Dragan Uzelac | Roman Polanski: ’’Apartment trilogy“

    Roman Polanski jedan je od onih jedinstvenih, kontroverznih umetnika i ličnosti čiji su se filmovi i životna priča isprepleli i satkali vlastitom magijom neverovatnu, zastrašujuću i brutalno zlokobnu storiju... Ovaj poljsko-francuski režiser, scenarista, producent i glumac smestio je sebe svojim izvanrednim delima i tragičnom životnom pričom između krajnosti genijalnog filmskog stvaraoca i ukletog demona stvarnosti, smestio je sebe na graničnu, veoma oštru ivicu između dva sveta – onih koji ga prosto obožavaju i onih drugih koji ga sve vreme anatemišu i gledaju s odbojnošću i prezirom...

    Kao dete iz jevrejske porodice (rođen je 1933. godine u Poljskoj, mračno doba početka progona Jevreja od strane nacista) osetio je na vlastitoj koži sve strahote i traume Drugog svetskog rata. Njegova trudna majka ubijena je u koncentracionom logoru Aušvic, dok je mladi Polanski( smešten u getu Krakova) uspeo nekako da pobegne od sigurne smrti( čija će ga jeza pratiti tokom celog života i uticati na njegovo stvaralaštvo) i preživi, zahvaljujući milosti dobrih ljudi... Filmovi, koje je veoma rano zavoleo, su mu pružali jedno od retkih posleratnih utočišta za beg od surove stvarnosti...

    Jedan od segmenata i karakteristika po kojima će ga svet filma posebno pamtiti bili su njegovi mračni, klaustrofobični i brutalno nemilosrdni i provokativni ( zloslutni) psihološki trileri... Njegovu čuvenu i zastrašujuće mračnu Apartment trilogy( trilogiju filmova koji se dešavaju unutar četiri zida) nastalu u periodu od 1965. do 1976. godine, trilogiju koju predstavljaju tri potpuno zasebna i hronološki nepovezana filma, čine sledeća ostvarenja: Odbojnost(1965.), Rozmarina beba(1968.) i Stanar(1976.), između čijeg su nastajanja snimljeni još neki, ništa manje provokativni filmovi( Bal vampira, Slepa ulica, Kineska četvrt...). Mračna, zloslutna i gotovo satanistička trilogija predstavlja niz zasebnih psiholoških trilera povezanih zgusnutom, napetom, nadrealnom i klaustrofobičnom atmosferom stanova( u kojima sve odiše ludilom, ljudskim psihološkim lomovima i duševnim patnjama i smrću) i mračne strane ljudskog uma( zamućene ljudske psihe)...

... Roman Polanski reditelj je koji u svojim filmovima najčešće iščitava izokrenutu sliku čovekova postojanja, toliko izokrenutu da seže do potpunog ugrožavanja prvobitnih porodičnih vrednosti. Polanski je kosmopolitski usmeren, te sklon propitivanju temeljnih problema egzistencije, krajnjoj grotesci, ali i preciznoj deskriptivnosti, baštinik je postupaka Alfreda Hitchcocka, ali i tzv. visokog modernizma (npr. Luisa Bunuela), te se prilagođava normama raznih sredina. Ovaj francusko-poljski reditelj židovskih korena redovno je (ko)scenarist svojih, pretežno teskobnih filmova (uspoređivanih s teatrom apsurda, a i s teatrom okrutnosti), u kojima likovi nemaju mogućnosti iskupljenja u emocijama (često prigušenim ili neuobičajenim). Njegovi filmovi u jednom svom sloju predstavljaju mračnu ili dekadentnu varijantu klasičnog poetskog motiva o ljubavi i smrti, odnosno sklopa eros–thanatos; izmenama erotičnog i violentnog paralelne su izmene komičnog i ozbiljnog. Karakteristična je i njegova sklonost interferisanju elemenata različitih žanrova, kao i smisao za realistički detalj, za naturalizam u prezentaciji građe, za određeni naturalistički simbolizam prožet crnim humorom i obilnom dozom sarkazma...

