subota, 7. studenoga 2020.

Dragan Uzelac | Nico (16. oktobar 1938.,Keln – 18. jul 1988., Ibica)


... Ovo je kratka priča o životu i delu jedne od najzagonetnijih i najoriginalnijih umetnica, najfascinantnijih i najmisterioznijih žena sveta rokenrola, modelinga i glumišta koje su obeležile svojim jedinstvenim duhom, delom i pojavom kako revolucionarni svet šezdesetih godina dvadesetog veka, tako i naredne dve decenije, pretvorivši, još za života, svoje postojanje u čudesni mit... Ovo je kratko podsećanje na umetnicu nemačkog porekla, koju će svet upamtiti pre svega kao Niko, pevačicu koja je svojim glasom zauvek obeležila svet andergraunda i avangarde, pre svega pojavivši se kao vokal na kultnom, debi albumu, pionirskog njujorškog alternativnog benda The Velvet undergraund, a potom i nizom vlastitih, unikatnih solo albuma, zatim kao glumica koja je sarađivala sa jednim Endi Vorholom, pop art ikonom( u filmu Chelsea girl) i legendarnim italijanskim filmskim magom – Federikom Felinijem u njegovom nezaboravnom remek delu La dolce vita, i napokon, kao nekog ko je bio i ostao zagonetni, više nego originalni i beskompromisni kult za sebe i po sebi...

NIKO, heroina baršunastog podzemlja

Nico, pod pravim imenom Christa Paffgen, rođena je u Kelnu, oktobra 1938., u tada nacističkoj Nemačkoj. Teški životni uslovi u doba nacizma, a potom i Drugog svetskog rata prinudili su njenu majku i nju na seobu u Berlin(gde je sa majkom i dedom živela do kraja rata, bez oca, koji je stradao u jednom od Hitlerovih koncentracionih logora). Ništa bolji uslovi za život i nakon završetka rata naterali su je, zajedno sa majkom, na česta seljakanja i rad uz školovanje radi pukog preživljavanja. Sudbina je htela da već sa petnaest godina dobije posao u berlinskoj modnoj agenciji, a zatim i da modnim poslom ode na špansku Ibicu, što će u potpunosti preokrenuti i odrediti njen daljni, čudesni i lutajući, boemski životni put... Zanimljiv je podatak kako je dobila ime po kojem će je ceo svet, pre svega rokenrola, upamtiti – Niko. Naime, njen tadašnji fotograf dao joj je to ime po svom odbeglom dečku Nicu Papatakisu!...

... Kako su putevi gospodnji često nepredvidivi i čudni, veoma dobro svedoči životni put ove krajnje neobične žene i njene životne priče, čudesne sudbe koja će je za života pretvoriti u ikonu andergraunda, svojevstan kult i teško proveriv mit sa božanskim, heroinskim oreolom( dvojakog značenja tog pojma, kao i celokupnog života umetnice Niko)... Godine 1959., zahvaljujući prijatelju u Rimu i svom poslu modela( Ibica je bilo sjajno mesto kao odskočna daska u svet filmaša, kao tada veoma popularna mondenska i destinacija za brojna snimanja i filmske susrete) Niko upoznaje italijanskog filmskog reditelja Federika Felinija( umetnika, neorealistu, filmskog genija u usponu) i zahvaljujući svojoj neobičnoj lepoti, šarmu i talentu dobija ulogu u, vremenom će se ispostaviti, kultnom filmu – La dolce vita(1960.), pored jednog Marčela Mastrojanija i čudesne, prelepe Šveđanke, Anite Ekberg... Slatki, hedonistički, isprazni život buržuja tog vremena, kojim se film bavi, upravo je bio sušta suprotnost onoga što će junakinja ove priče proći u svom prilično kratkom, ali više nego sadržajnom, burnom i tajnovitom životu jedne od istinskih umetničkih ikona druge polovine dvedesetog veka...

Gde god da se pojavila – u Berlinu, Rimu, Parizu, Londonu ili Njujorku – bila je u centru pažnje. Federiko Felini, Alen Delon, Bob Dilan, Brajen Džons, Endi Vorhol i drugi talentovani i moćni muškarci bili su očarani njenom lepotom. Bila je muza, ikona, mračni predmet želja, lepotica dana. Pisali su joj pesme, snimali filmove, vodili ljubav s njom, želeli je i sanjali.

... Uloga u pomenutom, spektakularnom filmu, remek delu koje je obeležilo jednu epohu pokazavši se kao sjajan uvod u revolucionarne šezdesete, deceniju kada je pobunjena omladina upravo ustala protiv sveta kakav je opisan u Felinijevom filmu, tražeći neke nove vrednosti i smisao života, pokazala se veoma bitnom u životu mlade glumice i modela, dvadesetdvogodišnje devojke koja će po mnogo čemu obeležiti burnu deceniju pred sobom... Mnoge su se kockice vremenom posložile na putu harizmatične Niko – sledeća je bila odlazak u Pariz, sa majkom, centar modnog sveta i mnogh drugih kulturnih dešavanja. Niko dobija mnogo bolji ugovor sa elitnom modnom agencijom, njene slike pojavljuju se u prestižnim modnim časopisima sveta i Pariz postaje njen dom narednih pet godina, neka vrsta ’’zatišja“ pred rokenrol buru koja za nju kreće sredinom šezdesetih odlaskom u London, još jedan od kulturnih i modnih centara sveta... Pre nego što će uploviti u uzburkane vode sveta rokenrola koji se tih godina tek zahuktavao, Niko 1960. odlazi put sudbinskog Njujorka, gde upisuje prestižnu ’’ Lee Strassberg’s method school“, planirajući u budućnosti ozbiljnije bavljenje glumom. Ali, sudbina je imala druge planove sa njom...

