subota, 21. studenoga 2020.

Dragan Uzelac | Nirvana: "MTV unplugged“(1993.)


...Volim punk rock. Volim cure s čudnim očima. Volim droge (ali moje telo i um ne dopuštaju mi da ih uzimam). Volim strast. Volim odigrati pogrešnu kartu. Volim vinil. Volim se osećati krivim zato što sam beli američki muškarac. Volim spavati. Volim izazivati male pse koji glasno laju u parkiranim autima. Volim učiniti da se ljudi osećaju sretnima i nadmoćnima zbog svog reagovanja na moj izgled. Volim imati jaka mišljenja koja ne potkrepljuje ništa osim moje iskonske iskrenosti. Volim iskrenost. Nemam dovoljno iskrenosti. Volim se žaliti i ne činiti ništa da napravim stvari boljima. Volim optuživati generaciju mojih roditelja za to što su došli tako blizu društvene promene, a onda odustali nakon nekoliko uspelih pokušaja od strane medija i vlasti da se ocrni pokret time što će se koristiti Manson i drugi ’predstavnici’ hipija kao propagandni primeri da su oni samo nepatriotski, komunistički, satanistički, neljudski bolesnici, pa su onda baby-boomeri postali krajnje konformistički yuppijevski licemeri koje je neka generacija ikad dala...

… Ovo su setna, zanesena fragmentarna sećanja na predvodnika jedne generacije i poslednji album koji je snimio pre nego što je zauvek otišao… Samoubistvo, ubistvo ili nesrećan slučaj… ostaće večno, klasično rokenrol pitanje kada je reč o još jednoj legendi, još jednom od velikana jednog čudesnog pokreta koji je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka i zauvek promenio sve(t)… Ovo su sećanja na Kurta Kobejna i njegov bend ’’Nirvana”, sećanja na njihov kultni ‘’isključen” album, božanstvenu kolekciju pesama duboko uronjenih u bluz generacije X…

… Mnogi mediji su preneli izjavu Kurta Kobejna ‘’da se bend prodao” i da ’’nema smisla da glume neke pankere i buntovnike, kada to više nisu“ ...

... Poslednji meseci pre smrti Kurta Cobaina bili su prilično haotični, ali uprkos svemu grupa je nakon meseci nagovaranja pristala na snimanje svog nastupa u serijalu MTV Unplugged te popularne muzičke televizije. MTV Unplugged in New York s Nirvanom snimljen je 18. novembra 1993. godine, nekoliko meseci pre samoubistva Kurta Cobaina 5. aprila 1994.... Bila je to čudesna, opraštajna Kurtova predstava obojena jedinstvenom, više nego emotivnom atmosferom, veličanstven rokenrol ugođaj koji se sastojao od 14 numera koje su predstavljale besmrtnu kombinaciju Nirvaninih kultnih pesama – u rasponu od bitlsovske, zapaljive pop numere About a girl( koja je u ovoj verziji poprimila dodatnu magiju melodičnosti i hipersenzibilnosti, sve ono najbolje što je krasilo vanserijski talenat Kurta Kobejna), preko klasičnih Nirvana komada – Come as you are, Polly i Dumb, koje kulminiraju u melanholiji bolno iskrenih slika jedne od najlepših Kurtovh pesama Something in the way, zaključno sa nekom vrstom opraštaja u All apologies... Nirvaninoj besmrtnoj kolekciji pesama( snimljenih pre toga na svega tri studijska albuma – Bleach(1989.), Nevermind(1991.) i In utero (1993.), ovde je pridodata niska ništa manje sjajnih bisera, obrada pesama sledećih bendova i izvođača: The Vaselines – ’’Jesus doesn’t want me for a sunbeam“, potom fascinantni triling numera benda Meat Puppets – ’’Plateau“, ’’Oh me“ & ’’Lake of fire“(čiji su osnivači, braća Kirkvud( Chris i Curt Kirkwood) gostovali na ovom Nirvaninom nastupu snimljenom u ’’Sony music“ studiju u Njujorku)... Šlag na torti, ono po čemu će mnogi ovaj album pamtiti zauvek, uzdižući ga na sam pijedestal vanvremenskih albuma rokenrola, bile su jezivo dirljive i bolne, bluzirane obrade dva klasika – pesme Davida Bowiea – The man who sold the world( sa njegovog trećeg, istoimenog studijskog solo albuma iz 1970.) i bluz standarda legendarnog Huddie Leadbellyja( jednog od mitskih bluzera iz prastarih legendi) – Where did you sleep last night?, tradicionala koji na više nego emotivan i bolan način, Kurtovim glasom koji se pretvara u krik očajnika napuklog glasa, zatvara ovaj album i jednu jedinstvenu priču o bendu koji nije prodao sebe ni svet, izvevši verovatno poslednju istinsku rokenrol revoluciju i zapečativši svoju sudbinu na najtragičniji mogući način... preselivši se preko zloslutnog kluba 27 u mit i čudesnu rokenrol legendu... Potpunom muzičkom ugođaju ovog sudbinskog albuma doprineli su još i Pat Smear na akustičnoj gitari i Lori Goldston svirajući čelo... Sve je odisalo čudesnom, na neki način zloslutnom atmosferom opraštanja, gotovo ugođajem koji je ličio na pogrebne pripreme unutar studijske kamerne atmosfere kojom je dominirao na momente hladni, sarkastični Kobejnov lik, doktor Džekil koji je na trenutak postajao svoja sušta suprotnost – više nego emotivni, bolno iskreni i empatični lik mister Hajda koji je svojom izvornom umetničkom toplinom numerama davao ono neizrecivo što predvodnike izdvaja iz gomile, dajući im čudestan harizmatični oreol posebnosti i sablasne privlačnosti... Iako se bližio kraju svog života, tonući sve više u pakleni svet narkotika i autodestrukcie, Kurt Kobejn je upravo ovim albumom pokazao, dodatno, naravno, sav raskoš svog talenta i onu emotivnu, umetničku crtu koja ga je činila tako drugačijim, neponovljivim, gotovo magičnim...


