Zoran Kostić Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola na večni počinak, a osim njega sahrani na Novom groblju pored porodice i najbližih prijatelja, prisustvovali su i brojni obožavaoci EKV-a.

‘’Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine.”

 

Tekst priredio: Dragan Uzelac, septembar 2020.

Izvor informacija: Wikipedia i... sećanja na istinski život koji sam nekad davno živeo... kao da je bio nekad... ni sam ne znam...