Femme fatale sing Andy Warhol’s songs...

... Kad kažem da me ne zanima budućnost, mislim to isto i u vezi sa prošlošću. Samo je sadašnjost važna. Onda, opet, toliko toga postoji u prošlosti, a sadašnjost traje samo tren, da bi se odmah zatim pridružila onome što je prošlo. Budućnost je nešto što nisam u stanju da dosegnem, to je kao... nešto što ne razumem...

... Na svom čudesnom, lutalačkom putu bez mnogo zadržavanja i osvrta unazad, godine 1964. Niko odlazi u London, tadašnji svetski centar muzičkih, rokenrol zbivanja(pored recimo Njujorka i Los Anđelesa), čuveni swinging London sav u modnom i društvenom previranju i razigranosti, gde sreće Brajana Džounsa(gitaristu, osnivača i ikonu prestižnog rokenrol benda) preko kojeg upoznaje menadžera Rolling Stonesa Andrewa Loog Oldhama sa kojim snima svoj prvi singl I'm Not Sayin (koji je producirao Džimi Pejdž, jedan od najcenjenijih studijskih muzičara tog vremena, a potom i gitarista slavnih the Yardbirds, te osnivač legendarnih Led Zeppelin)... U to vreme Niko je nastupila i u prestižnom Ready steady go muzičkom programu...

... Vrativši se u Njujork krajem 1964. godine, Niko se posvetila svom poslu modela ali je nastavila i sa pevanjem u u poznatom Blue Angel Loungeu. U to vreme imala je i kratku ljubavnu vezu sa Alainom Delonom kojeg je bila srela ranije 1962. godine u Italiji. U toj vezi Niko je zatrudnila i dobila sina Arija( njemu će posvetiti numeru Ari’s song na jednom od svojih nezaboravnih solo albuma, ploči The Marble index). U tom razdoblju svi su želeli upoznati tu misterioznu plavokosu devojku, hladnu, prelepu, neosvojivu i svojeglavu Tevtonku koju su svi počeli obožavati. Kasnije u Parizu, Niko je upoznala Boba Dilana koji je ubrzao njezinu pevačku karijeru poklonivši joj pesmu I'll Keep It with Mine koja je kasnije bila objavljena i na njezinom prvom albumu Chelsea Girl(1967.). Dilan je potom na svom albumu ’’Blonde on Blonde“ napisao i posvetu za Niko nazvanu Visions of Johanna... 

... Legenda kaže da je Niko upoznavši Andyja Warhola(opet zahvaljujući poznanstvu sa Dilanom) jednostavno rekla: ’’Želim pevati“ i on je upoznao sa njegovim tadašnjim umetničkim štićenicima iz Velvet Undergrounda koji su bili deo njegove Exploding Plastic Inevitable trupe( kod Vorhola je dobila i još jednu značajnu filmsku rolu u njegovom eksperimentalnom filmu Chelsea girl(1966.), upotpunivši svoju jedinstvenu životnu priču još jednim ekstravagantnim biserom). Od tada se Niko prestala baviti svojim dotadašnjim poslom modela i celu godinu je provela s članovima grupe na turneji. Potpuno se u tom vremenu pridruživši bendu pevala je u nekim od klasika Lou Reeda kao što su Sunday morning, Femme Fatale, All Tomorrow's Parties i I'l l Be Your Mirror sudelujući u snimanju legendarnog albuma The Velvet Underground And Nico (1967.) Taj album i njen glas i stas učinili su je najharizmatičnijom pojavom muzike tog vremena. Njezin duboki narkotični jednoličan, setni glas postao je njezin zaštitni znak, isto kao i njezine izražene jagodice, mračni make-up i mrtvački pogled...

“Izgledala je kao mermerna skulptura, boginja iz Valhale”, rekao je Bili Nejm, koji je svojim foto-aparatom zabeležio sva važna zbivanja u Vorholovoj “Fabrici”.

... Pridruživši se Velvetima, Niko je postala delom jednog jedinstvenog pokreta, ostvarenja sna i umetničke, avangardne, andergraund provokacije, svega onoga što će joj poslužiti nakon odlaska iz benda i otpočinjanja ništa manje značajne solo muzičke karijere – možda ne toliko značajne u muzičkom, pionirskom smislu, ali jednako provokativne, beskompromisne, andergraund priče koja će Niko vremenom pretvoriti u kultu ličnost rokenrol sveta, pre svega njegovog alternativnog dela...