Moja curo, moja curo, ne laži mi

Reci mi gdje si sinoć spavala

 

U borima, u borima

Gdje sunce nikad ne sija

Ja bih drhtio čitavu noć

 

Moja curo, moja curo, gdje ćes otići

Ja idem gdje puše hladni vjetar

 

U borima, u borima

Gdje sunce nikad ne sija

Ja bih drhtio čitavu noć

 

Njezin muž, bio je teški radnik

Samo oko milje odavde

 

Njegova glava je nađena u pogonskom kolu

Ali njegovo tijelo nije nikad pronađeno

 

Moja curo, moja curo, ne laži mi

Reci mi gdje si sinoć spavala

 

U borima, u borima

Gdje sunce nikad ne sija

Ja bih drhtio čitavu noć

 

Moja curo, moja curo, gdje ćes otići

Ja idem gdje puše hladni vjetar

 

U borima, u borima

Gdje sunce nikad ne sija

Ja bih drhtio čitavu noć

 

Moja curo, moja curo, ne laži mi

Reci mi gdje si sinoć spavala

 

U borima, u borima

Gdje sunce nikad ne sija

Ja bih drhtio čitavu noć

 

Moja curo, moja curo, gdje ćes otići

Ja idem gdje puše hladni vjetar

 

U borima, u borima

Gdje sunce nikad ne sija

Ja bih drhtio čitavu noć

... Popularni ’’MTV unplugged“nastup Nirvane bio je gotovo otkazan zbog svađe( par meseci pred Kobejnovu smrt, u vreme njegove apstinencijalne heroinske krize). Cobain se prvo posvađao s Daveom Grohlom, a kasnije i s MTV ekipom. Nije mu odgovarao zvuk na setu, a Grohl je, po njegovom mišljenju, svirao preglasno. S druge strane, planirali su svirati samo manje poznate pesme što se popularnoj muzičkoj televiziji nikako nije sviđalo(bilo je to vreme enormnog uspeha i popularnosti tzv. MTV unplugged nastupa, koje su svojim koncertima uveličale mnoge rokenrol legende, pre svih Eric Clapton i Neil Young. Došao je red i na Kurtovu Nirvanu, na vrhuncu svoje planetarne slave...). Kurt se zapravo bojao svirati hitove bez moćne pozadine i grubog grunge zvuka. Novinar časopisa ’’The Rolling Stone Album Guide“, Čarls M. Jang, proglasio je album bendovim ’’drugim remek-delom“, posle Nevermind, tvrdeći da je ’’Kobejn mogao napraviti preokret sa folk muzikom isto kao što je učinio sa rok muzikom“, zbog upečatljivog glasa, odličnog ukusa u obradi pesama, i kvaliteta njegovih pesama...