... U filmovima  „stanarske“ trilogije zidovi se uvek sužavaju i guše protagoniste, a susedi u tajnosti protiv njih kuju zavere. Svaki od navedenih filmova napeta je studija koja razotkriva tamne strane ljudske svesti, prikazujući postepeno otuđenje i potpuno povlačenje likova od sveta. Osim što su tematski slični, baveći se psihološkim poremećajima protagonista, sva tri filma prikazuju jedan primer manije gonjenja. Odbojnost i Stanar problematizuju raspad ličnosti i prikazuju užas koji se događa u rastrojenoj psihi protagonista, a započinju trenutkom normalnosti, te postepeno akumuliraju detalje koji dovode do gotovo neprimetnog prelaza u psihozu. U Rosemarynoj bebi junakinja veruje kako njezini susedi pripadaju veštičjem kultu i nameravaju žrtvovati njezino nerođeno dete Satani. Čin silovanja, pokretač događaja u Rosemarynoj bebi, kao i implicitni motiv u Stanaru(psihološko silovanje/maltretiranje koje protagonista tokom celog filma trpi, kao i scena pred kraj filma kada protagonista preodeven u ženu puzi uz stepenice i halucinira kako ga demonski izobličeni susedi pokušavaju ugrabiti), tema je koja potpuno prožima Odbojnost, a koji završava naznakom incestuozne pedofilije kao verovatnog uzroka psihičkog rastrojstva junakinje filma.

  

ROMAN POLANSKI: ’’Odbojnost“(Repulsion, 1965.)

    Mlada Kerol( igra je prelepa, fatalna plavuša francuske kinematografije – Ketrin Denev, glumica koja će se ovom i narednom ulogom(pre svih) u filmu ’’ Lepotica dana“(1967.) Luisa Bunjuela proslaviti u svetu sedme umetnosti) živi u Londonu, sa starijom sestrom... Ona je na neki način devojka drugačija od ostalih... Kerol je pomoćnica u salonu lepote, gde je česta meta muških provokacija i uznemiravanja... Kada njena sestra Helen otputuje sa dečkom na odmor u Italiju, Kerol ostaje sama u stanu i u tom trenutku kreću njeni psihički košmari, haos koji izbija iz njene duše, taložen godinama... Odbojnost je jedno od retkih ostvarenja ovog žanra koji kao psihotičnog ubicu postavlja mladu, krhku ženu, tj. londonsku manikirku koju proganjaju opsesivne misli o seksualnom zlostavljanju i napadima. Odbojnost iz naslova odnosi se na osećaj odvratnosti mlade Kerol prema fizičkom dodiru i polnom kontaktu s muškarcima. Strah da će je neko napastovati toliko je rastroji da počini nekoliko ubistava i sasvim se izgubi u svojim halucinacijama...

... Odbojnost prikazuje životnu moru i najmračnije slojeve psihe devojke (Catherine Deneuve kao Carol u toku filma pretvara se u demona svoje opsesije) koja još iz detinjstva oseća gađenje i odbojnost prema suprotnom polu. To gađenje pretvara se postepeno u neizdržljivu mučninu i opsesivno psihopatološko stanje kojem su žrtve najpre dva muškarca, a zatim i ona sama. Zatvorena u stanu koji se zbog njene opsednutosti i nezainteresiranosti za sve ostalo, pretvara u fizičku, slikovnu objektivizaciju unutrašnjeg košmara, ona halucinira i bori se s likovima iz svojih halucinacija. Shizofrenija je ovde poslužila i kao parabola za osamljenost kao jedinu alternativu onima koji se ne prilagode nametnutim društvenim pravilima igre. U filmu se mogu razabrati sve osnovne preokupacije autora – opsesija seksom i nasiljem, te zasnovanost filma na ženskom liku kao glavnom izvoru destrukcije (u ovom slučaju i autodestrukcije). Očita je i tendencija smeštanju priče u sasvim izolovan ambijent – paralelno s Carolinim povlačenjem iz spoljašnjeg sveta i radnja se sve više sužava na njezin stan. Ovde treba istaknuti i važnost scenografije – scenografija doslovno oživljava, pretvarajući stan u metaforu Carolinih unutrašnjih užasa. Kako je Polanski hteo snimiti film samo s jednim likom, osnovni dramski konflikt nalazi se u samoj Carol, a svi ostali likovi, koji ionako jedan po jedan izlaze iz priče, tu su samo da bi ga podcrtali...