Here she comes,
You better watch your step,
She's going to break your heart in two,
It's true
It's not hard to realize
Just look into her false colored eyes
She builds you up to just put you down,
What a clown
'Cause everybody knows (She's a femme fatale)
The things she does to please (She's a femme fatale)
She's just a little tease (She's a femme fatale)
See the way she walks
Hear the way she talks
You're put down in her book
You're number 37, have a look
She's going to smile to make you frown,
What a clown
Little boy, she's from the street
Before you start, you're already beat
She's gonna play you for a fool,
Yes it's true
'Cause everybody knows (She's a femme fatale)
The things she does to… 

 

... Što se samog albuma tiče, The Velvet underground & Nico(1967.), potrebno je naglasiti nekoliko stvari, pre svega njegov umetnički značaj i doprinos same Niko kao pevačice i veoma harizmazične pojave, kultne figure njujorškog andergraund pokreta koji će zauvek promeniti svet rokenrola... Prvi album legendarnog američkog rokenrol benda iz New Yorka – the Velvet underground, kontroverzna, provokativna i veoma uticajna ploča, pojavio se u proleće 1967. godine, tačnije 12. marta te godine( sniman od aprila do novembra 1966., u studijima Scepter, Manhattan, New York, TTG, Hollywood, California & Mayfair, Manhattan, New York), u dosta ’’nezgodnom“ trenutku kada se rock and roll američke Zapadne obale okretao ’’make love, not war, flower-power“ filozofiji življenja i razmišljanja, pogleda na svet koji je kroz ’’moć“ cveća, mir i ljubav težio opštoj svetskoj, antiratnoj  ’’nirvani“, trenutku koji je Velvete prikazao kao suštu suprotnost kolektivnom hipi snu - kao opake, mračne i sarkastične otpadnike od opšte sreće. Baršunasto podzemlje je naravno imalo svoj ugao gledanja, iznevši na svetlost dana mnogo surovije i iskrenije, nikako zamagljene i iskrivljene slike sveta... Bilo je to remek - delo krajnje autentičnog benda koji su 1965. godine osnovali Lou Reed i  Sterling Morrison, studenti sa ’’Syracuse university“, i Velšanin John Cale, stipendista Eastman konzervatorijuma, koji je u to vreme svirao električnu violu u eksperimentalnom sastavu La Monte Younga, baveći se avangardnom muzikom. Za bubnjara su pozvali Maureen Tucker, i prozvali se po naslovu sado - mazohističkog romana Mike Leighta - The Velvet underground. U konačnoj postavi: Lou Reed - gitara, vokal, John Cale - bas, viola, Sterling Morrison – gitara i Mareen Tucker - bubnjevi, bend kreće u mukotrpni proboj, postavši kroz vreme koje je dolazilo presudan njujorški sastav, za čiji se rad zainteresovao Andy Warhol, pionir i ikona pop-art škole. Warhol ih uključuje u svoj multimedijalni šou The Factory, a potom ih vodi na svoj putujući ’’the Exploding plastic inevitable“šou, nakon što im je pridodao pevačicu Nico ... Njihov rock and roll najbolje je okarakterisala reakcija štampe, zabeležena na omotu prvog albuma: ’’Kreštavi r’n’r mogao je publiku podsetiti samo na dekadentni Berlin tridesetih godina“, ’’Grupa psihopata koji napadaju čula. Nesložna muzika, treštave kadence, pulsirajući tempo“, ’’Grupa koja doslovno podrhtava od nasilja, cinizma i perverznosti. Doživeti njihov koncert znači biti bespomoćno izložen nasilju“...