…Kurt Cobain ne samo što je umro mlad, nego je to učinio pucnjem iz sačmarice u glavu. Ili nije - ako je verovati brojnim novinarima, prijateljima i fanovima koji na temelju niza nikad objašnjenih detalja iz istrage tvrde da je jedna od najpoznatijih ličnosti svoje generacije pao kao žrtva finansijske računice prema kojoj je mrtva rock zvezda daleko isplativija od živog i problematičnog ovisnika. S druge strane, postoje izvori skloni ”žutilu” koji tvrde da je Kurt već kao klinac od 14 godina rekao da će postati rock zvezda i da će se na vrhuncu slave ubiti. Kako god bilo, nedugo nakon poslednjeg koncerta održanog u Rimu 1994. godine ugasio se život jednog od retkih ”glasnogovornika generacije”. Telo Kurta Cobaina pronađeno je u stakleniku iznad garaže velike porodične kuće u elitnom delu Seattlea. Kurt je sebi oduzeo život nekoliko dana pre toga, dok je, na nesreću njegovih najbližih, ostao sam u kući tokom jedne od brojnih psihičkih kriza koje je proživljavao u svom kratkom, a umetnički prebogatom životu…

... Nirvanin legendarni MTV nastup otvara božanstvena About a girl, uvodeći nas svojom magičnom pop melodičnošću u čudesni svet dvojakih, intenzivnih osećanja koji se oduvek kretao između krajnosti izvorne, gotovo romantičarske lepote i brutalne tame koja je često graničila sa beskompromisnim nihilizmom Kurta Kobejna kao autora i više nego neobičnog, bolno iskrenog mladića... Pesma About a girl bila je, pre svih, jedna tako čudesno melodična, emotivna, nežna i na suptilan način ironična numera Kurta Kobejna... About a girl, magično bitlsovski lepršava, ljubavlju obojena, perfektna kombinacija andergraund beskompromisnosti i pop rok melodičnosti u E molu – predstavljala je smrtonosnu pop-rok kombinaciju koju će Kobejn dovesti do savršenstva, ujedinivši pankersku ogoljenost i melodični pop klasicizam... Svojom lepršavošću i melodičnošću bila je naizgled anomalija na debitantskom Nirvaninom andergraund albumu Bleach, obojenom ogoljenom, žestokom energijom američkog alternativnog rok zvuka, ali, na drugi način, ova pesma duboko uronjena u rok tradiciju( legenda kaže da je nastala u momentu Kurtove inspiracije, nakon preslušavanja američkog izdanja The Beatles albuma Meet the Beatles)bila je putokaz ka budućim Nirvaninim klasičnim pop rok numerama tipa Polly ... ili bilo koje druge bitlsovski melodične Kobejnove pesme ... Po sopstvenom priznanju Kurta Kobejna prvi muzički uticaj na njega bila je muzika "Bitlsa". ‘’ Tetke su mi davale ploče Bitlsa koje sam slušao u nedogled.“ , izjavio je 1993. godine(priča se da mu je omiljena pesma Bitlsa bila ‘’Hey Jude”)… Kurt Kobejn je ovu pesmu napisao za njegovu bivšu devojku - Tracy Marander( nakon njene primedbe da joj nije posvetio nijednu pesmu), kod koje je stanovao neko vreme nakon srednjoškolskih dana(nakon majčinog ultimatuma da nađe posao ili ode iz kuće, Kobejn je neko vreme lutao naokolo tražeći se i sve više se okrećući muzici i svojoj underground misiji). Kako je Trejsi stalno radila (često i noću), on bi u to vreme pisao pesme jer mu je bilo dosadno bez nje, odnosno, produktivno je iskorištavao vreme dok nje nema… Stih koji kaže : ‘’Pristajem”(‘’I do") zapravo bi se doslovno mogao prevesti kao "uzimam" (ženidba, pristajanje na brak sa devojkom). Sećanja o životu Kurta Kobejna krajem osamdesetih govore nam da je on tada vodio neuredan i lenj, razbarušen život otpadnika od sistema, boemski, andergraund život momka posvećenog rokenrolu( u punom smislu tog pojma i poimanja života, tako simbolično i dirljivo opisan u legendarnoj numeri Something in the way) i njegova tadašnja devojka – Tracy Marander( na koju se odnosi pesma) mu je često prigovarala zbog toga i pretila mu da će ga ostaviti. Kurt ovde govori da pristaje na njene uslove samo da ga ne ostavi. Takođe, Kurt možda tu misli i da pristaje na to što on nije njezin "centar sveta" i što ne može biti stalno samo s njim kao što bi on to želeo. Već u sledećem stihu se može videti da ona očito ima puno obaveza i da nema mnogo vremena za njega…

I need an easy friend
I do, with an ear to lend
I don't think you fit this shoe
I do, won't you have a clue

I'll take advantage while
You hang me out to dry
But I can't see you every night
Free...