... Carol(Catherine Deneuve), vrlo privlačna devojka poreklom iz Belgije, zaposlena je u kozmetičkom salonu u otmenoj londonskoj četvrti Kensington. Živi sa starijom sestrom Helen (Yvonne Furneaux) u iznajmljenom stanu, gde ih često posećuje Helenin bogati ljubavnik (povremeno i izdržavatelj) Michael(Ian Hendry). Prisutnost oženjenog Michaela uznemiruje labilnu Carol, koja boluje od androfobije (strah od muškaraca) i oseća izrazitu „odbojnost“prema svemu što ima veze sa muškarcima i polnošću, uključujući tu i stalna udvaranja Colina(John Fraser), šarmantnog mladića iz susedstva. Uprkos Carolinim molbama, Helen i Michael odlaze na dvonedeljni odmor u Italiju. Njezino već načeto mentalno zdravlje potpuno propada i obuzimaju je shizofrene halucinacije – prostorije stana počinju metamorfozirati, a imaginarni muškarac svakodnevno je brutalno siluje. Kada Colin, izbezumljen njezinim odbijanjem, provaljuje u stan, Carol ga ubija svećnjakom, a stanodavca, koji došavši po stanarinu takođe pokušava napastovati Carol, masakrira britvom. Film završava povratkom Michaela i Helen s odmora koji Carol nalaze polumrtvu u haosu demoliranog stana, definitivno podleglu bolesti...

    Naglašen crno-belom tehnikom( pre svega jeza i traume mlade Kerol, mračna strana njenog uma), psihodeličan, napet i brutalnim hičkokovskim košmarom pretvoren u čistu odbojnost i odvratnost, film Romana Polanskog ogoljava sliku otuđenog i hladnog sveta, gde pojedinac, prepušten sam sebi lagano tone u beznađe očaja i depresije, psihoza, neuroza i konačnog, autodestruktivnog ništavila i ludila...

ROMAN POLANSKI: ’’Rozmarina beba“(1968.)

     Nakon što je oženio glumicu Šeron Tejt u Londonu, januara 1968. godine, Polanski odlazi u SAD i snima svoje prvo uspešno holivudsko ostvarenje – Rozmarina beba(1968.), satirični horor triler... Definitivno jedno od najmračnijih filmskih ostvarenja, posveta je Satani( ili borbi protiv njega) u stilu briljantnih: Isterivač đavola Wilijama Fridkina ili Anđeosko srce Alana Parkera, čudesno predskazanje reditelja Polanskog( i uvod u sve njegove životne tragedije), adaptacija istoimenog bestselera Ire Levina...

    Radnja filma fokusirana je na Rozmari i Gaja Vudhausa koji se useljavaju u novi stan... Film je snimljen u prestižnoj(aristokratskoj) njujorškoj zgradi Dakota, mestu stanovanja brojnih poznatih glumaca, muzičara i pisaca( ispred koje je 1980. ubijen slavni rock and roll umetnik John Lennon)... Njihovi susedi su Roman i Mini Kastevet, stariji bračni par. Iako deluju veoma prijateljski nastrojeni, nešto je čudno u vezi sa njima – pre svega zvuci koji dopiru iz njihovog stana... Rozmari pokušava da bude na distanci sa susedima, dok njen muž rado pristaje na druženje... Nakon nekog vremena Rozmari zatrudni i  od tog trenutka počinju njeni neobični paranoični strahovi i muke... Nešto se čudno dešava u stanu – zgrada u koju su se uselili opterećena je mračnom prošlošću, suicidom mlade devojke koja je tu živela pre njih... Film se vrtoglavo kreće ka uznemiravajućoj završnici – najupečatljivija je scena sa sekvencom noćne more koja prikazuje silovanje Rozmari od strane Satane... 

    Kada se Rozmari nakon čitavog ritualnog satanističkog bunila i porođaja budi, objašnjavaju joj da je dete mrtvo... Ona ipak uspeva krajnim naporima da uđe u stan Kastevetovih i upada usred satanističke seanse u kojoj ljudi iz čudesnog sveta tame donose darove detetu. Kada je Rozmari videla da joj dete ima reptilske oči počinje plakati, ali joj Roman Kastevet objašnjava: Satana je njegov otac, ne Gaj. Došao je iz pakla i začeo sina ženi smrtnika. Satana je njegov otac, a on nosi ime Adrian. On na kraju navodi da nakon njegovog rođenja počinje novo doba( New Age) i da je Bog mrtav. Adrian se rodio 6.6. 1966.... Dete je na kraju filma u kolevci iznad koje visi preokrenut krst, znak Antihrista...