    Čarobni, hipnotičko-sneni glas fatalne i zagonetne Niko( koji magično odzvanja u pozadini numere koja otvara ovaj neobični album - Sunday morning, kao prateći vokal Lu Rida), devojke smrtno bledog anđeoskog lica baršunastog podzemlja, uvodi nas ’’nedeljnim jutrom“- sunčanim , lepršavim, vedrim i optimističnim u mračni, neurotični svet velvetovskog podzemlja... Odbljesci velegradske paranoje( numeru su komponovali Rid i Kejl, ali inicajalna ideja za nastanak ove nestvarne pesme  bila je pitanje Endija Vorhola Ridu: ’’ Zašto ne napišeš pesmu o paranoji?“), koji čudesno i sneno plutaju i svetlucaju na kontrapunktu magije zvuka Džona Kejla, koji pored viole i klavira u ovoj pesmi koristi i instrument zvani celesta( vrsta klavira poznatog i pod liričnim imenom bell-piano koji recimo boji i čuvenu kompoziciju Čajkovskog – ’’ Nutcracker“(Krcko oraščić)), nadograđeni su Ridovom gitarom i bas linijama Sterlinga Morisona, otvaraju ovaj vanvremenski album( pesma je snimljena poslednja za album, novembra 1966., da bi se već u decembru pojavila kao singl ploča, najava debi albuma Velveta)... Bio je to čarobni velvetovski dodir, poljubac smrti i zatišje pred avangardu zvučnu oluju, pritajena najava apokalipse, gotovo lirsko-romantičarski momenat albuma benda koji se zapravo i odlikovao kontrastima u svakom smislu tog pojma, pre svega u muzici koja se kretala od ekstrema lirične smirenosti i nestvarne tišine do haosa koji se pretvarao u apokaliptični, nesnosni zvučni udar koji čula dovodi do rastrojstva, slikajući svet bez imalo ulepšavanja – u svoj svojoj nakaznosti i nemilosrdnosti... Kritika je ovu numeru poetično nazvala dreamy pop ... Gracioznost All tomorrow’s parties kombinuje prigušenu buku Velveta, ponavljajući ritam i čarobni glas Niko sa velikom dozom samopouzdanja. Ponovo je tu treperavi zvuk Ridove ostrich gitare i otegnuti, hipnotišući, setni vokal čudesne Niko... Čitav album odiše jedinstvenom atmosferom nelagode, iščekivanja, traženja izlaza i strepnje, teskobe i panike, smenjivanjem i borbom svetlosti i tame - od čudesne, fatalistički pomirujuće smirenosti do zlokobne, psihotične razdražljivosti i pometnje... Kratak predah optimizma čuje se u razigranoj i neobično melodičnoj, ritmičnoj i za Velvete netipično vedroj There she goes again i blistavoj I’ll be your mirror, još jednom vokalnom solo biseru Niko, tako setnom i nostalgičnom prizvuku jedne jedinstvene rokenrol dive i inspiracije, Lu Ridove muze, uz sjajnu muzičku gitarsku pratnju Rida i Morisona( legenda kaže da je Rid posvetio pesmu pevačici Niko, nakon njenih reči upućenjih njemu: Oh, Lou, i’ll be your mirror“)... 

    The Velvet underground & Nico umetničko je, vanvremensko, vizionarsko delo dostojno pažnje, nešto što ostaje kao ogledalo jednog vremena - da pamti i opominje. Svet je takav kakav jeste, a umetnost... lek za dušu i dezodorans za smrad koji nesnosno zaudara. Iznutra, na žalost, iz oblandi licemerne pobožnosti i deklarativnog milosrđa... Kada se pojavio, album je očigledno bio ispred svog vremena. Dok su se kritičari i publika oporavili od prvobitnog šoka, album je nestao bez traga, poput zagonetne pevačice Niko koja je napustila Velvete i Warhola koji gubi interesovanje za dalji zajednički rad. Tišina i zaborav prekrili su ploču i bilo kakvo dalje interesovanje za bend. Najbolje je sve to okarakterisao Lou Reed: ,, Bend je imao samo hiljadu fanova, ali su svi oni formirali svoje grupe“. I, zaista, prvi album Velvet undergrounda je je otvorio put imenima kao što su: David Bowie, The Stooges, New York dolls, Roxy music, Television, EKV... 

Chelsea girl in your desperate the world...

... Vreme provedeno sa Vorholom i Velvetima trajno će obeležiti i uticati na Niko. Već nakon izlaska albuma sa Velvetima, marta 1967., ona se otisnula u solo muzičke vode(započevši snimanje svog debi solo albuma ’’Chelsea girl“), ali, velvetovski duh tame i avangarde ostao je zauvek tu, prisutan u njoj i oko nje( i preko duge saradnje sa Džonom Kejlom, koji je takođe otišao iz Velveta već nakon drugog albuma i koji će je pratiti do samog kraja njenog burnog života i umetničke karijere)... Sudbinske pesme – I am waiting for the man i Femme fatale možda su na najbolji mogući način oslikavale mračni i destruktivni svet čudesne magije i mistike sveta Niko... One su bile ogoljena slika njenog burnog, narkoticima natopljenog, beskompromisnog načina života, autodestruktivnosti i beskompromisnosti stava prema umetnosti i samom načinu postojanja, slike jedne jedinstvene žene i umetnice u kojoj je konstantno tinjalo nezadovoljstvo ulogom obožavanog objekta, objekta muške požude bez sagledavanja njene unutrašnje lepote i umetničke vrednosti, kreativnog duha avangardne umetnice... Na svojim budućim solo albumima, tokom naredne dve decenije – od Chelsea girl(1967.) do Camera obscura(1985.) Niko će svetu ponuditi jedinstvenu muziku na svojim liturgijskim, ritualnim, eksperimentalnim i mračnim albumima. Hladni heroinski oreol zastiraće zatamnjeno nebo njene čudesne muzike, vodeći je vremenom u samo srce tame... Nikada i ni po koju cenu nije pristajala da se prikloni banalnosti sveta koji podrazumeva kompromise i uniformnost kao jedini mogući poželjni model. Za Niko nije postojala varijanta prihvatanja nečega što je većina smatrala kao uobičajeno i poželjno, beskompromisno sledeći samo sebe i vlastite snove...

Niko nije htela da je ljudi znaju samo po lepoti. Smatrala je da je slava zasnovana na lepoti bezvredna… Mrzela je modu. Mrzela je ideju da je dovoljno biti plava i lepa, na neki način mrzela je i to što je žensko. Smatrala je da joj je lepota donela samo jad i bedu. Htela je da uradi nešto važno, htela je svoju muziku.