... Na lepršavu atmosferu Bitlsa devedesetih, koja svojom melodičnošću i unutrašnjom lepotom otvara Nirvanin MTV unplugged, nadovezuje se Come as you are(jedan od bisera ultimativnog Neverminda) pesma koja na kontradiktoran način govori o tome kako očekujemo da se ljudi ponašaju… Kurt je svojevremeno došao na tačku gde je morao žrtvovati i poslednji deo sebe za svoju umetnost, jer je tako svet tražio od njega. Mislim da je to bio jedan od glavnih okidača zašto se on osećao da ne pripada ovom svetu i da bi svi bili sretniji bez njega – kaže Frances Cobain, ćerka pokojnog Kurta Kobejna u intervjuu za ugledni “Rolling Stone”… Lagane note i melodični ritmovi daju slušaocu privid uljuljkanosti i prihvaćenosti, da bi potom usledile reči No i don’t have a gun od kojih prolazi jeza. Kobejn je rekao da je želeo da ovom pesmom pokaže kako je njegova poezija pisana za svet a ne za pojedinca i kako u ovom poremećenom svetu ima mesta za svakoga… Ako umrete, vi ste potpuno sretni i vaša duša živi negde drugde. Ne plašim se smrti. Potpuni mir nakon smrti, kada postaneš neko drugi, to je najbolja nada koju možeš imati…

Sreli smo se na stepeništu, pričali smo o starim vremenima

Iako ja nisam onda bio ondje, rekao je da sam mu bio prijatelj

Što me je iznenadilo, rekao sam mu u dva oka

Mislio sam da si umro, još davno prije

 

Oh ne, ne ja

Ja nikad nisam izgubio kontrolu

Ti si licem u lice

S čovjekom koji je prodao svijet

 

Nasmijao sam se i pružio mu ruku, i vratio se nazad kući

Tragao sam za formom i zemljom, godinama sam lutao

Gledao sam praznim pogledom na milijune koju su bili ovdje

Mora da smo umrli davno davno prije

 

Tko zna? Ja ne

Mi nikad nismo izgubili kontrolu

Vi ste licem u lice

S čovjekom koji je prodao svijet

 

... U sličnom maniru je i obrada numere Jesus wants me for a sunbeam, škotskog alternativnog benda The Vaselines. Bila je to tipična ironično-melodična izvedba Kurta Kobejna, njegov cool način da se predstavi pesma koja je u osnovi parodija hrišćanske dečije pesme I’ll be a sunbeam... Melodijska linija dodatno je ukrašena zvukom harmonike koju svira Kris Novoselić, dok pozadinsku pratnju dominantnom Kobejnu čine Pat Smear i (ovaj put) David Grohl na gitarama... Veličanstven ugođaj provlači se sve vreme Nirvaninog nastupa – zrelost i samouverenost prosto dominiraju scenom, dok se u pozadini oseća neka vrsta hladnog oreola tame izmešana sa snažnim emotivnim nabojem koji je sve vreme pratio Nirvanine nastupe. Harizma Kurta Kobejna svetlost je koja kompletnu scenu ozračuje iznutra nekom posebnom vrstom tajnovitosti i sete, senke koja se provlači između poletnosti svirke i vokala koji prosto lebdi na talasima kobejnovskog magičnog dodira... Na veličanstven način uhvaćen je jedan neponovljiv trenutak u vremenu, poslednji sjaj jednog života koji se nepovratno gasio pred očima javnosti. Bila je to labudova pesma grandž pokreta, opraštaj od čoveka koji je život menjao za legendu poslednji put odbijajući svaku vrstu kompromisa...