    Godine 1968. Roman Polanski je snimio film koji opisuje manipulaciju mladom devojkom od strane okultnog visokog društva radi rituala... Godinu dana nakon premijere filma žena Romana Polanskog – glumica Šeron Tejt, ritualno je ubijena u SAD tokom trudnoće od strane Čarlsa Mensona i njegovog bolesnog kulta ... Nakon brutalnog pira, njenom krvlju su na ulazu kuće ispisali reč – ’’Svinja“...

... Mnogi istoričari tvrde da je upravo taj događaj napravio veliki pomak od dece cveća prema brutalnom svetu kojeg i danas osećamo na vlastitoj koži... Film Rozmarina beba je verovatno prvi film koji je snimljem tokom novog društvenog poretka, odnosno predstavlja zadnji ekser u sanduku hipi pokreta. Društvo bez brige i nesreće preko noći postaje marioneta lobija i interesa, a mnogi veruju da je Polanski ovim potezom zapravo sam sebe osudio na večito izgnanstvo iz SAD. Prvo mu je žena smaknuta na, dotad, neviđen način, a zatim je osuđen i za pedofiliju... John Fitzgerald Kennedy i Martin Luther King su preko noći zamenjeni sa Mensonom, Novim svetskim poretkom, vladama iz senke i ratovima radi mira. Čovečanstvo je postalo poput Rozmari: otrovano, napaćeno, uništeno i iskorišćeno da bi se nakon duge i teške borbe na kraju samo pomirilo s nametnutom sudbinom na sveopštu radost elite.

... Rosemaryna beba podsticajni je film strave koji razotkriva strahove ukorenjene u kolektivnom nesvesnom, kao i preokupacije savremenog društva. Reč je o paraboli modernog zapadnog sveta kojim dominiraju egoizam i materijalna pohlepa, čija najtragičnija posledica nije nestanak društvene solidarnosti, nego raspad porodice kao ključnog emocionalnog utočišta pojedinca. Film prikazuje svet prividne sigurnosti koja se urušava i površina koje skrivaju nezamislive strahote koje se, kada ih se konačno otkrije, pokazuju kako zapravo nisu nikad niti bile potpuno skrivene; svet neobuzdane paranoje koja se pokazuje nedovoljnom u odnosu na stvarni raspon pretpostavljenog zla; svet u kojem je sasvim logično zapitati se je li Bog zaista mrtav...

... Obračun Romana Polanskog s visokim(’’elitnim“) društvom i njegovim krvavim ritualima i okultizmom bio je jedan od poslednjih hrabrih pokušaja otpora... Potom je ostalo samo bezdušno ćutanje i pileće srce sveta – bez imalo hrabrosti, volje i dostojanstva koje čoveka jedino čini čoveka potpunim i vrednim ... Ostalo je nebo zatamnjeno zloslutnim oblacima – bez svetlosti i radosti vere ...

ROMAN POLANSKI: ’’Stanar“(1976.)

    Snimljen u Parizu, po romanu francuskog pisca Rolanda Topora, antologijsko ostvarenje mračne trilogije – film Stanar( u kojem se sam Polanski pojavljuje kao tumač glavnog lika – Trelovskog) nastavlja da istražuje mučne teme psihološkog i emotivnog sloma čoveka današnjice i modernog sveta u kome vlada bezosećajnost, ludilo, nasilje i socijalno otuđenje, sve vrste egzistencijalnih nemira i poremećaja ljudskog uma... Kao partnerka, u filmu se pojavljuje izvanredna Izabela Ađani... Film odiše mrakom paranoje, zloslutnošću, nadrealnom i klaustrofobičnom atmosferom priviđenja i psiholoških trauma troje glavnih likova – i stana kao metafore ljudske izolacije, otuđenja, bezdušnosti i zla sveta paranormalnog...