... Godine 1967.., svetlost dana ugledao je njen debitantski solo album – Chelsea girl. Uz malu pomoć nekolicine prijatelja – od Lu Rida i Džona Kejla, Sterlinga Morisona preko Dilana do mladog Džeksona Brauna(za koga se govorilo da je jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika) Niko se samostalno otisnula u vode uzburkanog rokenrola koji je tih godina bio na svom kreativnom i društveno angažovanom vrhuncu. Niko je ipak mnogo više bila u svom introvertnom, dalekom, mračnom svetu, baveći se pre svega vlastitim, unutrašnjim preispitivanjima i reminiscencijama na burnu prošlost... U muzičkom pogledu, album se nalazio na raskrsšću kamerne folk muzike i pop zvuka šezdesetih... The Fairest of the seasons numera je koja svojom neobičnom lepršavošću otvara debi album Niko, lepotom njenog jedinstvenog vokala... U folk maniru, stilu the Kinks, glas Niko razigrano plovi neuobičajenim talasima vedrine, nastavljajući u istom, jednostavnošću forme obojenom maniru i u prelepoj, umiljatoj, razigranoj These days... 

Išla sam da šetam

Ne pričam puno

Ovih dana, ovih dana

Ovih dana kao da previše razmišljam

O svim stvarima koje sam zaboravila da uradim

I o svim trenucima kada sam imala priliku za to

Prestala sam sa mojim brbljanjem

Više ne rizikujem puno

Ovih dana, ovih dana

Ovih dana kao da razmišljam

O tome kako su mi na putu naišle tolike promene

I pitam se da li ću videti još jedan autoput

 

Imala sam ljubavnika

Mislim da neću rizikovati još jednog

Ovih dana, ovih dana

I da li se činim uplašenom

Da živim život koji sam opisala u pesmi

Ali to je zbog toga

što sam toliko dugo na gubitničkoj strani

 

Prestala sam sa mojim sanjarenjem

Neću puno spletkariti

Ovih dana, ovih dana

Ovih dana sedim na ćoškovima

I odbrojavam vreme četvrt-tonski do deset

Molim te, ne suočavaj me sa mojim neuspesima

Nisam ih zaboravila

... Čudesna smirenost, kamerna atmosfera, jednoličnost hladnog, dalekog i snenog vokala boji Little sister... Ne oseća se potreba za bilo kakvom žurbom, dok se sve odvija u idiličnom, lenjavom folkerskom stilu zaodenutom kamernim duhom klasicizma... Tu je čistota vokala Niko, muzički minimalizam, smirujuća atmosfera i duh odsutnosti, čudesne smirenosti ... nebrige za prolaznost života... Winter song još više poseže u daleku prošlost tradicionalnog folka... miljama daleko od vremena u kojem je sve nastajalo. Niko kao da je u vlastitoj vremenskoj kapsuli – daleka, hladna, nedodirljiva svetom koji je okružuje, romantičarski snena, razigrana u nekoj svojoj ravni postojanja ... Naslovna numera, Chelsea girl još je lepršavija, obojena prelepom setom i bojom glasa, kao u najboljim velvetovskim danima.... Božanstveno, tako toplo i romantično, naizgled tužno, a opet tako nežno iskustvo jedne hipersenzibilne ženske duše koja vešto prikriva bol i krije tajne srca... Album funkcioniše kao jedinstvena celina, minimalistička, prelepom kamernom atmosferom folka obojena, razigrana, senzibilna, prepuna romantičarskog dodira, vanvremena... kao slapovi potoka koji dodiruje nekadašnju čednost netaknute rajske zemlje... Sve se odvija u predivnim folk prelivima nežnosti, bez nepotrebe užurbane neurotičnosti ... Božanstveno iskustvo hipersenzibilne Niko... Sve na kraju ponire u titrajima snene, setne duše, zanesenim sećanjima elegičnog glasa Niko ... Eulogy to Lenny Bruce vraća celu priču kružnim tokom na sam početak. Seta se nežno preliva, ulazeći u krvotok jednog jedinstvenog života osećajne umetnice, buntovnice i boema koja itekako veoma dobro oseća sve tanane titraje života, ali, izražava ih beskompromisno samo na sebi svojstven način. Predivan album...  

... Nakon slavnog debija, usledila su još dva, ništa manje značajna, andergraund albuma, čudesne vinjete iz jednog neobičnog, tamom i depresijom obojenog sveta rastrzane duše, spiritualne opservacije na psihološke teme koje su tištile ovu čudesnu, samosvesnu i nezavisnu umetnicu... The Marble index(1969.) i Desertshore(1971.)bila su mala, samozatajna, introvertna remek dela, mračne duhovne seanse, putevi umetnikovog samopreispitivanja i poniranja u najdublje slojeve duše... 