 

... Sećam se kako je neko rekao da ako probaš heroin, navučeš se. Naravno da sam se smejao i rugao toj ideji, ali sad verujem da je to vrlo tačno. Ne doslovno, mislim ako je jednom uzmeš nisi isti čas ovisan, obično treba mesec dana svakodnevnog korištenja za fizičku ovisnost. Ali nakon prvog puta tvoj um kaže ’aaah ovo je bilo jako ugodno, dok god to ne radim svaki dan neću imati problema’. Problem je što se to dogodi s vremenom... Kod svakoga se ponekad barem jednom godišnje pojavi nekakva kriza, gubitak prijatelja ili dečka, cure, bliskog rođaka, onda ti droga kaže jebiga. Svaki ovisnik je rekao jebiga više puta nego što bi mogao izbrojati... Kad kažeš jebiga, dugi proces pokušavanja da izdržiš bez droge počinje. Prvo skidanje je obično lako ako imaš tablete. U osnovi spavaš. Što je po mom mišljenju loše jer pomisliš ako je tako lako onda se mogu navlačiti i skidati ostatak života. Ali drugi i treći put postane jako drugačije. Traje i 5 puta duže. Psihološki faktori su se ukorenili i nanose štete koliko i fizički. Svaki put kad se skidaš što vreme više prolazi to ti je neugodnije. Čak i oni s najvećim strahom od igle mogu žudeti za olakšanjem zabijanja inekcije u ruku. Ljudi su ubrizgavali vodu, cugu, vodicu za usta itd. Drogiranje je eskapizam hteo ti to priznati ili ne... Svaki narkić kojeg sam sreo borio se s tim barem 5 godina, a većina se bori oko 15-25 godina, dok konačno ne moraju spasti na drugu drogu - program od 12 koraka koji je sam po sebi još jedna droga/religija. Ako ti to uspeva, čini to. Ako ti je ego prevelik, počni od polja broj jedan i idi kroz psihološku rehabilitaciju. U svakom slučaju, imaš bar 5 do 10 godina borbe pred sobom...

 

... Ako su prethodne tri numere bile briljantan uvod u MTV sesiju Nirvane, ono najbolje je tek dolazilo. Mnogi će Nirvanu upravo i pamtiti po obradi numere Davida Bowieja The man who sold the world, toj briljantnoj gitarskoj i vokalnoj magiji, obojenoj jedinstvenom dozom sete i melodijske lepršavosti... Neverovatan spoj poletnosti, bluzirane romantike koja naprosto lebdi unutar kamerne studijske atmosfere i ispunjava prostor senzibilnošću koja dira dušu i srce... Teško je rečima opisati središnju gitarsku solo deonicu Kurta Kobejna, koja spada u neke od najlepših momenata rokenrola uopšte, momenata od kojih vam se zaustavlja dah i ledi krv u žilama od stravične čulnosti, hipersenzibilnosti trenutka u kojem vreme na trenutak staje... staje propuštajući zahuktali voz emocija na raskrsnici života, večnosti u jednom trenutku... Da li su na autora Bouvija u trenutku stvaranja ove magične pesme uticale brojne navedene novele ili pak političke satire – ’’The man who sold the Moon“, ’’The man who sold the Earth“ ili ’’The man who bought the world“, verovatno je od manjeg značaja od činjenice da je stvorio magiju koju je Kobejn, četiri decenije kasnije, transponovao u jednu od najlepših i najdirljivijih numera rokenrola... Što se same priče na osnovu koje je Bowie napisao ovu dirljivu, bolnu temu tiče, ona izgleda ovako: Bowiev brat po majci, Terry, bio je smešten u duševnu bolnicu još dok je David – koji je u starijem bratu video svog važnog uzora – išao u školu. Daviid ga je tada redovno posećivao, razvivši teoriju da se društvo na taj način obračunava, između ostalog i sa onima koji znaju istinu... ’’Mislio sam da si umro usamljen, pre mnogo, mnogo vremena“... bilo je pitanje, a onda je sledio odgovor: ’’O, ne, ja: ja nikada nisam izgubio kontrolu“... Verovatno je ovako dirljiva tema, koja se doticala i njegovih problema sa društvom, nerazumevanjem i neprihvatanjem, veoma dojmila Kurta Kobejna, utičući na sam intenzitet i emotivnost  kojima je pesma otpevana i odsvirana... pretvorivši je u jedan od najsnajnijih Nirvaninih bisera...