... Od trenutka kada povučeni, tihi i zagonetni Trelkovsky, novi stanar jedne od pariskih zgrada, ulazi u stan u kojem je pre njega živela Simon Šul( koja je prethodno pokušala samoubistvo i koja se nalazi u bolnici koju Trelkovski posećuje, a potom se sve više paranoično transformiše u njen lik)kreće čudesna, teskobna drama Romana Polanskog. Trelkovski je u početku  zadovoljan svojim novim smeštajem no susedi mu ubrzo počinju prigovarati zbog buke. Prigovori započinju već prilikom zabave useljenja a kasnije i najmanji zvuk premeštanja nameštaja izaziva burnu reakciju suseda koji žestokim lupanjem po zidovima sa svih strana iskazuju svoje veliko nezadovoljstvo novim stanarem. Zbog osećaja krivice ali i straha da ga ne izbace na ulicu, Trelkovsky se izoluje od prijatelja te ga obuzima paranoja. Čvrstog je uverenja da su njegovi susedi naterali u smrt gospođicu Simone Choule i da se sada na isti način pokušavaju rešiti i njega. Identitet mu se počinje stapati s identitetom prethodne stanarke uz groteskne i bizarne halucinacije...Vremenom u mračnom stanu počinje zastrašujuća psihološka drama o čovekovom identitetu, neizlečivoj usamljenosti duše, unutrašnjim lomovima, željama, snovima, frustracijama i prikrivenim porivima... Počinje priča o čovekovoj izgubljenosti i očajničkom, suicidalnom kriku unutar moderne alijenacije i krize identiteta... Kao snimatelj filma pojavljuje se slavni kamerman mračnog Bergmana, Sven Nykvist, koji svojom vanrednom veštinom postavlja enterijer stana kao jedan od glavnih i najmračnijih likova ove jezive ispovesti o tamnim stranama čovekove ličnosti i pogubnim posledicama moderne civilizacije bezosećajnosti i alijenacije...

... Stanar Romana Polanskog temelji se na romanu Le Locataire chimérique svestranog francuskog umetnika Rolanda Topora. Topor je bio ilustrator, slikar, pisac i filmadžija koji je s Alejandrom Jodorowskyjem i Fernandom Arrabalom 1962. godine formirao teatarsku grupu „Panični pokret“. Ime pokreta aludira na grčkog boga Pana, koji se manifestuje kroz tri temeljna elementa: strah, humor i simultanost. Ti će se elementi koristiti prilikom građenja platforme za panična ostvarenja, a Polanski ih veoma vešto kombinuje u ovom filmu. ’’Panični pokret“ je formiran da šokira i natera publiku povratku kulturi nadrealizma Andrea Bretona, “psihičkom automatizmu”, odnosno mislima oslobođenim svih moralnih predispozicija pri shvatanju umetnosti. U ’’Stanaru“ reditelj/glavni glumac Roman Polanski u nekoliko navrata genijalno natera gledaoca da posumnja u vlastitu percepciju stvarnosti. Primera radi, u prizoru u kojem žedan junak obuzet groznicom posegne za bocom vode koja je na stolu kraj kreveta no ne može je uhvatiti da bi tada uočili kako je boca tek fotografska reprodukcija a ne stvaran predmet od stakla. Takođe je značajna, koliko i zbunjujuća, poslednja scena filma u kojoj se vraćamo poseti bolnici no ovaj put Trelkovsky vidi sam sebe očima Simone Choule, pređašnje stanarke u koju se postepeno pretvara. Sve do samog završetka filma, usprkos malim varkama, Polanski gledaocu više-manje jasno dopušta razlučiti stvarnost od iluzije no u poslednjim minutama u potpunosti nam uzima tu mogućnost, potkopava naš razum i izjednačava nas s junakom filma.

    Od samog izgleda zloslutnog, zatamnjenog, čudesno tihog i večito praznog stubišta zgrade u koju se Trelkovski useljava, koje vijugavo vodi posetioca ka srcu ljudske tame i bezdušnosti, preko ništa manje mračnih i odbojnih stanodavca i podstanara koji kafkijanski sačinjavaju zloslutnost i beznađe poput onog u slavnom romanu Proces(gde prestaje svaka ljudska nada u izbavljenje i svetlost), potom jezive priče o stanu u koji ulazi Trelkovski – stanu koji nosi teret zle kobi suicida prethodne stanarke – Simon Šul(koja u međuvremenu umire u bolnici), gde se odigrava jeziva psihološka transformacija glavnog lika koji sve više poprima osobine prethodne stanarke(opet poput one kafkijanske u Preobražaju, gde od čoveka i ljudskosti na kraju ne ostaje ništa, osim krvave mrlje na pločniku nihilizma i suicida) do samog nasilnog čina pokušaja samoubistva glavnog lika na kraju filma, gde njegovo paranoično, satanističko ludilo doseže vrhunac, proteže se jedno čudesno polje sveta bez duše, svetlosti, saosećanja, elementarne ljudskosti i nade...