Neki su rekli da je The Marble Index muzički ekvivalent Limenom dobošu Gintera Grasa, drugi su govorili da je to egzistencijalna kriza pretvorena u muziku. Lester Bengs, najcenjeniji rok novinar od kad je sveta i veka, tvrdio je da je ovaj album “najbolji komad avangardne klasične odnosno seriozne muzike u drugoj polovini 20. veka”. Takođe je rekao da The Marble Index predstavlja “kratak pogled, širom otvorenih očiju, u srce tame”.

“To nije bio folk, ni rok, a svakako ne pop. To je bilo nešto drugo. Muzika koja je vodila ‘slušače’ na čudna i zastrašujuća mesta gde ranije nisu bili”, rekao je Džon Kejl.

... Za produkciju se pobrinuo maestralni kolega iz Velveta – Džon Kejl, čudesni avangardni virtuoz i vizionar, čovek daleko ispred svog vremena, sa dovoljnom dozom smelosti ka većnom eksperimentisanju i iznalaženju novih puteva unutar kompozicije... 

O čemu se to zapravo radi na albumu The Marble Index? Moglo bi ovako da se odgovori: Bežeći od sopstvene prošlosti, istovremeno i tragajući za sobom kroz heroinomanski splin i duboko fundirano osećanje promašenosti, sa doživljajem sopstvene lepote kao prokletstva – slično kao Hardijeva Tesa – Niko je u najdubljem mraku sopstvene ličnosti pronašla muziku i poeziju, iskonsku i vanvremensku kao “prehrišćanske, nordijske bajke”… Osam pesama, u kojima se peva o “kraju vremena”, “ponoćnom vetru”, “smrznutim granicama” i “mestima do kojih se stiže samo u snovima”, našlo se na originalnoj verziji albuma The Marble Index. Doimale su se kao crno-bele razglednice na kojima su prikazani beživotni unutrašnji pejzaži sakriveni iza lepog, već zapuštenog Nikinog lica. Niko je kao sumanuta Valkira pevala o jezovitim stvarima koje dolaze iz vremena pre vremena, iz najmračnijih ćoškova kolektivnog pamćenja. Zvučala je kao narkomanska verzija Marlene Ditrih ili Hildegard Knef.

... Niko je svetu ponudila svoje jedinstvene muzičke zamisli. Svirajući uglavnom harmonjum, Niko stvara tmurne, minimalističke, skromno instrumentisane numere, ritualne prizore obavijene tamom, duhovnošću i tajnovitošću, snimke koji svojim setnim prizvucima i apokaliptičnošču prizivaju slike surove čovekove sudbine i čudesne duhovne smirenosti... Unutar 30 minuta i 48 sekundi, avangarde, psihodelije i art rok zvuka, od numere Prelude do završnih tonova Evening of light smešten je čudesni unutrašnji alternativni svet jedne neobične umetnice - svi njeni duhovni lomovi, usponi i padovi naznačeni zvucima koji aludiraju na bol i strast, radost i patnju, tajnu koja je nestvarno daleko od sveta u kojem živimo... 

Midnight winds are landing at the end of time
A true story wants to be mine
The story is telling a true lie
Mandolins are ringing to his viol singing
Midnight winds are landing at the end of time
Dungeon's sinking to a slumber to the end of time
Petrel sings the domebells pound into the unended end of time
Midnight winds are landing at the end of time

In the morning of my winter
When my eyes are still asleep
A dragonfly laying in a coat of snow
I'll send to kiss your heart for me
Midnight winds are landing at the end of time
The children are jumping in the evening of light
A thousand sins are heavy in the evening of light
Midnight winds are landing at the end of time
Midnight winds are landing at the end of time...

...Veoma razarajuće duhovno iskustvo mračne poetike na ivici suicidalne tragike,veoma teško opisivo rečima, čak i kao čulno, emotivno iskustvo veoma teško izrecivo... Mračno... veoma mračno i depresivno iskustvo, na tragičnoj ivici nihilizma i autodestrukcije... Morissonovski rečeno kao noć u kojoj se probala smrt... Selinovski nihilizam naslikan avangardnim zvucima minimalizma, kafkijanski nemir i ugođaj nemoći, sioranovski nemilosrdni očaj i gađenje, beketovska duhovna pustoš apsurda ljudske egzistencije, kamijevski osećaj odbačenosti i nepripadanja svetu u koji smo nevoljno bačeni, morisonovski suicidalni osećaj konačnog kraja noći, atmosferična muzika, ligetijevsko tamno, beskrajno polje oratorijuma koji slute nesreću, beskrajno otužan i teško prihvatljiv ugođaj, sušta suprotnost prethodnoj razigranosti Chelsea girl albuma... Smrt, paranoja, tuga, depresija, heroinski spleen naslikani su ovim albumom zvucima tame, kliničke depresije... bez ikavih naznaka svetlosti ili bilo kakvog tračka nade... Da, upravo, baš tako – prolongirano samoubistvo nekog ko preduboko, prejako oseća, nekoga ko je previše daleko otišao, stigao pre svih i nikad više, duboko razočaran nije uspeo da se vrati, povrati nekadašnju životnu energiju vizionara i romantičarskog sanjara... Vapaj nemoćne, hipersenzibilne duše nevoljno bačene u svet kojem ni u kom smislu ne pripada... Kraj svih nada i lažnih osmeha... kraj oslikan depresivnim zvucima vibrirajućeg, neurotičnog harmonijuma... košmar reprodukovan heroinskom iglom na muzičkom platnu jednog beznadežnog života.... Evening of light je možda najjezivija slika čovekovog pada, kraja puta u srce tame, smrt naslikana zvukom...