Pennyroyal tea bila je sledeća numera na nastupu... Ovu himničnu Nirvaninu stvar Kobejn je napisao još 1990..’’Dejv i ja smo se zajebavali na nekom četvorokanalnom kasetofonu i ja sam tu pesmu smislio za nekih tridesetak sekundi. Posle tri godine sam seo i u potpunosti je završio za pola sata, ali neposredno pre nego što smo je snimili”… Pomenuti pennyroyal tea predstavljao je vrstu čaja za koji se smatralo da može da izazove abortus. Kurt je znao za tu tvrdnju, ali ovo je njegovo viđenje tog čaja i njegove moguće namene: ,, Činilo mi se da je to jedna sasvim cool slika … U mom slučaju, taj čaj treba da me očisti od svih zlih duhova u meni… ali ništa mi nije pomogao … Sve to lekovito bilje je samo levičarsko – fašistička hipi propaganda”… ’’Dumb“ je bila još jedna numera sa beskompromisnog albuma ’’In utero“, Kurtovo gorko priznanje, tako tipično za sve one koji su uspeli u ’’prevari“ zvanoj rokenrol, da su se prodali da bi uspeli, izigravajući potom pankere i buntovnike koji više suštinski nisu bili( uz sarkastičnu konstataciju Mislim da sam glup, ili možda samo sretan)... Melodičnu stvar ,,Dumb” Kurt je napisao leta 1990. i premijerno je odsvirao akustično u radio emisiji Kelvina Džonsona… I’ m not like them but I can pretend The sun is gone but I have a light The day is gone but I’ m having fun I think I’ m dumb or maybe just happy... U intervjuu za Melody Maker od 21. avgusta 1993. godine, Kobejn je rekao da pesma Dumb govori o mnogim ljudima koji svoj lični intelektualni razvoj guše gledajući televiziju deset sati dnevno i uživaju u tome. Pesma sporijeg ritma, sa svedenom ritam sekcijom Grol – Novoselić, Kobejnovo (gotovo kroz zube) tiho pevanje, blago pojačanje ritma u toku refrena, kao i nežni zvuci gudača, savršeno rade u službi pesnikovih satiričnih stihova i na visini su zadatka… Hipnotički otpevan refren ,, Mislim da sam glup ili možda samo srećan”, Kurt objašnjava time da je želeo da bude konfuzan i da je interesantno da je biti srećan u stvari biti konfuzan …

 

Nisam kao oni, ali mogu se pretvarati

Sunce je nestalo, ali ja imam svijetlost

Dan je završio, ali ja se zabavljam

Mislim da sam glup, ili možda samo sretan...

 

... Tekst Kobejnove numere Polly, naredne na MTV unplugged albumu,  jedne od legendarnih sa neprevaziđenog, kultnog albuma Nevermind koji je otvorio devedesete burom nove, a ispostaviće se i poslednje prave rock and roll revolucije( postavši na neki način epitaf jedne buntovne ideje stare pola veka, najmanje, ili samo uslovno rečeno ako se uzme njena radikalna bit kao osnova suprotstavljanja normama starog, konformističkog, prevaziđenog sveta ispraznih i okoštalih normi i pravila) bio je napisan na osnovu stvarnog događaja u Takomi, iz juna 1987., kada je izvesnu, 14 godina staru devojčicu, koja se vraćala sa koncerta uhvatio manijak, potom je silovao i držao je obešenu o krov svoje kolibe mučeći je na razne načine …

 

’’Imam molbu za naše fanove. Ako bilo ko od vas mrzi homoseksualce, žene ili ljude druge boje kože, molimo vas da nam učinite jednu uslugu - ostavite nas jebeno na miru. Prošle godine su dvojica propalih proizvoda sperme i jajašca silovala jednu devojku dok su pevala našu pesmu ’Polly’. Teško mi je da živim sa saznanjem da se u našoj publici nalazi takav plankton”, napisao je Kobejn u posveti na albumu “Incesticide”.

 