... Polanski nas vešto uvodi u dramu ljudskog kraha, psihološkog sloma koji postepeno potire svu svetlost i gasne vatru unutar čovekovog srca... Tu su čudesni elementi nadrealističnih prizora, koreni mistike koji poniru duboko do tame drevnog Egipta, zloslutni prizori koji se naziru na drugom kraju mračne pariske zgrade, čudesne utvare prošlosti koje se ukazuju Trelkovskom i neprimetno ga uvode u ludilo paranoje, tu je odsustvo bilo kakve saosećajnosti i ljubavi osim površnosti nagona i avanturističke prolaznosti puste želje za zbližavanjem među ljudima... U ponoru tame i nehumanosti utire se poslednje svetlo u čoveku današnjice pred konačnim slomom svih onih božanskih načela koja su mu jednom davno podarila slobodu i nadu besmrnosti kroz veru i empatiju... Priča Romana Polanskog ne ostavlja nikakvog traga svetlosti i mogućnosti čovekovog spasenja – ona je samo turobna slika stvarnosti, konstantovanje svega onoga što smo (ne)činjenjem uništili i ugasili u nama, favorizujući zlo i konačni pad...u klaustrofobičnoj izolaciji stana kao metafore naše usamljene, bezosećajne duše... ili samo njenih ugaslih ostataka nakon pada sa visine oholosti i samoljublja...

    Filmom Stanar Polanski zaokružuje jednu mračnu, zloslutnu celinu o čovekovom padu, samoizolaciji, beznađu i konačnom nihilizmu koji potire poslednje zrake preostale svetlosti u umirućem srcu i duši nekadašnjeg božanskog u čoveku...Mračni stanar se krije u svakom od nas i čeka svoju priliku na dugom i mukotrpnom putu čovekovog ovozemaljskog iskušenja i pokušaja iskupljenja...

                                                              

    Čovek kojem je majka umrla u nacističkom logoru, čiju su trudnu ženu, glumicu Šeron Tejt, izmasakrirali pripadnici satanističke sekte Čarlsa Mensona( u noći između 8. i 9. avgusta 1969. godine, u njenom stanu u Kaliforniji) i koji je osuđen za seks sa maloletnicom dao je svetu filma jednu od najmračnijih trilogija – upozoravajuću, zastrašujuću sliku sveta ljudskog ludila, otuđenja, vlasti demona nad čovekom, nasilja, perverzija i destruktivnih poremećaja ljudskog uma spremnog na svirepi zločin – bez emocija i ikakvog saosećanja... Koristeći pesimizam, nihilizam, psihološke aspekte čovekove tamne strane i crni humor u ovitku zastrašujuće atmosfere beznađa i ludila modernog sveta bez boga i ljubavi, Roman Polanski decenijama beskompromisno proučava tamne strane ljudskog uma izazivajući kod publike nelagodu bez uobičajenih vizuelnih efekata ili brutalnih krvoločnih scena klasičnog, psihološki neprodubljenih horora...

    Tamne strane modernog, samoživog i bezbožnog sveta i ljudske ličnosti zasijale su na filmskom platnu zahvaljujući najviše oštrom oku i spretnim rukama slavnog umetnika – kontroverznog i smelog filmskog reditelja Romana Polanskog, ostajući zauvek kao upozorenje svetu koji se odrekao lepote, humanosti, Boga i saosećanja zarad materijalističke koristi i sebičnosti... Mada okrutan, groteskan i prepun crnog humora i voajerizma, svet Romana Polanskog ponudio je neku vrstu drugačije lepote, alternativu ograničavajućim zidovima  stana i zidovima u ljudskim glavama, lepotu izazova i želje da se svet šokantnošću napokon vrati pod okrilje humanosti, lepote i ljubavi.