Nikin kasniji život je bio prolongirano samoubistvo. Par albuma koje je snimila u tom periodu – Desert Shore (1971), The End (1974), Camera Obscura (1985) i drugi – opisuju delove tog puta. Heroin, alkohol i metadon su definisali njenu sudbinu. Umrla je 18. jula 1988., od posledica pada sa bicikla na Ibici. Imala je 50 godina. Sahranjena je nekoliko dana kasnije u Berlinu. Uz zvuke njene pesme Mutterlein, sa polovnog kasetofona, nekoliko prisutnih prijatelja se oprostilo od osobe koja je tragajući za sobom, bežeći od lepote i slave, pronašla strah, jezu i ništavilo. Verujem da su je Rihard Vagner, Georg Trakl, Alfred Deblin i Kurt Vajl rado primili u svoj rajski kružok.

... Nakon suicidalne depresivnosti The Marble index albuma, uplovljavamo u sličan, donekle ’’melodičniji“, avangardni ugođaj albuma Desertshore... Pustinja u ljudskoj duši naslikana je avangardnim notama neoklasicističkog stila. Harmonijum i vokal Niko, dodatno obojeni raznorodnim zvucima Džona Kejla sačinjavaju još jedan album ispunjen ezoteričnim zvucima, atmosferskom muzikom koja, najblaže rečeno, deluje čudno i uznemirujuće. Tragika i seta, vapaj očajnika izviru iz svakog tona, kao neka vrsta litanije, oplakivanja pokojnika, odlazeće duše... My only child, kao i ostatak numera na ovom avangardnom delu kao da dopiru iz daleke prošlosti, iz nekog nestvarnog sveta mitova o kojem smo samo mogli nešto da pročitamo i naslućujemo... Liturgija, tama, pojanje... Muzički minimalizam doveden do ekstrema... Albumom odzvanja jednolični glas Niko koji je ujedno i melodija, odjekuje u neodređenoj beketovskoj pustoši... 

Cease to know or to tell
Or to see or to be your own
Have someone else's will as your own
You are beautiful and you are alone
Often the adolescent plague
Reward your grace
Confuse your hunger capture the fake
Banish the faceless reward your grace...

... Na trenutak se pojavljuje i tračak svetlosti, gotovo lirske razigranosti i romantike u numeri Afraid... samo na trenutak, dok sve iznova ne potone u tami numere Mutterlein i zatvori se u krugu All that is my own, još jednom setnom opraštanju, litaniji ranjene duše Niko ... Nakon albuma ’’Desertshore“ Niko zagonetno nestaje iz Njujorka, u misteriozni, dobrovoljni egzil u Francuskoj... Tri godine ništa nije snimala. Godine 1974., odlazi u Englesku, potpisuje ugovor sa izdavačkom kućom ’’Island records“ i snima svoj novi album – The End(1974.). Producent je i ovaj put bio Džon Kejl. Pre objavljivanja ovog albuma Niko se pojavljuje na nastupu u londonskoj dvorani ’’Rainbow“, 1. juna 1974., sa legendarnom ekipom avangardnih muzičara – Džonom Kejlom, Brajanom Inoom i Kevinom Ajersom. Čitav nastup je snimljen i potom objavljen kao album pod nazivom – Nico, Eno, Cale, Ayers, june 1 1974. ...

... Usledila je potom još jedna, znatno duža pauza između dva albuma, pauza u jednom svetu koji je sve manje korenspodirao sa onim u kojem je Niko bila primorana da egzistira i stvara. Niko je neko vreme ponovo živela u Njujorku, radila na filmu, a potom se vratila u Englesku... Album Drama of exile(1983.) nastao je u Londonu, sa mnoštvom gostujućih muzičara, i kritika ga je svrstala stilski i žanrovski post punk & gothic rock pravac, uglavnom još jednu jedinstvenu priču iz unutrašnjeg sveta Niko koji se sve više natapao heroinom... Na albumu su se našle obrade dve velike pesme, dva velika autora i prijatelja Niko – bile su to Ridova I’m waiting for the man i pesma Dejvida Bouvija Heroes. Izlaza izgleda nije bilo, ali... sudbina najvećih uvek je bila tragika i uzdizanje iznad patnje stvaralštvom koje nadilazi prolaznost vremena i gorčinu patnje ... Muzička, kreativna priča Niko kao umetnice se završava albumom Camera obscura(1985.), snimljenim tokom marta i aprila 1985., u Londonu, sa Kejlom kao producentom... 