… Silovanje je bila jedna od stalnih Kurtovih tema( kao i svaka druga vrsta nasilja i nerazumevanja, bile one fizičke ili duhovne prirode). Posebno je bila interesantna jedna Kobejnova izjava na tu temu, koja je snažno uzburkala duhove feministkinja … Naime, Kurt je rekao ,, da ne treba žene učiti kako da se brane od silovatelja,  već treba muškarce naučiti da ne siluju žene”. Izjava je napravila totalni haos, kao i većina onoga što je Kurt činio, pevao, radio u javnosti ili privatnom životu kao neko natprosečno inteligentan, kreativan, buntovan, slobodan i u svakom smislu drugačiji od mase, proseka uopšte … Pesma ’’On a plain“ je bila neka vrsta Kurtove igre rečima, jer je neko može pročitati i kao ’’air plain ”… Kobejn objašnjava da je tekst nastao ‘’u vreme kada sam stalno putovao avionom na relaciji Olimpija – Njujork – Los Anđeles, zato što su mnoge kompanije očajnički želele da moj bend potpiše za njih. Na neki način to sam ja koji se stalno žali i kuka zbog svega što mu se dešavalo, a, u stvari, sve je za mene ispalo bolje nego sam ikada smeo i da pomislim “… Snimatelj albuma ,, Nevermind” Butch Vig nazvao je ,,On a plain” sjajnom pop pesmom ... Po rečima samog Kurta : bila je to pesma o klasičnom otuđenju i ispala je na kraju snimanja previše čista, lirična čime on nije bio nimalo zadovoljan tvrdeći da su je mnogo bolje svirali ,,uživo” i da je izgubila na prvobitnoj čvrstini …

... Jedan od nekoliko vrhunaca Nirvaninog unplugged nastupa u New Yorku bila je i autobiografska, blues tema Something in the way...

 

Испод моста

шатор прокишњава

Животиње које сам уловио

су постале моји љубимци

Живим од траве

и капи са плафона

У реду је да једете рибу

Јер она нема никаквих осећања

 

Нешто на путу, ммм

 

Нешто на путу, да, ммм

 

Испод моста

шатор прокишњава

Животиње које сам уловио

су постале моји љубимци

Живим од траве

и капи са плафона

У реду је да једете рибу

Јер она нема никаквих осећања...

... Something in the way bila je poslednja, dvanaesta po redu pesma na albumu Nevermind, koja je savršeno zaključila ovo muzičko remek delo, i koja pokazuje drugu, nežniju i emotivniju stranu Nirvane, a naročito Kobejna, koji rečima poput ‘’Underneath the bridge, turp has sprung a leak, and the animals I trapped have all become my pats…” secira svoju prošlost i otkriva detalje iz svog detinjstva,  i kako je, dok je lutao kao beskućnik rodnim Aberdinom,  spavao pod mostom, dok su mu jedino društvo pravile životinje koje bi ulovio… Po rečima samog Kobejna ,, pesma sadrži mnogo jače i intenzivnije slike nego što je bilo moje samo iskustvo, jer sam nekako zamišljao da živim ispod tog mosta i da umirem od side, da sam tako bolestan da ne mogu uopšte da se pomerim i da nemam nikakvu drugu kuću sem ulice. Ta pesma je refleksija o tome kako sam zamišljao takav život”… Iako je emocija iz pesme uhvaćena u studijskoj verziji,  uživo unplugged izvođenje pesme  na MTVu, u Njujorku 1993. godine, smatra se najboljom…

... U završnicu ovog vanvremenskog albuma, nakon niza Nirvaninih bisera( ukrašenog obradama The Vaselines i Davida Bowiea) uvodi nas Kurt Cobain, potpomognut braćom Kirkwood iz benda Meat puppets( na gitari i basu), upravo numerama pomenutog dvojca i njihovog benda... Triling numera koji je usledio – Plateau, Oh,me i Lake of fire, veličanstveno lepršavih i kobejnovski moćnih, liričnih i melodijski savršenih doveo je ovaj nastup do samog vrhunca... trenutka koji je na kraju čak i nadmašen opraštajnim bluzom na Kobejnov način, tradicionalom Where di you sleep last night... Pesmom Plateau uranjamo u jedinstveni, gotovo renesansni svet braće Kirkwood, koji hipnotičkim tonovima maestralno prate ispovedni ton Kobejnovog vokala... Neka vrsta pritajene sete je tu... na lepršavim talasima predivne melodije... lirski uglađenih... tako prijemčivih, bluziranih... Oh, me jednako je setna, laganog tempa, sa lenonovskim, dirljivim vokalom Kurta Cobaina... Gitarski zvuk je izuzetno čist, vazdušast, lelujav... Sve je u divnom poetičnom koloritu, začinjeno specifičnim kobejnovskim dodirom iskrene emocije... Neki od najlepših trenutaka u bogatoj umetničkoj karijeri Kurta Cobaina... gotovo da čovek poželi da zauvek nastavi sa braćom Kirkwood čija je muzika prosto stopljena sa Kobejnovim senzibilitetom... Lake of fire je samo vatreni vrhunac saradnje pomenute trojke... Glas Kurta Cobaina jednostavno plovi, natopljen bolom i gorčinom, na talasima treperavih, iskričavih gitara Kirkwooda... Tako jednostavno, minimalistički, a opet više nego moćno, snažno duhovno i emotivno iskustvo... 