... Bio je to jedan čudesni krug koji je Niko opisala u tridesetak godina dugoj karijeri pevačice unutar rokenrola, mada je životni put u početku vodio stazama modelinga i glume, gde je takođe iskazala svoj ogroman potencijal i umetnički talenat. Obojen njenim jedinstvenim vokalom, autorskim pečatom i zvukom harmonijuma( ovaj put uz malu pomoć muzičara Džejmsa Janga na klavijaturama i klaviru u numerama ’’My funny Valentine“ & ,, Tananore“), album je predstavljao posvetu menadžeru Alanu Wilseu, kao i tamnoj strani ulice, elektronsku muziku, avangardnu notu miljama udaljenu od bilo kakve mogućnosti prihvaćanja šire publike. My funny Valentine nudi svu melanholiju ovog sveta, nezemaljsku setu propuštenu kroz pakao rastrzane, ogoljene, a opet na neki način nesalomive duše Niko... Setni zvuci koji boje atmosferu numere i albuma po kojima plovi glas nezemaljske tuge i odsutnosti Niko teško da mogu bilo koga ostaviti ravnodušnim... Bio je to put lagane morrisonovske kapitulacije jedne tragične dive, heroine rokenrola koja nikad nije uspela da pronađe svoj stvarni mir i utehu u bilo kome ili bilo čemu, osim možda u muzici koja je zauvek ostala za njom ... kao opomena ili putokaz za one najhrabrije koji beskompromisno slede vlastiti put. Niko je svojim beskompromisnim stavom i životom boema koji stvari gleda drugačijim očima nesputanosti i raskalašnog, buntovnog duha ostala idolom mlade, buntovne pank generacije tog vremena...

The end is always near...

’’ Hrist se neće smilovati mojoj duši u agoniji“, govorila je Niko svesna svoje nemilosrdne sudbine i čudesnog života natopljenog porocima... 

... A ta ista, čudesna sudbina, koja je Niko nemilosrdno lutalački vodila kroz mnoštvo iskustava koje većina ljudi nikad ne doživi jer su preteško breme za one koji duhom i unutrašnjom snagom nisu dovoljno spremni i jaki da izdrže mnoštvo udaraca i iskušenja, htela je da Niko napusti ovaj svet, svet kojem nikad istinski, punim srcem nije pripadala već živela u nekom svom, alternativnom, kreativnošću i nezavisnim duhom stvorenom, jednog julskog dana, na Ibici, tokom relaksirajuće vožnje biciklom... Tamo gde je njen život istinski i počeo, nekoliko decenija ranije krenuvši u svet vrhunskog modela, na Ibici, iznenadno se i okončao. Vozeći bicikl, Niko je kolabirala i nakon pada bez svesti odvežena u lokalnu bolnicu... Nakon što joj se tokom večeri stanje pogoršalo, preminula je od izliva krvi u mozak... 

... Tabloidi, lešinari ovog bezdušnog sveta, brzo su ’’zaključili“ da je u pitanju bila još jedna od mnogih žrtava narkotika u okrutnom i tragičnom svetu rokenrola, još jedna od mnogih čudesnih, iznenadnih smrti koja je odnela sa ovog sveta gotovo sve najbitnije rokenrol stvaraoce i posvećenike... 

Liebes kleines Mütterlein
Nun darf ich endlich bei dir sein
Die Sehnsucht und die Einsamkeit
Erlösen sich in Seligkeit

Die Wiege ist dein Heimatkleid
Ein Schweben deine Herrlichkeit
In Wonne wandelt dein Herzeleid
Und greift in die siegende Flut hinein 

... Kakav god da je istinski uzrok iznenadne smrti Niko bio u pitanju, ono što je sasvim sigurno jeste činjenica da je ova veličanstvena rokenrol diva, heroina baršunastog podzemlja i umetnica, fatalna žena rokenrola, otišla putem svojih tajnovitih, čudesnih avangradnih pesama i andergraund snova o posebnosti, nezavisnosti i izuzetnosti svakog istinski kreativnog pojedinca... Svet rokenrola u liku Niko, nekadašnjeg perspektivnog modela i glumice, dobio je svoju istinsku legendu i buntovnu, retko originalnu ikonu, kult za sebe i po sebi...

’’Ljudi kad hodaju gledaju u put, ulicu, stazu kojom idu, a ti gledaš u mesec“.

                               Džim Morison, poeta i pevač Dorsa, o nezavisnom duhu Niko

Počivaj u miru, veličanstvena boginjo nezavisnog duha, draga Niko!!!

Bila je muza, ikona, mračni predmet želja, lepotica dana. Kažu da joj je Elija Kazan, dok je pohađala njegove časove glume u Aktors studiju u Njujorku, govorio: “Iskoristi svoje vreme, stvori vlastiti prostor.” Sledeći taj savet Niko je došla do muzike predstavljene na albumu The Marble Index, objavljenom pre 45 godina. Potraga za sobom, kroz sopstveno vreme i prostor, dovela je do nje. Tako je nastalo ovo umetničko delo koje se može shvatiti kao batiskaf kojim se stiže na dno ljudske egzistencije.

 

By Dragan Uzelac, forever independent man, avgust 2020.

 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.