Što bih drugo trebao biti?

Ispričavam se.

Što bih još trebao reći?

Svi su sretni.

Što bih još trebao napisati?

Nemam ja prava.

Što bih drugo trebao biti?

Ispričavam se.

 

Pod suncem

Pod suncem se osjećam ujedinjenim

Pod suncem

Pod suncem

Oženjen!

Pokopan!

 

Volio bih da sam kao vi

Lako zabavljen

Pronaći ću svoje leglo soli

Sve je moja krivica

Preuzeti ću svu krivnju

Sramotu morske pjene

Pothlađene opekline od sunca

Gušeći se od pepela njenih neprijatelja...

 

... Nakon Meat puppets, numera All apologies, sa svojim smirujućim, otužnim i ispovednim tonovima bila je kratki predah, uvod u krešendo, epohalno finale albuma... Kurtov opraštaj i izvinjenje svetu koji ga nije razumeo i prihvatao… Mnogi su smatrali da ispovedni ton ove pesme koja zatvara album In utero ( i na neki način karijeru benda, nakon kojeg je usledio samo MTV unplugged koncert krajem iste, 1993. godine, u Njujorku, a potom i Kurtov suicid početkom aprila 1994., što je bio definitivni kraj benda i jedne epohe, poslednje rock and roll revolucije, grunge odiseje)ima nekog ličnog značaja za Kurta Kobejna… Njegov odgovor je bio više nego jasan: Ne, nema … Nema nikakve veze sa mnom. Ta pesma ne govori ni o čemu… 

 

... Za sam kraj je ostavljen legendarni bluz Where did you sleep last night?, za sam kraj je ostavljen sav bol, očaj i Kobejnov katarzični krik, zatvarajući jedan pakleni i mistični krug pesmom sa samog izvorišta muzike koju je Kurt Cobain doveo, vek kasnije, do verovatnog vrhunca... trenutka nakon kojeg je sve utihnulo, jer... nije više imalo smisla nastaviti dalje, jer nije se više imalo kud.... Pesma se lagano razvija, u klasičnom blues maniru dvanaestice, podižući tempo i tenziju snagom ritma i neverovatno senzibilnim Kurtovim vokalom... vokalom koji se na kraju, napukao kao ogledalo iskrenih emocija, potpuno rastače i pretvara u krik....

 

My girl, my girl
Don't lie to me
Tell me, where did you sleep last night?
In the pines, in the pines
Where the sun don't ever shine
I would shiver the whole night through

My girl, my girl, where will you go?
I'm going where the cold wind blows
In the pines, in the pines
Where the sun don't ever shine
I would shiver the whole night through

Her husband was a hard working man
Just about a mile from here
His head was found in a driving wheel
But his body never was found

My girl, my girl, don't lie to me
Tell me, where did you sleep last night?
In the pines, in the pines
Where the sun don't ever shine
I would shiver the whole night through (Shiver for me)

My girl, my girl, where will you go?
I'm going where the cold wind blows
In the pines, in the pines
Where the sun…

 

... Blues Huddie Leadbellyja simbolično zatvara ovaj antologijski album, zatvara pun krug muzike i iskrenih osećanja koji su na put samospoznaje i samoostvarenja krenuli tamo negde krajem devetnaestog veka, da bi sa Kurtom Cobainom i njegovom grunge, punk rock verzijom na samom kraju stigli na mesto odakle su zapravo i krenuli... napravivši pun krug, magični krug dug čitav jedan vek i par miliona pesama, neponovljivih osećanja... Napravili pun krug, shvativši, napokon, da je krug zapravo nepravilan i da nema svoj stvarni kraj...  

... ’’Nirvana: MTV unplugged“ album predstavlja neponovljivo duhovno iskustvo, putovanje onom drugom, nesaznatljivom stranom postojanja čije se lepota samo da naslutiti kada otvorite sva svoja čula i srce, spremne da prime najiskrenije moguće emocije i lepote muzike veće i od samog života... U tih 53 minuta i 50 sekundi omogućeno vam je čudesnom Kobejnovom magijom da uhvatite blejkovsku večnost u jednom nezaboravnom trenutku... trenutku koji ostaje i nakon što muzika i život utihnu.




Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.